36 sati rata nerava u blizini Skadarskog jezera

Tirana, 27.07.2000

Rat nerava u trajanju od 36 sati između federalne jugoslovenske vojske i crnogorskih policijskih snaga je vođen na graničnom prelazu Božaj između Albanije i Crne Gore. Iako su uspevali kao i obično da dobiju pečat od strane crnogorske granične policije, na stotine albanskih građana suočilo se dva kilometara dalje sa jednom kontrolnim punktom federalne vojske sa kojeg su ih srpski vojnici vraćali nazad zbog toga što su ''oni bili opremljeni crnogorskim, a ne federalnim vizama''.

Vest o blokadi granice izazvalo je uznemirenost i brojna reagovanja u Albaniji, posebno zbog činjenice što se između hiljadu i dve hiljade albanskih građana nalazi na obalama crnogorskih plaža, a na hiljade drugih je planiralo da početkom avgusta ode tamo. Prema štampi u Tirani, albanski građani koji su se zatekli u Crnoj Gori dobili su obaveštenje da napuste malu susednu Republiku do 30 jula. Albanija i Crna Gora su ukinule sistem viza 24. februara ove godine i od tog trenutka građani obe zemlje su počeli slobodno da se kreću. Granični prelaz u Hani e Hotit, jedini između dve zemlje, otvoren je nakon dve godine jednostrane blokade nametnute od strane Beograda. Računalo se da je dnevno prelazilo granicu 400 do 600 građana, veliki deo njih zbog male trgovine, a sada tokom leta veliki deo i kao turisti na jeftinim i polupraznim crnogorskim plažama.

Intervencija jugoslovenske vojske u slučaju blokade granice sa Albanijom je još jedan dokaz o primeni sile od strane Beograda i još jedna nova pretnja prema Podgorici nakon njenog protivljenja poslednjim ustavnim promenama koje je usvojio marionetski jugoslovenski parlament. Zahtev srpskih vojnika upućen albanskim građanima da se snabdeju i jugoslovenskim vizama je u stvari podsećanje Crnogoraca da su oni još uvek deo Jugoslavije, kao što i izdavanje viza gde se nigde ne pominje reč Jugoslavija od strane crnogorske granične policije dokazuje da je de facto srpsko-crnogorska federacija umrla i da Crna Gora preferira da se ponaša kao nezavisni međunarodni subjekt.

Praćeni i de facto zatvaranjem srpsko - crnogorske granice i neproglašenom blokadom trgovine prehrambenim artiklima između Srbije i Crne Gore, ovaj poslednji akt Beograda izgleda da ima za cilj da pokaže Crnoj Gori kakav ga karantin očekuje ubuduće ukoliko nastavi kurs pobune. Nije prvi ni poslednji put da se konflikt Milošević - Đukanović pojavljuje kao konflikt između Vojske Jugoslavije i policije Crne Gore. Prema štampi u Tirani, VJ se u velikoj meri približila granici sa Albanijom, što je primoralo albanske zvaničnike da podigne stepen pripravnosti, ali ipak ne alarmirajući.

Reakcije u Tirani bile su oštre, ali i obazrive. Albanski ministar inostranih poslova Milo je ocenio privremeno zatvaranje granice kao jedan ''dokaz sile koji zvaničnici Beograda i VJ vrše na Crnu Goru''. Zabrinutost Tirane se posebno odnosila na Albance koji su se nalazili u Crnoj Gori na odmoru. Deo njih je uzeo prtljag i odmah se vratio. Trajekt Drač - Kotor je putovao prazan u pravcu crnogorskog primorja. S druge strane, turističke agencije u Tirani su bile primorane da anuliraju sve rezervacije u crnogorskim hotelima, pretrpivši velike gubitke i izazvavši još veće gubitke crnogorskom turizmu, koji se ove godine nadao u nehajne albanske turiste koji za razliku od onih zapadnih ne pitaju mnogo za pisanja novina oko budućeg rata.

