Srbija: Izbori krajem septembra

AIM, Podgorica, 28. 7. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Godinama već, mnogi od onih onih koji se bave analizom ovdašnje političke scene iznova pokušavaju da što dublje zarone u smisao onoga što smera i planira Slobodan Milošević, ne bi li na vreme odgonetnuli šta se valja iza brda i smislili nekakvu protivigru. Na kraju se obično dogodi da od svih komplikovanih scenarija, mudrovanja i kombinacija Milošević odigra na najjednostavniju i najlogičniju kartu - onu koja mu omogućava da ostane na vlasti. I da svi koji su danima dokazivali (pre svih srpska opozicija), kako će Milošević opet, sasvim sigurno da posegne za nekom "višom logikom i matematikom", budu ponovo iznenađeni.

Isto se izgleda dogodilo i ovog puta kada je juče objavljena vest da će se 24. septembra održati parlamentarni i predsednički izbori na saveznom nivou, a da će istog dana u Srbiji biti održani i lokalni izbori. U toj vesti svakako nije bilo nikakve "visoke logike i matematike" jer se mnogo meseci unapred znalo da izbori moraju da se održe naredne jeseni.

Mnogo toga bilo je jasno i posle 6. jula kada je za manje od 24 časa promenjen Ustav SRJ i zatim, takođe na ekspresan način, promenjeni zakoni kojima je vladajuća koalicija pokušala da utre sebi put ka novoj izbornoj pobedi. Sve ove izmene Ustava i zakona imale su više nego jasnu dnevno-političku pozadinu i sugerisale utisak o promenama za jednokratnu i brzu upotrebu. Takođe i utisak da je vlast potpuno svesna da zemljom upravlja bez većinske podrške i da želi da takvo stanje sačuva po svaku cenu, zbog čega se i odlučuje na zbrzavanje izbora. Iako očekivano i čak najavljivano, raspisivanje ovih izbora ipak je delimično ponovo "iznenadilo" mnoge od onih koji su mesecima predviđali naredne Miloševićeve poteze. Zato se valjda i dogodilo da nepunih 60 dana uoči upravo zakazanih izbora, srpska opozicija još nema konačan stav da li na izbore ide, raspolaže isključivo (jedinstvenom) listom za lokalne izbore i još nema predsedničkog kandidata za slučaj da se opredeli za izbore na saveznom nivou.

Miloševićeva predizborna taktika svela se tako na poznatu kartu - uhvatiti opoziciju na pogrešnoj nozi. Čitav partijski mehanizam socijalista bio je inače podešen na izbore u drugoj polovini oktobra. Početkom jula, u vladajućoj koaliciji su izgleda odlučili da dodaju gas, obave sve izborne pripreme za samo desetak dana i gurnu opoziciju u poziciju da umesto zakonskih 60, ima faktički najviše mesec dana za pravu predizbornu kampanju. Računica je naime veoma prosta: srpskoj opoziciji biće potrebno bar 5-6 narednih dana da konačno odluči hoće li uopšte izlaziti na izbore ili ne, zatim bar još toliko da pronađe svog predsedničkog kandidata i prikupi zakonskih 25.000 potpisa za njegovu kandidaturu. Ako se uzme u obzir tromost opozicionog mehanizma, komplikovna procedura usaglašavanja, leto, sezona odmora i visoke temperature (na sve to su računali u Miloševićevom timu), teško je poverovati da prava kampanja dela opozicije koji se odluči za učešće na izborima može početi pre početka septembra. Za to vreme članice vladajuće koalicije će naveliko koristiti državne medije za svoju promociju, kao i činjenicu da imaju već pripremljen i otšampan čitav propagandni materijal za predizbornu kampanju.

Socijalisti, radikali i julovci "žure" sa izborima ne samo zbog opozicione nepripremljenosti već i zbog mnogo drugih faktora i detalja za koje procenjuju da im mogu ići na ruku. Izbori su zakazani za septembar, a ne za oktobar, jer će u to vreme studenti biti zaokupljeni pre svega pripremom ispita ili daleko od svojih fakulteta. U oktobru može biti i hladnih dana, a pitanje je kakva će biti situacija sa grejanjem. U oktobru slede i Kušnerovi izbori na Kosovu koji mogu imati krajnje negativan eho na ovdašnje javno mnenje. Do oktobra "međunarodni faktor" bi imao svakako više vremena da ubeđuje vlasti u Crnoj Gori i Vuka Draškovića da ipak izađu na izbore i napuste sadašnje prilično zakovane pozicije. Vlast svakako računa i na veliku apstinenciju i slabiji odziv birača što automatski smanjuje šanse opozicije da pobedi.

