Razgolićeni agenti

Ljubljana vs. Vašington

Upad kriminalista u stan i službene prostorije novinara Večera Blaža Zgage ponovo otvara pitanje gde su granice pritiska vlasti na novinare.

Ljubljana, 15.07.2000.

Sve je počelo 14. juna ove godine, kada su pripadnici kriminalističke policije, naoružani sudskim nalogom, ušli u ljubljansko dopisništvo dnevnika Večer (sedište u Mariboru) i stan novinara Blaža Zgage. Meta istrage je bio "tajni vojni dokument". Novinar je, posle kraće konsultacije sa svojim advokatom, kriminalistima sam izručio ono što su tražili - faksimile dokumenta koje je Večer publikovao 10. juna.

U inkriminisanom članku je prvi put obelodanjena i opisana saradnja izmedju slovenačke OVS (Obveščevalno-varnostna služba) i američke DIA-e (Defence Intelligence Agency). Rečena saradnja prema tumačenju Večera nije bila samo "uzorna, već i veoma neobična"; američka i slovenačka vojna obaveštajna služba su, naime, zajedno vodile tajnu operaciju pod kodnim imenom "Sava". A Sava je podrazumevao saopštavanje slovenačkih procena i informacija u vezi dogadjaja u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Akciju je delimično finansirala DIA, a sve je bilo toliko tajno, da o Savi pojma nisu imali ni načelnik slovenačke vojne obaveštajne službe Bojan Vavtar, niti Savet za nacionalnu sigurnost u Ljubljani!

Iz teksta novinara Zgage može se zaključiti i kako su američka i slovenačka vojna obaveštajna služba kovale planove da uspostave kontakt sa Vukom Obradovićem, nekadašnjim generalom JNA a danas predsednikom Socijaldemokratije, jedne od srpskih opozicionih partija. To nije jedini kuriozitet iz američko-slovenačke vojno-obaveštajne saradnje; jer, OVS je američkim partnerima otkrila čak i identitet svojih agenata i izvora na terenu. Što je novinara Zgagu navelo na zaključak da je opisana operacija predstavljala pravi upad američke tajne službe u slovenačku OVS.

Nije ništa manje neobično i što se u faksimilima objavljenog dokumenta pominje ime izvesnog Marka Waldemara, agenta DIE, s kojim su saradjivali slovenački obaveštajci. Nešto slično jednostavno ne priliči tajnim službama, pošto razotkrivanje identiteta agenta nužno vodi ka njegovoj kompromitaciji, što podrazumeva direktnu opasnost po Waldemara i njegove saradnike, koji bi mogli biti optuženi za špijunažu (ukoliko se zadese ili su još uvek u Jugoslaviji). Uostalom, zlatno pravilo svake obaveštajne organizacije jeste da imena agenata budno čuva i skriva ih iza različitih pseudonima.

U celoj priči nije ništa manje čudno ni to da je slovenačka obaveštajna služba dozvolila da se kroz njene spise kompromituje jedan od prvaka Miloševićeve opozicije - Vuk Obradović. Pominjanje njegovog imena u jednom takvom spisu, pa makar i kroz planove "da se sa njim pokuša uspostaviti kontakt", u ovakvim političkim prilikama u Jugoslaviji ne znači drugo do guranje Obradovića na mesto zvanične "mete" Miloševićevog režima, koji sada ima ekskluzivnu priliku da se obračunava s njim kao potencijalnim saradnikom SAD i saveza NATO.

Objavljeni tekst je odmah podigao sva zvona na uzbunu u ovdašnjem Ministarstvu odbrane. Pokrenuta je istraga kako bi se saznalo kako je došlo do "curenja" informacija. Ubrzo je otkriveno da su za propust kriva trojica slovenačkih obaveštajaca. Novinaru Zgagi je dokument doturio pripadnik slovenačke vojne obaveštajne službe (inače više puta odlikovan), zato što nije bio zadovoljan transferom na novo radno mesto. Ispostavilo se i da je deo dokumenata čist falsifikat, pošto je pripadnik OVS-e, koji je novinaru predao dokument, na isti uz pomoć aparata za fotokopiranje podmetnuo drugi potpis, kako bi zameo tragove. Ministarstvo odbrane je potom protiv dvojice osumnjičenih (posle pravno spornog postupka njihovog pridržavanja u prostorijama ministarstva) podiglo krivične prijave. Javio se i ponovo ustoličeni ministar odbrane Janez Janša, obećavši hitne kadrovske promene i "racionalizaciju" vojne obaveštajne službe.