Međutim, izgleda da stvarajući krizu koja je kao poseban objekt imala Albance koji ulaze u Crnu Goru, oni koji su je u Beogradu projektovali, dobro su ukalkulisali i finansijsku štetu koju će naneti pobunjenoj Republici. Nakon naslova novina u Tirani da postoji opasnost da albanski turisti postanu taoci Miloševića, ne može se više govoriti o odmoru u Crnoj Gori. Isto tako i reagovanje u Podgorici bilo je oštro. Intervencija vojske na kontroli pasoša, uspostavljanje kontrolnih punktova i vraćanje nazad stranih građana dokazali su da se generali u službi Beograda ne brinu mnogo oko očuvanja neutralnosti. Crnogorski zamenik premijera Burzan postupak vojnih trupa ocenio je ''antiustavnim i eskaliranjem pritiska na Crnu Goru''.

Odnosi između Albanije i severne pobunjene Republike su zabeležile neviđen procvat poslednjih meseci, bez obzira na činjenicu što između Albanije i Jugoslavije ne postoje diplomatski odnosi. Marta 1999. godine, nakon početka kampanje bombardovanja NATO, Beograd je prekinuo diplomatske odnose sa Tiranom u znak osvete zbog pomoći koju je Albanija pružila NATO i OVK.

Albanija je aktivno podržavala prozapadni kurs predsednika Đukanovića. Iza podrške Tirane sigurno da stoji nekoliko razloga. Prvenstveno tu su ekonomski odnosi i trgovinska razmena sa Crnom Gorom za koje se ne može reći da su beznačajni, čak za severozapadni region zemlje i posebno za veliki grad Skadar oni su od životne važnosti. Preko Crne Gore, Albanija takođe obezbeđuje i jedinu železničku komunikaciju sa inostranstvom.

Albanija i Crna Gora su inicirale izvestan broj bilateralnih i multilateralnih projekata, kao što je uspostavljanje optičkih telefonskih kablova između dve zemlje, rekonstrukcija železničke pruge koja povezuje Skadar sa Podgoricom, izgradnja jednog dalekovoda visokog napona, projekat čišćenja Skadarskog jezera i tako dalje.

S druge strane, na političkom planu, Tirana bi umnogome želela da vidi Crnu Goru kao nezavisnu državu, što bi oslabilo Srbiju. Nezavisnost Crne Gore bi zatvorila nasilni proces razgradnje jugoslovenske federacije i samo nakon toga bi se moglo govoriti o obnovi i novoj formulaciji odnosa između strana na Balkanu. Bez obzira na to što se glasno ne kaže, u Tirani veruju da bi jedna slaba Srbija bila faktor stabilnosti na Balkanu, dok bi snažna Srbija predstavljala stalnu pretnju za susede.

Međutim, više nego to, nezavisnost Crne Gore bi zabeležio i kraj onoga što se naziva Jugoslavijom i olakšalo bi sticanje nezavisnosti Kosova. Bilo bi teško da se nakon odvajanja Crne Gore zahteva od Kosova da bude deo jedne države koja bi se jednostavno zvala Srbija. To je u stvari i glavni razlog albanske podrške nezavisnosti Crne Gore.

Bez obzira na to, Albanija je zabrinuta mogućnošću izbijanja novog konflikta na njenim severnim granicama, što bi ugrozilo i albansku manjinu u Crnoj Gori i što bi dovelo nove talase izbeglica na njenu teritoriju. Pošto je uspela da se oporavi od krize na Kosovu od pre godinu dana, jedan novi konflikt u regionu bi zaustavio obnovu albanske privrede i projekte njenog razvoja.

Nekoliko susreta visokih zvaničnika obeju zemalja zabeleženi su tokom prve polovine ove godine. Premijer Vujanović je posetio Skadar, a albanski ministar inostranih poslova Paskal Milo posetio je Podgoricu, prva poseta jednog albanskog ministra tamo, još od kraja '40-tih godina. Premijeri Albanije, Makedonije i Crne Gore su se prvo sreli u Ohridu, a kasnije i u Draču. U okviru inicijativa unutar Pakta stabilnosti. Treći njihov susret planiran je da se održi u Podgorioci tokom ove godine.

Sigurno je da se na ovo aktiviranje Podgorice prema Tirani gleda nenaklono u Beogradu. Podizanjem vojnih kontrolnih punktova da bi zaustavio albanske građane, Milošević je želeo da pokaže zube, a ukinuvši ih nakon 36 sati on je želeo da pokaže da vreme za ujed još uvek nije došlo.

AIM Tirana, Remzi LANI