Svakako najjači režimski predizborni adut svodi se, međutim, na raspolućenost opozicije dilemom šta da čini u novonastaloj situaciji. Izuzme li se Draškovićev SPO, veći deo opozicije je u ovom trenutku izgleda bliži ideji da ipak izađe na izbore. Takva odluka nije naravno nimalo laka u situaciji kada se zna da Milošević čvrsto drži nu rukama sve instrumente administrativne i sudske zaštite izbornog procesa. Opozicija se zapravo nalazi u situaciji koja bi se možda mogla opisati i kao stanje garantovanog kajanja - izlazak na izbore mogao bi da donose kajanje jer uključuje rizik prihvatanja čitave izborne ujdurme (pre svega nedostatka prave kontrole izbornog procesa), neizlazak bi opet značio da se sva vlast prepušta režimu bez ikakve borbe, a čitava politička scena svesno svodi na dvopratijski sistem - socijalisti i JUL na jednoj, a radikali na drugoj strani.

Zagovornici teze - kajaćemo se ako izađemo na izbore - pre svega iz redova Srpskog pokreta obnove, upozoravaju da će oni koji izađu na izbore i time omoguće još jednu režimsku manipulaciju i gotovo sigurnu pobedu, preuzeti na sebe istorijsku odgovornost za davanje novog četvorogodišnjeg mandata Miloševiću. Zagovornici teze - kajaćemo se ako ne pokušamo - odgovaraju ovih dana kontrapitanjem - "a šta ako Milošević i njegovi pobede za samo nekoliko desetina hiljada glasova", odnosno "hoće li tada oni koji sada pozivaju na bojkot biti spremni da na sebe preuzmu istorijsku odgovornost za nove četiri godine vladavine istog režima". Sa svoje strane, stručnjaci za izborne procese tvrde da su nova izborna pravila tako skrojena da bojkot gubi svaki smisao, osim ukoliko se sve opozicione stranke zajedno ne odluče za takav korak. Deo srpske opozicije koji je izgleda odlučio da ipak proba da se u septembru suprotstavi vladajućoj koaliciji, opravdanje za ovakvu odluku traži i u zabrinutosti za sudbinu savezne države. Lider Demokratske stranke i trenutno predesedavajući u Savezu za promene dr Zoran Đinđić tvrdi da će, ukoliko Milošević pobedi na narednim izborima bez borbe, Crna Gora požuriti da izađe iz ovakve Jugoslavije. Predsednik SPO-a Vuk Drašković, sasvim obrnuto, upozorava da izlazak na krnje savezne izbore, bez učešća jedne federalne jedinice, i to na izbore na kojima pobeda nije moguća, direktno gura Crnu Goru iz SRJ.

Prve reakcije na vest o raspisivanju izbora za 24. septembar pokazuju da bi posle delimične "iznenađenosti" srpske opozicije ubrzo mogao da usledi i period donošenja veoma krupnih odluka - da se ide na izbore koje ne bojkotuje samo najveća opoziciona stranka, već i jedna federalna jedinica. Na Draškovića i SPO se više ne čeka, a među opozicionim liderima sve je manje onih koji su spremni da makar i kurtoazno pozivaju ovu stranku da odustane od bojkota. Sve je manje i kurtoaznih izjava okrenutih Podgorici, a sve više primedbi tipa - oni bi izgleda želili da mi sami pobedimo Miloševića iako su ovakvu saveznu državu pravili zajedno sa njim.

Neku vrstu punoletstva opozicija je najzad pokazala i prema stavu dela međunarodne zajednice izkazanom u prošlonedeljnoj poruci nemačkog kancelara Gerharda Šredera da svet neće priznati rezultate jugoslovenskih izbora. Posle kraće zbunjenosti izazvane ovakvom izjavom, srpska opozicija je brzo stala na noge i poručila da neće bojkotovati izbore samo zato što to preporučuje jedan od svetskih lidera, niti da će poput tastera reagovati na svaku političku preporuku koja dođe spolja. Ubrzo se pokazalo da je Šrederova izjava zapravo pojedinačan stav nemačkog kancelara, a da je opozicija, određujući se kritički prema takvom stavu, dobila ponešto samopouzdanja, pa čak i profitirila u izvesnoj meri. Odmah sutradan sledilo je saopštenje da se ide na izbore (za sada samo lokalne) i da se traga za jedinstvenim predsedničkim kandidatom koji će se na kraju najverovatnije zvati dr Vojislav Koštunica.

Nepunih dva meseca uoči izbora čini se kako su u vladajućoj koaliciji svaki detalj prilično precizno proračunali i kako im pobeda ni ovog puta ne može izmaći. I kako je Milošević ponovo veštim manevrisanjem doveo srpsku opoziciju u bezizlaznu situaciju u kojoj joj predstoji samo kajanje, šta god da pokuša. Možda je sve to tako, ali srpska opozicija kreće ovih dana na svoju poslednju ,,bitku.,, Protiv nje je tradicija, protiv nje su i pravila igre, sudije, merači vremena, generalno loša kondicija, pa i dosadašnje iskustvo kako je na izborima najvažnije samo učestvovati ili ne učestvovati, a ne i pobediti. Ovoga puta njihova jedina šansa je što drugog izbora osim pobede nemaju.

Nenad. Lj. Stefanović (AIM)