Uredbe o medijima i kontroverzno tumačenje

Priština, 24.07.2000

Ovdašnje međunarodne strukture već duže vremena nisu zadovoljne radom kosovskih medija. Mogu imati za to razloga, ali prema liberalnijim ovdašnjim analitičarima, ipak ne i za neko veliko nezadovoljstvo ili opšte nepoverenje koje je izbilo maja ove godine. Kao povod poslužio je jedan članak u listu ''Dita'' objavljen krajem aprila, u kojem su izražene sumnje o učešću jednog Srbina u ratne zločine, koji je zatim nakon nešto više od dve nedelje pronađen ubijen. Sredinom maja civilni administrator Bernar Kušner je usvojio izvršnu odluku kojom se nakon veoma oštrih ocena, kako su to neki krugovi komentarisali, ''formalno uspostavlja vanredno stanje u medijima na Kosovu''. Međutim, taj dokument nije dospeo u javnost i nije se zapazilo da je imao bilo kakve praktične efekte. Izgleda kao da je ta odluka bila polazište za užurbanu akciju međunarodnih struktura na usvajanju kodova o ponašanju novinara i elektronskih medija. Tako se dospelo do dve Kušnerove Uredbe 2000/36. i 2000/37. donete u istom danu, 17. juna ove godine. Ovim Uredbama ozakonjene su pretnje sankcijama prema neposlušnim medijima.

Nezadovoljstvo ovdašnjih međunarodnih struktura prema kosovskih medijima prisutno je još od jeseni prošle godine. Međutim, do maja ove godine uglavnom nisu izlazili van kanala internog protoka informacija. Utiske o niskom profesionalnom nivou i neuspehu medija međunarodni predstavnici su čini se stekli uglavnom bazirajući se na veoma malim saznanjima, skoro samo oslanjajući se na kratkim fragmentima biranih od strane monitora medija. Međutim, svako od ovdašnjih ljudi koji prate ovdašnje medije i ko je imao priliku da čita preglede monitora, veoma lako može da zaključi da takvi materijali češće iskrivljuju nego što uspevaju da predstave pregled koji bi približno izražavao pravo stanje.

Posle navedenog ubistva, koje i danas nije razjašnjeno, izbila je čitava bujica kritika i optužbi na račun Albanaca. Međutim, ovdašnji analitičari su u podizanju temperature do kolektivnog okrivljavanja Albanaca videli druge ciljeve, među kojima i obrazloženje za usvajanje ograničavajućih Uredbi za medije. Izdanje ''Dite'' obustavljeno je na nedelju dana, a prošle nedelje, nakon objavljivanja još jednog spornog napisa, tom listu su izrečene nove oštre kaznene mere (u visini od 25 hiljada nemačkih maraka) koje pre mogu da dovedu do definitivnog zatvaranja lista, ukoliko se kazna ne plati do 25. jula.

Da bi se shvatio tok stajališta međunarodnih predstavnika prema kosovskim medijima, nije na odmet da se kaže da se osim u odnosu na retki članak gde su pomenuti identitet, adresa i radno mesto Srba koji se sumnjiče za ratne zločine tokom rata na Kosovu, do pre izvesnog vremena međunarodni predstavnici nisu javno govorili o javnim pitanjima. U nekoliko takvih slučaja jasno se zapažao bes prilikom pominjanja sumnjivih ljudi koji rade u ovdašnjim međunarodnim strukturama. Međutim, opšte uzev, sumnje prema štampi koje su bile brojne, uglavnom nisu izlazile u javnost. Samo se može pretpostaviti da su se te sumnje i interne kritike nagomilale i da su one čuvane duže vremena da bi se, već je ustaljeno mišljenje, po potrebi stvarali konteksti i prigodna atmosfera za određene političke i diplomatske akcije.

Prva i možda jedina javno izrečena primedba prema nekim medijima na Kosovu, dakle onim na albanskom jeziku, bila je ta da oni podstiču netrpeljivost prema manjinama, posebno prema Srbima. Ovim Uredbama se zahteva da se ne objavljuju članci koji podstiču mržnju među nacionalnim zajednicama, koji izazivaju materijalne štete ili ugrožavaju živote ljudi. Tekstualno se kaže da se ne dozvoljava objavljivanje članaka sa imenima, prezimenima i adresama ljudi. S druge strane, i neki politički krugovi na Kosovu kritikuju UNMIK i KFOR zbog toga što se i dalje dozvoljava prodiranje signala beogradskih TV kanala, a za koje se zna da su ni manje ni više već propagandistički centri Miloševićevog režima. U srpskim enklavama rastura se i beogradska vladina štampa.

Velika je nepravda kada se na nekog bez razloga baca senka sumnje. Takve pojave su opasne kada dobijaju široke razmere i koriste se u nemilosrdnim borbama za vlast ili uglavnom za političke ciljeve. Istina je da kao jedan nestabilni region, tek izašao iz rata, Kosovo veoma lako može da se podvrgne takvoj jednoj atmosferi. Međutim, kako je moguće uspostaviti ravnotežu? Kosovo je u procesu izlaska iz rata tokom kojeg su izvršeni strašni zločini. Njih nisu izvršili pojedinci i male grupe na svoju ruku, već velike i organizovane formacije ljudi, rukovođeni od strane srpske države. Ipak, ne treba staviti pod znakom pitanja opšte prihvaćeni princip individualizacije odgovornosti. Ovde se neretko upozorava da izražavanje sumnji oko konkretnih individua ne treba smatrati nastojaniima sa mračnim ciljevima uperenih protiv čitave etničke zajednice kojoj pripada osumnjičeni, a obrazlaže sledećim:''Ako bi se rigorozno insistiralo da se niko ne može osumnjičiti zbog opasnosti od bezrazložnog nanošenja ljage, onda ne bi bilo osumnjičenih za zločine i ne bi bilo potrebe za istragom''. Ovde je među mnogim intelektualcima čak uvrežen stav da na kraju krajeva ''nije neophodno da se činjenično potkrepe sve sumnje''. Bilo je slučajeva u kojima sumnje nisu dokazane i u zemljama sa dugom demokratskom tradicijom, pravdaju oni ovakav stav.

