Uskrsnuće ,,hladnog rata,,

Srpski režim zabranio dopisništvo Radija Slobodna Evropa

AIM,Podgorica, 24. 7. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

U madjarskim ,,društvenokritičkim,, filmovima snimanim u doba Kadarovog ,,gulaš-komunizma,, , kao i u poljskim filmovima snimanim pre ratnog stanja, po kućama se obavezno slušala Radio Slobodna Evropa: upravo to je bio jedan od važnih elemenata nekanonske ,,realističnosti,,, ubedljivosti tih filmova: ako ste želeli da prikažete dom tipičnog istočnoevropskog gradjanina iz vremena hladnog rata, Radio Slobodna Evropa (kao i Radio London, Pariz, Vašington...) bila je sastavni deo kućnog inventara.

Hladni rat je završen pobedom one strane koja svoje gradjane nije u svom ,,raju,, morala da zadržava bodljikavom žicom, a gradjani ubedljive većine istočnoevropskih zemalja danas imaju domaće medije koji slobodno rade ono što je u doba kada su se nalazili ,,s pogrešne strane gvozdene zavese,, bilo moguće govoriti samo u emigraciji, a slušati samo u potaji i kućnoj privatnosti.

Srpski režim pod rukovodstvom Slobodana Miloševića nikada, medjutim, nije prežalio ,,sramni,, pad Berlinskog zida i ukidanje njemu tako drage ,,bipolarnosti,, sveta, i nikada nije odustao od svojevrsne mutirane hladnoratovske retorike: jedina razlika je u tome što je ,,klasno-ideološku,, demagogiju zamenila ,,patriotska,,. Zato nije čudno da se baš u Srbiji desio bizaran presedan kakav je danas nezamisliv u bilo kojoj zemlji čiji vlastodršci poseduju ispravan kalendar: delovanje Radija Slobodna Evropa je zabranjeno! Neke cinike je ovaj dogadjaj podsetio na čuvenu anegdotu kada je jedan komunistički funkcioner s Kosova, u želji da po svaku cenu spreči curenje informacija o albanskoj pobuni 1981, uzviknuo ,,zaustavite Reuters,,. Jedva mu je objašnjeno da u Reutersu, ipak, ne postoji partijski aktiv koji bi stopirao vest po želji istaknutog Druga...

Iako nesumnjivo uvrnuta, vest o zabrani rada RFE ipak nije ni bezazlena ni šaljiva. Hronologija dogadjaja izgleda ovako: dopisništvo Radija Slobodna Evropa, koje već neko vreme radi u Beogradu bez formalne registracije, podnelo je zahtev za registraciju Saveznom ministarstvu za informisanje; ovakvi zahtevi su u demokratskim zemljama rutinska, proceduralna stvar, pošto vlastima ne pada na pamet da administrativnim merama otežavaju ili onemogućavaju rad medija, bilo domaćih ili stranih. Medjutim, zahtev dopisništva RFE bio je ekspresno i vehementno odbijen, a Savezni ministar za informisanje Goran Matić poslao je svoj odgovor u vidu pisma Nenadu Pejiću, direktoru programa na južnoslovenskim jezicima u centrali RFE u Pragu. U ovom pismu - iz kojeg pažljiviji i politički osetljiviji čitalac lako razabire da g. Matića još uvek niko nije obavestio o preranoj smrti Leonida Brežnjeva - federalni ministar konstatuje, izmedju ostalog, da ,,dopisništvo Slobodne Evrope ima isključivi zadatak da, kao eksponent američke zvanične politike, promoviše njene kolonijalne ciljeve, koristeći pritom sredstva neprimerena principima objektivnog izveštavanja, uz nastojanja da putem prljave propagande utiče na javnost u Jugoslaviji radi ostvarivanja svojih ciljeva,,. Nakon ovako dubokog uvida u suštinu subverzivnog delovanja RFE, Goran Matić izriče i odredjena upozorenja, da ne rečemo pretnje: ,,Sve eventualne aktivnosti tog dopisništva smatraće se nelegalnim i protivzakonitim, a prema onima koji budu neovlašćeno obavljali delatnost za taj medij preuzimaće se zakonom predvidjene mere,,.

