AIM Junior: Penzioneri bez penzija

Priština, 17.07.2000

Sada je sigurno da će kosovski penzioneri, Albanci, ostati bez svojih penzija i ove godine. Već 18 meseci veliki broj njih nije primio ni jednu penziju, a sudeći po odluci civilnog administratora Bernara Kušnera, nakon sastanka sa članovima departmana za zdravstvo i socijalnu politiku isto ih očekuje i u narednom periodu. Da li je ovo privremena odluka ili trajna ostaje da se vidi. U svakom slučaju Kušner uvek kada se nađe na ''ledu'' kaže da Milošević duguje penzije kosovarima. On je nakon više protesta penzionera i razgovora sa njima obećavao da će se ovo pitanje rešiti, međutim izgleda da nije u mogućnosti da zaista pronađe pravi odgovor za oko 80 hiljada onih koji su uložili svoj radni vek, ne znajući da ih očekuje veoma nesigurna starost. Od čega živi više desetina hiljada penzionera? Uglavnom od humanitarne pomoći koja je uzgred budi rečeno sve manja i siromašnija. Oni srećniji žive ili sa svojim potomcima ili pak dobijaju neku novčanu pomoć od svojih članova porodica koji rade u zemljama zapadne Evrope ili Amerike. Međutim, kako kaže jedan penzioner kojeg smo zatekli na klupi ispred objekta Udruženja penzionera Kosova, apsurdno je stalno očekivati da neko pošalje novac. ''Prosto me je sramota. Radio sam 45 godina i sada moram da čekam da mi parče hleba obezbeđuje moj sin koji ima drugih obaveza, koji ima porodicu i karijeru...Ne želim da mu budem na teretu''... Reklo bi se da su penzioneri posramljeni, da su prinuđeni da kucaju na razna vrata da bi ostvarili svoje pravo, pravo na normalan život. Međutim, izgleda da razumevanja ima veoma malo.

''Intervenisali smo kod ''Elektroprivrede Kosova''. Rekli smo im da mi nemamo para da platimo struju i da nas sačekaju dok se naše pitanje ne reši. No, rukovodstvo je zauzvrat tražilo garancije. Otišli smo u UNMIK, tražili da nam pomognu, ali su nam rekli da novca nemaju'', objašnjava predsednik Udruženja penzionera Rasim Domi.

U depresiji je i Azem Haljiti, 66-dišnji penzioner iz Prištine: ''Niko ne postavlja pitanje kako mi živimo, da li imamo para. Naš problem ne može da reši ni Kušner. Lekove moramo sami da kupujemo. Lek koji redovno moram da koristim košta osam nemačkih maraka., a bez ikakvog dohotka nemam mogućnosti da ga kupim. Pisali smo i Rugovi i Thaciju, ali nema odgovora ni od njih,. Ni toliko da nam daju volju za život'', žali se Haljiti.

Prema računici, ''kosovskim penzionerima duguje se oko 150 miliona nemačkih maraka'' izjavio je predsednik kosovskih penzionera gospodin Domi, koji ne odustaje od obijanja pragova. Sa trojicom članova ovog udruženja on i dalje kuca na vrata UNMIK-a. Kaže da su pre dva meseca poslali i pismene zahteve, ali do danas odgovor nije dobijen. Domi međutim priznaje da je UNMIK do februara meseca ove godine raspodeljivao onim penzionerima starijim od 65 godina ''socijalnu pomoć'' u iznosu od 25 nemačkih maraka mesečno. ''Međutim i ova simbolična pomoć je prekinuta zbog završetka takozvane emergentne faze'', objasnio je on. Za isplatu penzija na Kosovu nema dovoljno novca ni Departman za zdravstvo i socijalnu politiku čiji je koprededavajući Muhamet Djocaj. ''Mi imamo fond od 80 miliona nemačkih maraka koji nije namenjen isplati penzija'', rekao je Djocaj objašnjavajući da će se ovaj novac utrošiti za drugu fazu projekta koji će startovati septembra ove godine. ''Septembarska pomoć, biće upućena teškim socijalnim slučajevima. Biće obuhvaćeno 29 hiljada kosovskih porodica, sa posebnim akcentom na manjinske zajednice, istakao je Djocaj. On je ovo objasnio sledećim rečima: ''U interesu je međunarodne zajednice da se na Kosovu podrže manjine koje se s njihove strane smatraju ugroženim''. On je izneo i saznanja da će veliki deo ove pomoći biti dodeljen Srbima u Leposaviću, Gračanici i Štrpcu.

Ukupnom neraspoloženju ne tako malo doprinosi i činjenica što penzioneri sprske nacionalnosti na Kosovu ipak i dalje primaju penzije. Podižu ih u zgradama pošte u regijama gde su oni koncentrisani, uglavnom Gračanici, Zubinom Potoku, Kosovu Polju...U Prištini su jedno vreme podizali penzije u Centru za mir i toleranciju. No, penzije ni za pripadnike srpske zajednice nisu redovne. I oni u velikoj meri zavise od humanitarne pomoći koja im se organizovano dodeljuje. Rasim Domi navodi da su u tim poštama isplaćivani i penzuioneri Albanci, kojima su penzije deponovane u štedionicama, ali da to prekinuto novembra meseca prošle godine.

Dakle, pitanje koje ostaje bez odgovora je da li će se i kada rešiti položaj kosovskih penzionera. Na Miloševića i njegov režim ne treba računati. Niti želi, niti smatra da treba da isplaćuje kosovske penzionere, a reklo bi se da nema ni para. Civilna Misija ne sme da se upusti u ovu ''avanturu'' obzirom da se radi o velikim sredstvima, što znači da bi u suprotnom budžet Kosova bitno osiromašio i ne bi bio dovoljan za realizovanje zacrtanih obaveza. Treće, bez zdrave ekonomije ni penzioneri ni ostalo stanovništvo ne može da računa na poboljšanje života. Ostaje dakle još dosta toga da se uradi. Između ostalog da se stabilizuje i političko stanje, da počne da funkcioniše lokalna vlast, da se uspostave novi zakoni, odrede doprinosi i naravno rehabilituje privreda i konačno započne proizvodnja. Onda će valjda doći na red i pitanje penzionera...

AIM Priština, Fatma Rastalica