Sporazum o razumevanju izaziva raskole

Priština, 12.07.2000

Sporazum nazvan Memorandum o razumevanju, koji su potpisali civilni administrator za Kosovo Bernar Kušner i Vladika Artemije uzburkao je političku scenu na Kosovu. Čini se da Kosovo nije imalo nepogodniju političku klimu nakon ulaska trupa KFOR-a i uspostave vlasti UNMIK-a pre više od godinu dana. Pogoršanje odnosa dolazi do izražaja na dve relacije: U odnosima između Albanaca i njihovih predstavnika sa UNMIK-om i u odnosima unutar samog albanskog političkog spektra. Veliki delovi albanske strane smatraju da je obavezama koje je tim Sporazumom preuzeo, UNMIK stavio pod ozbiljne sumnje dva temeljna principa svog mandata: teritorijalnu celokupnost i jedinstvo vlasti na čitavoj teritoriji Kosova. Tvrdi se da "elastičnost" UNMIK-a oko ova dva pitanja nije nova pojava, ali se sada istrajava na stavu da su po prvi put aspekti te politike dobili formu i zvaničnog dokumenta. Ocenjuje se da nije od neke posebne važnosti to što će se taj dokument smatrati privremenim, jer prema izjavama samog Kušnera on će biti na snazi koliko god to bude bilo potrebno.

Pretpostavlja se da je glavni cilj te "elastičnosti" omekšavanje albanskih zahteva za nezavisnošću i saglasnost da, nakon Miloševića, Kosovo ostane pod Srbijom ili kako se kaže na malo primamljiviji način za Albance, pod Jugoslavijom. Predstavnici Albanaca i sami Albanci nisu shvatili opasnost enklavizacije i njegove formalizacije, iako je još početkom prošle jeseni bilo znakova za takvo evoluiranje tokova. Čak su i politikom za koju je malo reći da je bila pogrešna, potpomognuli tom procesu. Moglo se pretpostaviti već u ranijim stadijumima da će Srbi nastojati da to postignu I bez "pomoći" Albanaca. Enklavizacija je njihov minimalni program već nekoliko prethodnih godina. Ustručavanjima da se odlučno izjasne zbog nasilja vršenog nad Srbima i drugim manjinama, Albanci su pružili jake argumente svim protivnicima nezavisnosti Kosova. Propagandističko insistiranje da su Srbi žrtve, da su progonjeni itd., a što se u mnogim konkretnim slučajevima može dokazati, značajan je aspekt mozaika protivljenja nezavisnosti. Efekti takvih insistiranja su veliki, posebno u svetskoj javnosti. Međutim, suštinski srpska proganda ima za cilj oživotvorenje političkih aspiracija. Prvi njihov cilj je sprečavanje odvajanja Kosova od Srbije, a ako se taj proces ne može zaustaviti onda dolazi na red rasparčavanje Kosova u najvećoj mogućoj meri.

UNMIK, ali I Demokratski savez Kosova (DSK) nastoje da stvore utisak da se ne može govoriti o nečemu što bi se moglo nazvati poremećajem odnosa između međunarodnih struktura i albanskog političkog spektra. Istovremeno, u DSK nastoje da nametnu utisak da takvog nečeg nema ni u odnosima među albanskim partijama. Zapažaju se i ona nastojanja da se javnost ubedi da su sve političke partije jedinstvene kada je reč o postavljenom cilju - sticanju nezavisnosti Kosova i širenju utiska i konstatacije da su se sve albanske partije izjasnile protiv Sporazuma o razumevanju ili su ga pak kritikovale. Međutim, izgleda kao da se ovom prilikom isprazna retorika koja je dominirala među Albancima skoro deset godina neće progutati dosadašnjom lakoćom. U brojnim reakcijama prema Sporazumu o razumevanju zapaženo je da javnost ipak nije u tolikoj meri pod narkozom i da bi možda oko nekih pitanja koja se smatraju značajnim ili osetljivim mogla da reaguje protiv kolebljivih stavova političara. Atmosfera odbijanja je praćena i najraznovsnijim sumnjama prema DSK. Jedan visoki funkcioner iz ove partije u svom javnom nastupu nastojao je da omekša zaoštrenu situaciju i sumnje. On je izjavio da ni Sporazum, a ni Uredba o opštinskog vlasti nemaju potpis predsednika DSK Rugove. Međutim, to je bila neodređena izjava pošto niko nije ni zatražio potpis nekog od albanskih predstavnika. Stvorena klima je na veoma visok nivo podigla osećanje nepoverenja i svađa unutar albanskog političkog korpusa, izazivajući bojazan da bi najnovije pogoršanje moglo da prevaziđe zaoštravanja iz perioda rata.

Negativne posledice bile bi brojne. Nesuglasice takvog intenziteta bi izbrisale i ono malo elemenata poverenja koje možda još uvek stanovništvo Kosova ima prema albanskom političkom faktoru, ali i nekim delovima svetske diplomatije. Lako se može pretpostaviti da bi takav razdor podelio partije i političare na patriote i izdajnike. Takva podela održavala bi odnose među njima na visokim nivoima tenzija i ne bi se mogle isključiti ni međusobni konflikti. Enigmatske fizičke likvidacije iz političkih motiva i pokušaji za drugim sličnim eliminacijama, već su duže vremena prisutne na albanskoj političkoj sceni. One nisu slučajne, već jasno odražavaju jedno veoma poremećeno stanje, da ne kažemo odrođeno, unutaralbanskih odnosa. Sve to kao i druge eventualne manifestacije takvih odnosa ne bi mogle a da ne utiču na naelektrisavanje albanskog izbornog tela, koje je i tako opterećeno netrpeljivostima i najrazličitijim predrasudama.