Hvatanje i izvođenje pred sud onih koji su možda izvršili zločine nije samo pravno pitanje, već i moralno i političko. Ne mogu se lečiti rane rata, ne mogu se stvarati psihološke i političke premise za normalizaciju, ne mogu se otvarati perspektive tolerantnih odnosa između onih koji su do juče ratovali, ne mogu biti uverljivi apeli, zahtevi i sami zakoni za vladavinu zakona, bez izvođenja zločinaca pred sud. Moralne i verbalne osude, praštanja i slično imaju ograničen domet dejstva.

KFOR i UNMIK su pritvorili ljude za koje se sumnja da su tokom rata na Kosovu izvršili ratne zločine. Međutim, posle slučaja ''Dita'', nije mali broj onih koji se pitaju zbog čega ne bi mogli i drugi sumnjati da ima još onih koji su možda izvršili ratne zločine. Pritvaranje, zvaničnu istragu i suđenja može da vodi samo UNMIK, odnosno sudska veća na čijem su čelu međunarodne sudije. Dokumentovane sumnje koje mogu izneti drugi, uključujući tu i medije mogu da pomognu u otkrivanu zločinaca. Među Albancima na Kosovu postoje mnoge sumnje da će hvatanje i suđenje zločincima zavisiti direktno od procena za političke i diplomatske posledice. Zato se sa nepoverenjem gleda na nastojanja da se pitanje ratnih zločina ekskluzivno koncentroliše u ruke međunarodnih struktura. Drugo pitanje koje se postavlja u kosovskoj javnosti je zbog čega se ne bi sumnjalo da su se takvi sumnjivi zaposlili i u ovdašnjim međunarodnim strukturama i da li se može desiti da oni nastave staru aktivnost u novim uslovima? Zbog čega bi se apriori neko unapred ljutio kada se takve sumnje iznose? Mnogo bi gore bilo po opšte tokove kada bi se širile sumnje da neko, iz političkih i diplomatskih razloga ili zbog ciljeva dnevne politike, vrši nastojanja minimizira ili prikrije zločine.

Pretnjama, stegama i kaznama možda se može postići da mediji ne objavljuju zabranjene teme. Međutim, jedna takva zabrana neće izbrisati sumnje koje se mogu pojavljivati kod ljudi. Poznavaoci ovdašnjeg mentaliteta upozoravaju da bi se zbog zabrana takve vrste te sumnje mogle pojaviti sa intenzitetom mnogo štetnijim negoli kada bi se insistiralo na slobodi, ali i na maksimalnoj odgovornosti medija. U donetim Uredbama novinarski, ali i intelektualni i politički krugovi na Kosovu ne vide da se u prvi plan stavljaju sloboda i odgovornost, već kaznene mere. Da li pre, pre nego što počne da piše, novinar treba da razmišlja da bi se njegov članak mogao naći na meti sankcija, pitaju isti. Autorizacija za izricanje kazni data je Privremenom komesaru za medije, a kazne se kreću od upozorenja do potpune zabrane listova ili do oduzimanje dozvola za emitovanje elektronskih medija. Pominje se i novčana kazna koja se kreće i do 100 hiljada nemačkih maraka, a koja bi trebala da bude najefikasnija demokratska mera protiv onih koji bi mogli biti ili postali neposlušni. Veće za žalbe koje se uspostavlja navedenim Uredbama i koje će biti poslednja istanca odlučivanja, vršiće ulogu vatrogasca, tj, pokušavaće da spasi ono što se spasiti može.

U svakom slučaju nisu retka ni mišljenja i pretpostavki da kaznene Uredbe prema medijima nemaju za prvenstven cilj sprečavanje neuspeha ove ili one vrste, već stvaranje okolnosti za stvaranje orijentisanih ili dresiranih medija. Ove mere oni najciničniji porede sa izvesnim aspektima pedagogije nad medijima vršene u vreme vladavine komunističkih partija?

Uostalom sudeći po dosadašnjim reagovanjima može se uskoro pokazati da je delatnost medija jedna široka i osetljiva oblast koja se teško može regulisati zakonima, a da podrobnije uređivanje može podstaći vlast da preduzme mere oko kojih bi se mogla i pokajati. Ako se izuzmu i neke dileme, u delovima međunarodnih struktura, oko oštrih kaznenih mera, odnosno njihovih dilema da li su stega i pretnja dobar put, pa bilo to i u ambijentu Kosova, za razvoj odgovornog i profesionalnog novinarstva, mnogima je već poznato da je ovo veoma klizav teren za sve. Zbog toga se i očekuje da će Kušnereve Uredbe, posebno njihovo oživotvorenje ostati objektom stalnih kontraverzi u javnom životu Kosova.

AIM Priština, Fehim REXHEPI