(Ne)mogućnost razvoja

Priština, 15.07.2000

Privatizacija je jedina mera realne procene šansi za iskorišćavanje nasleđenih ekonomskih potencijala iz prethodnog sistema. Upravo je zato to suštinsko pitanje svih drštava u tranziciji. Osim u ekonomskoj sferi, posledice su direktne i na drugim brojnim poljima, kratkoročno - najprimetnije je osiromašenje materijalnog položaja i onako ugroženih slojeva društva. To su razlozi zbog čega se proces privatizacije odvija sa teškoćama i zaostaje i u društvima koje se ne suočavaju sa problemima političke i pravne prirode kao što je Kosovo. Ovo je kontekst potpunog zaostajanja na ovom polju u posleratnom Kosovu. Osim uzurpacija, kojoj se još uvek toleriše, do sada nema nijednog slučaja privatizacije. Za stavljanje u funkciju nekoliko objekata koristi se oblik davanja pod zakup. Najtipičniji slučaj ovog oblika korišćenja je cementara u Đeneral Jankoviću ( Hani e Elezit). Neki vitalni objekti su održavani u životu i angažovanjem sredstava uglavnom na humanitarnoj osnovi. Tipičan slučaj za to su objekti za proizvodnju električne energije.

Broj objekata koji bi iz raznih razloga trebali da se ožive ili održavaju u životu na ovaj način, veoma je ograničen. U jednom ne tako malom broju objekata, UNMIK je prećutno dozvolio nekadašnjim rukovodstvima i radnicima da isprobaju mogućnosti njihovog oživljavanja. Osim brojnih pokušaja, do sada nije zabeleženo nijedno dostignuće koje bi neke od tih objekata postavilo na zdrave temelje. To je razumljivo, pošto radnici nemaju obrtna sredstva, sirovine, rezervne delove, a da ne govorimo o investicijama pa bile one i sasvim male. Ni plate i onako veoma niske nisu sigurne. Mnogi objekti su jednostavno zatvoreni, a u nekima od njih smeštene su službe KFOR-a i UNMIK-a. Na albanskoj strani povremeno se pojavljuju sumnje da držanje nekih od takvih objekata ima političku pozadinu. Najviše se sumnja da se oni koriste od strane UNMIK-a i KFOR-a kako ove dve institucije ne bi došle u poziciju da otvoreno sprečavaju njihovo oživljavanje.

Veruje se i da u redovima UNMIK-a dominira raspoloženje i angažovanje za privatizaciju. Rukovodilac stuba za obnovu i razvoj Džoli Dikson je pre izvesnog vremena sačinio dokument nazvan "Belo pismo". Nije poznato da li je vođena neka procedura u pogledu njegove formalizacije. Za sada se zna da on ne predstavlja zvaničan dokument UNMIK-a. Ipak, o njemu se govori mnogo i javno - u i van UNMIK-a. To znači da bi on mogao i dalje da bude u igri. U ovom dokumentu se predlaže stvaranje osnova za početak procesa privatizacije: Osnivanje Agencije za privatizaciju, neophodanog zakonodavnog sistema i sudskih institucija. Bilo kako bilo, po praktičnim efektima do sada je ovaj dokument ostao uistinu samo beli papir.