Predsednik DSK Ibrahim Rugova je javno podržao Sporazum sa Srbima. Kao jedino obrazloženje on je naveo obećanje da će Sporazum biti privremen i da uređuje pitanja koja su jedino u kompetencijama UNMIK-a i KFOR-a. Reč je o bezbedonosnim aspektima, iako se tim Sporazumom uređuju i druga pitanja. Ova obrazloženja nisu prihvaćena u delu javnosti i smatrana su neozbiljnim, ćak I ciničnim. Ipak, podrška koju je u ime DSK dao Rugova nije povučena. Nekoliko ogranaka ove partije na terenu su iskazale neslaganje, te možda i iz ovog razloga I podrška centralnog rukovodstva nije bila tako transparentna. Prvi potpredsednik DSK Eqrem Kryeziju je prema listu "Kosova sot" izjavio da je DSK razmotrio ovo pitanje. "U ovoj fazi smo prateći deo međunarodnih institucija, a glavnu reč za dobro i za loše ima gospodin Kušner. Ako je to jedna od njegovih strategija za uključivanje Srba u kosovsko društvo, Sporazum o razumevanju ne bi bio uznemiravajući. Međutim, ako je cilj drugačiji, pokazaće vreme. DSK ne bi prihvatio nikakvu kantonizaciju ili getoizaciju", zaključuje Eqrem Kryeziu.

Veoma je interesantno zabeležiti da su stavove DSK oko ovog Sporazuma neki kosovski mediji isto tako predstavili sa ne tako jasnim formulacijama, na neki zamršen način ili pak u oblicima koji sugerišu da takvi stavovi nisu od neke posebne važnosti. Čak, u nekim medijima se još uvek govori da su sve albanske partije jedinstvene i istog stava oko tog Sporazuma. Nema sumnje da razlozi tome leže ili u pristrasnosti i političkim simpatijama novinara, možda i redakcija ili je u pitanju inercija za održavanje desetogodišnje iluzije da albanske partije imaju jedinstvene stavove oko najznačajnijih pitanja budućnosti Albanaca i Kosova.

Albanski posmatrači smatraju da angažovanje UNMIK-a po ovom pitanju predstavlja deo mozaika ciljeva i nastojanja za integrisanje Kosova u Srbiju. Razume se, njihova realizacija se posmatra kao kompleks kompleksa opšteg poboljšanja i ublažavanja političkih zahteva Albanaca. S druge strane, nedostatak unutaralbanskog jedinstva u odnosu na pitanje koje se smatra značajnim za budućnost ovog regiona, objašnjava se visokim stepenom defaktorizacije albanskog faktora. Svojim nečinjenjem, on svakoga dana dokazuje nesposobnost da bude ozbiljan učesnik u političkim, razvojnim, diplomatskim i drugim tokovima koji će na kraju i zapečatiti budućnost Kosova. Istrajavanje na politici nečinjenja, a što se obrazlaže prisustvom UNMIK-a I KFOR-a , ovde ostavljaju utisak da su se i određeni delovi albanskog faktora uključili u krug nastojanja za olakšavanje integracije Kosova u Srbiju. Ovde se naširoko govori da se svi pred albanskom javnošćiu izjašnjavaju za nezavisnost. Ali, u razgovorima daleko od očiju javnosti ne brane svi na jednak način zahtev za nezavisnošću. Samo su retki analitičari do sada govorili da ima ozbiljnih indikacija da bi određeni delovi albanskog faktora prihvatili da uđu u trgovinu i za rešenje koje bi bilo ispod nivoa nezavisnosti.

Uprkos razdorima i brojnim netrpeljivostima, za sada se sa sigurnošću može izneti samo konstatacija da svi smatraju da je protiv životnih interesa Albanaca osporiti UNMIK kao vladajuću strukturu na Kosovu. Približnih stavova ima i oko saradnje sa civilnom Misijom u sadašnjim ili drugim oblicima. Međutim, na tu saradnju ne gledaju svi jednako. Ima procena da nije neophodno da svi učestvuju u strukturama vlasti UNMIK-a. Jasno je da određeni segmenti albanske politike svoju Misiju vide u uključivanju svih svojih aktivnosti u strukturama vlasti UNMIK-a. Još uvek se ne govori otvoreno, ali je veoma prošireno mišljenje da bi bolje rešenje za Kosovo i Albance bila puna defaktorizacija albanskog faktora i slaganje oko svega, uključujući i definitivni status, odluče UNMIK I KFOR. Razumljivo je zbog čega bi oni sarađivali sa UNMIK-om bez ikakvih uslovljavanja. Ima pak mnogih drugih koji prihvataju saradnju, ali koji smatraju da u sadašnjoj praksi i shemi saradnje, lokalni ljudi ne mogu ni o čemu odlučivati. Šta ima lošeg u tome ukoliko se UNMIK kritikuje zbog svojih poteza sa tačke gledišta konstruktivne pozicije ili opozicije? Takvi posmatrači smatraju da nije neophodno da albanski faktor podrži svaki potez UNMIK-a i da ne može biti korisna politika po kojoj sve treba ostaviti u rukama UNMIK-a KFOR-a i međunarodnom faktoru, pošto se na taj način odustaje od učešća u procesu odlučivanja o sudbini Albanaca I Kosova.

AIM Priština, Fehim REXHEPI