Pretnja g. Matića je JUL-ovski suptilna, više nego eksplicitna i jasna; s obzirom da osim novinarskog i tehničkog osoblja beogradskog dopisništva Radio Slobodne Evrope za ovu stanicu ,,neovlašćeno obavlja delatnost,, i impresivan broj redovnih dopisnika iz gotovo svih većih i srednjih gradova Srbije, od Subotice do Pirota, može se reći da je g. ministar uputio pretnju povelikom broju pripadnika novinarskog ceha. Ono što u svemu tome ostaje nejasno jeste o kakvim zakonom predvidjenim merama piše g. Matić, i iz kojeg zakona ih izvlači? Naime, u zemlji u kojoj se kriminalci, secikese, te ratni i mirnodopski zločinci monumentalnih dimenzija slobodno kreću, bogate se i šepure, ,,slikaju se,, na prostačkim TV-programima i polujavno prijateljuju s pripadnicima političkog establišmenta, zaista je ekscentrično pretiti ,,zakonskim merama,, ljudima koji rade svoj posao, i čije jedino sredstvo za rad je javna reč.

Isprazna ,,antiimperijalistička,, retorika umišljenog heroja ,,borbe protiv kolonijalizma,, - za ovakve pojave Crnogorci imaju poslovicu ,,Mnogo je mačku govedja glava,, - ovde, dakako, služi samo kao šupljikavo, ali pompezno pokriće za prave namere i pobude vlasti. Režim je još pre nekoliko meseci krenuo u odlučnu ofanzivu na ovdašnje nezavisne medije, naročito one elektronske, jer se njihovog uticaja najviše pribojava. Ono do čega je Miloševiću i njegovim saradnicima, izgleda, naročito stalo jeste ,,obezglavljivanje,, Beograda: RTV Studio B je konfiskovan, uz njega je nastradao i Radio B2-92, Radio Pančevu je bez ikakvog zakonskog pokrića oduzet predajnik koji mu je omogućavao čujnost u celom Beogradu, a jedino je Radio Index (za sada?) preživeo ovu seču, po cenu izvesnih privremenih programskih kompromisa. Nezavisne radio i TV stanice u unutrašnjosti, povezane u Asocijaciju nezavisnih elektronskih medija (ANEM), za sada funkcionišu, ali režim sprema i njihovu likvidaciju tj. preuzimanje, u sklopu akcije preotimanja lokalne vlasti od opozicije - kada su u pitanju stanice pod kontrolom opštinskih uprava - te kroz uskraćivanje frekvencija i dozvola za emitovanje, kada se radi o stanicama u privatnom vlasništvu. Neke stanice su pod ovim izgovorom već ugašene.

Savezni i lokalni izbori se bliže, mada je u ovom trenutku krajnje nejasno na šta će oni ličiti u situaciji totalne pravne konfuzije i haosa koje je Milošević proizveo prekonoćnom izmenom Ustava i izbornih pravila. Režim nikada nije lošije stajao u biračkom telu, i zato mu čak ni svo ovo pravno nasilje - koje je brižljivo kreirano tako da Miloševiću i vladajućim strankama obezbedi nove mandate bez ,,neprijatnih iznenadjenja,, - ne dopušta miran san. Iz ovog razloga je apsolutna kontrola nad uticajnim medijima i te kako važna: ako bude potrebno - a biće - da se Miloševiću malo ,,pomogne,,, najbolje je da to niko ne sazna... Poslednje što bi dokazano i overeno glasokradički režim (v. nalaze Gonzalesove komisije!), naime, želeo jeste nekakva repriza gradjanske pobune iz 1996, kada su ga samo mlakost i ,,gubitnički mentalitet,, opozicionih vodja spasili od sramnog pada.