U ovdašnjim krugovima je odavno bilo poznato da u OUN ima velikoh neslaganja oko brojnih pitanja sadašnjosti i budućnosti Kosova. Privatizacija bi trebala biti na čelu te liste. Ovde se smatra da se privatizacija osporava ocenu da ona ruši integritet Jugoslavije. Tvrdi se da Rusija postavlja prepreke jednostavno iz političkih motiva, dok neke druge zemlje kao što su Francuska i Italija zbog svojih ekonomskih interesa. Nije više puka pretpostavka da se delovima "Trepče" koji su pod kontrolom UNMIK-a u južnom delu Mitrovice ne dozvoljava početak rada iz političkih razloga. S druge strane, ne sprečava se rad objekata "Trepče" koji su pod srpskom kontrolom u severnom delu Mitrovice. Protivnici privatizacije u Njujorku insistiraju da ovaj proces započne nakon što se reši definitivni status Kosova. Kada bi se to desilo onda nakon rešenja tog statusa ne bi imalo više šta da se privatizuje. Ko bi bio zainteresovan za zidine, možda do tada i urušene i za gomile gvožđurije koje su nekada mogle da budu proizvodne mašine? Još jedna veoma značajna činjenica za sadašnje i buduće ekonomske tokove, zašto ne i političke, je potpuno zaostajanje u sferi razvoja i investicija. Bez njih se ne mogu otvoriti perspektive za zdravo rešavanje problema tranzicije. I dok se o obnovi Kosova može govoriti sa mnogo podataka o objektima i donekle potrošenim finansijskim sredstvima, za sada se ništa konkretno ne može reći o otvaranju perspektiva razvoja. Kao što je poznato, za brzi profit Francuzi su investirali u "Telekom Kosova". Govori se da će Britanci i Francuzi investirati velika sredstva za proizvodnju električne enegrgije - možda između 80 i 120 miliona nemačkih maraka. Ipak, treba sačekati i videti da li će se i kako će se realizovati ta sredstva. Do sada nije bilo reči o privatizaciji ili o davanju u zakup elektroenergetskih objekata i potencijala Kosova. Izgleda da se svi ustručavaju da otvore ova pitanja, zbog straha da bi se tako mogla otvoriti Pandorina kutija.

Tenderi za izdavanje objekata pod zakup na duži rok su za sada jedini oblik nastojanja za oživljavanje nekadašnjih proizvodnih kapaciteta. Hvale se mnogo, ali samo na osnovu sporazuma i traženih uslova. Neke zemlje imaju veoma negativna iskustva. Zato, dok se ne steknu prva iskustva, tenderi na Kosovu bi se mogli tretirati kao slučajevi koji treba da se dokažu. Isto tako, u poslovnim krugovima UNMIK-a, kao i onim albanskim, govori se o porastu inostranih partnera koji su zainteresovani za saradnju i investicije. Govori se i o mnogim projektima i velikim sredstvima. Međutim, za sada izgleda da se one uglavnom ne tiču oblasti ekonomskog razvoja kojima bi započelo iskorišćavanje prirodnih, materijalnih i drugih resursa Kosova. Prema onome što se zna, UNMIK kao zvanična vlast nema globalni program niti njegove konkretne separate za ekonomski i društvani razvoj Kosova. Program i konkretne projekte razvojnog karaktera nije ponudila ni albanska strana.

Osim finansijskih sredstava ima i brojnih problema koji se ovde ne rešavaju na pravi način i željenom brzinom. Očekuje se da će glavni faktor razvoja biti privatni kapital. Ali, osim slučaja "telekoma" i manjih investicija, za šta je od pre izvesnog vremena počela da izdaje kredite i ovdašnja MEB banka, nije poznato da je privatni kapital, bilo inostrani ili domaći, pokazao neku posebnu zainteresovanost. To nije pitanje vlada i međunarodnih organizacija. Privatni kapital svugde ima svoje standardne zahteve: profit, stabilan zakonodavni sistem, garancije za investicije, stabilne pravosudne institucije i pre svega opštu sigurnost u zemlji. Čini se da Kosovo ne ispunjava ni jedan od ovih zahteva. Ali, nisu samo to razlozi zaostajanja. Albanci su se ponosili svojim školovanim ljudima. Sada se vidi da je jedan veoma mali broj njih sposoban da pomogne društvu nudeći uverljive razvojne projekte. To ne čine ni partije koje su okupile veliki deo obrazovanih ljudi. Sada je već naširoko poznato i prihvaćeno da su razlozi zaostajanja u realizaciji projekata i sredstava na Kosovu i birokratske procedure i odugovlačenja koja su rezultat istrajnih nastojanja nekih zemalja za unapređivanje svojih interesa u okviru EU. Olakšavanje procedura u Briselu ili negde drugde je od velikog značaja, pošto EU pokriva 70 do 80 odsto sredstava koja se troše ili treba da se potroše na Kosovu. Komesar EU za spoljnu politiku Kris Paten je na pragu svoje poslednje posete Kosovu izjavio da ako se nastavi ovakvim tempom, onda će se neki projekti realizovati tek tokom narednog veka.

Za zdrav ekonomski i društveni razvoj imperativ je konzistentna razvojna politika. Zatim, nije potreban samo novac, već i kadrovi, jasna politička orijentacija, pravna infrastruktura, makroekonomski program, a razume se i konkretni projekti. A sve to Kosovo nema.

AIM Priština, Fehim REXHEPI