Najnovija afera u slovenačkoj vojsci neće biti samo dobar paravan za čistku kadrova koji ne odgovaraju Janši i novoj, desničarskoj vladi Andreja Bajuka, već nose i spoljno-političke implikacije. Zvanična Ljubljana i Vašington su još maja 1996. godine potpisale veoma strog sporazum o medjusobnoj razmeni obaveštajnih podataka, koji predvidja i da su sva lica, koja rade sa tajnim papirima, prethodno "bezbednosno proverena". U slučaju incidenta, svaka strana mora o neovlašćenom curenju tajnih podataka odmah da obavesti drugu stranu, da sprovede istragu, kao i da o rezultatima iste upozna zvanične organe partnera, u ovom slučaju - SAD.

Slučaj je, medjutim, zanimljiv i na unutrašnje-političkom planu. Problematika ťodavanja vojne tajneŤ je od nastanka samostalne slovenačke države (1991) opterećena hipotekom afere JBTZ. Da podsetimo – JBTZ je popularna skraćenica za sudjenje četvorici (civilima Janši, Tasiću, Zavrlu i oficiru ondašnje JNA Borštneru) pred Vojnim sudom u Ljubljani, a povod je bio odavanje vojne tajne i objavljivanje teksta u Mladini. Tada se sadašnji ministar odbrane Slovenije Janez Janša (u svojstvu kolumniste Mladine) našao na optuženičkoj klupi zbog posedovanja tajnog vojnog dokumenta. Slučaj je okončan presudama ali i opštenarodnim protestima Slovenaca i zahtevima za ubrzano osamostaljenje republike, posle čega je Janša dugo godina nosio oreol nacionalnog heroja broj jedan.

Tokom proteklih deset godina se, medjutim, mnogo toga promenilo, iako je ponešto ostalo isto; novinari i danas tvrde da su tajni dokument objavili zato što je od presudne važnosti za informisanje javnosti. U medjuvremenu je, doduše, izmenjena sudska praksa (mada ne i zakoni, koji i dalje omogućavaju gonjenje novinara zbog izdavanja vojnih tajni) pa Blaž Zgaga ne treba da se plaši da će završiti u zatvoru. Uostalom, u Sloveniji više nema ni sudjenja civilima pred vojnim sudovima (a ni njih – vojnih sudova - u Sloveniji uopšte nema, što je takodje rezultat afere JBTZ), a nema ni demonstracija javnosti u smislu podrške onome ko je otkrio državnu ili vojnu tajnu. U svemu je, ipak, najveća groteska da danas one, koji u ime zaštite informisanosti javnosti publikuju vojne tajne – uz pomoć aparata državne represije progone upravo oni, koji su bili na isti način gonjeni u bivšoj SFRJ. Prvi su zato postali heroji, a drugima preti epitet "izdajice visokih državnih interesa"!

Skandal oko tajne slovenačko-američke vojne saradnje otvara i jedno esnafsko pitanje – imaju li novinari pravo da štite svoj izvor podataka? Kako opisani slučaj dokazuje, novinari u Sloveniji su, nasuprot standardima koji vladaju u svetu - spremni da bez zazora vlastima otkriju svoj izvor, čime su definitivno začepljena usta svima koji raspolažu odredjenim osetljivim i poverljivim podacima. Drugim rečima, novinar Zgaga je svojim presedanom sebi i svojim kolegama bukvalno presekao granu na kojoj sedi. Do sada je važilo pravilo da novinar treba po svaku cenu da štiti svoje "duboko grlo", pa makar i po cenu sopstvene kože. To pravo novinara na zaštitu izvora podataka uživa posebnu zaštitu u većini evropskih zemalja i SAD, pošto bi pravo države da od novinara zahteva ime informatora bitno smanjilo dotok saznanja (neformalnim kanalima) u javnost. Time je državna administracija zaštitila javnost i društvo od sopstvenih devijacija. Što u Sloveniji ubuduće, bar posle Zgaginog poteza, više neće biti slučaj.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)