Ako je, dakle, domaća medijska scena već u dobroj meri ,,dovedena u red,,, režimu preostaje samo da se pobrine da mu se neko sa strane ne umeša u njegov feud. Nekoliko stranih radio stanica, a pre svih baš Radio Slobodna Evropa u poslednjih godinu-dve - a naročito od prošloproletnjeg bombardovanja, kada na domaćim medijima nije ništa suvislo moglo da se čuje - dostigle su zavidnu popularnost medju slušaocima u Srbiji, koji inače ranije nisu baš masovno delili istočnoevropske slušalačke navike, jer je i njihovo iskustvo iz doba kontinentalnog hladnog rata znatno drugačije. Tako je RFE postala uticajan medij širom Srbije, tim pre što se bar u polovini zemlje od prošle godine može čuti i na komercijalnim FM talasima. Da stvar bude po režim neprijatnija, medjunarodna zajednica sve ozbiljnije razmišlja o ,,medijskom prstenu oko Srbije,,, mreži zemaljskih odašiljača koja bi omogućila da se širom Srbije vidi i čuje sve ono što njena vlast uporno gura pod tepih. Razume se, najjednostavniji način da se neutrališe ova pretnja bilo bi omogućavanje normalnog rada svim nezavisnim medijima, jer tada za tim ne bi bilo potrebe; ali, da režim ume ovako pragmatično, normalno i zdravo da razmišlja, tada on ne bi bio ono što jeste: groteskna istorijska okamina, poslednje siroče hladnog rata.

Ovo za vlast predstavlja potencijalno opasan problem, kao i sve nad čime nema kontrolu: odašiljači ovih stanica su izvan zemlje, pa se ne mogu ugasiti; njihovi urednici su negde u Pragu, Parizu i Londonu, pa se ne mogu smeniti ili uhapsiti; njihovi novinari ne rade za režim, pa ih režim ne može ni otpustiti. Zato se pribeglo onome što režim jedino može da učini: zabrana dopisništva i jasna pretnja svima onima koji su mu fizički dostupni. Ovo, razume se, može da stvori velike probleme odredjenim ljudima, ali samom mediju ne može ništa osim da mu dodatno pojača slušanost: u marketingu je poznato da je svaka, pa i ,,negativna,, reklama dobrodošla... dakle, od ,,zaustavljanja Rojtersa,, ponovo neće biti ništa, osim što je čaršija u nesrećnom ministru dobila još jednog junaka pakosnih političkih viceva, tog omiljenog samoodbrambenog oružja svih represiranih Istočnoevropljana (setite se Radio-Jerevana...).

U sjajnom madjarskom filmu o staljinizmu, ,,Krunskom svedoku,, Petera Bačoa, glavni junak malo-malo pa zaglavi u zatvoru pod najfantastičnijim optužbama, a islednik mu svaki put značajno kaže: ,,Medjunarodna situacija se intenzivira,,... Čini se kao da bi Miloševićevim ministrima ova burleskna rečenica sjajno pristajala: i za njih se i medjunarodna, a bogme i domaća situacija intenzivira, a s njom se intenzivira i količina represije, demagogije i svakovrsnih političkih iracionalnosti. Stvari su dovedene do tog nivoa apsurdnosti da život zaista počinje da imitira film. I tako sve dok se jednom čitava struktura represivnog i autarhičnog sistema ne skljoka pod težinom vlastitih protivurečnosti. Znamo kako se sve to završilo u Madjarskoj. Valjda još ima šanse da i Srbija krene tim putem, svakako bezbolnijim od, recimo, puta njenog istočnog suseda. U medjuvremenu, možda neko i u Beogradu snimi film čiji će junaci započinjati dan krčanjem tranzistora iz koga će se čuti: ,,Ovde Radio Slobodna Evropa,,...

Teofil Pančić (AIM)