Crvena krpa za vrhušku

Burne reakcije Beograda na Djukanovićevo izvinjenje Hrvatskoj

AIM, Podgorica, 7. 7. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Nedavno javno izvinjenje - iliti “izražavanje žaljenja” - predsednika Republike Crne Gore Mila Djukanovića gradjanima susedne Republike Hrvatske, naročito dubrovačko-cavtatskog područja, zbog svih patnji koje su proživeli od “crnogorskih gradjana pripadnika JNA” izazvalo je, dakako, brojne i protivrečne odjeke i u Crnoj Gori i u Hrvatskoj, ali je zanimljivo da su najčešće reakcije na nekonvencionalan i barem simbolički dalekosečan čin crnogorskog predsednika došle iz “treće zemlje” - iz Srbije. Ili tačnije, iz Beograda kao središta federalnih vlasti Savezne Republike Jugoslavije, u onoj meri u kojoj te vlasti realno još uopšte funkcionišu.

Takoreći odmah po objavljivanju sadržaja javnog istupa crnogorskog predsednika, zabeleženog tokom njegovog službenog boravka u Hrvatskoj i razgovora s predsednikom Stjepanom Mesićem, u zvaničnim beogradskim medijima na Djukanovića je osuto drvlje i kamenje, a u njegovom rušenju su se medjusobno takmičili portparoli i istaknuti funkcioneri stranaka vladajuće trojne koalicije (SPS-JUL-radikali), razni “patriotski savezi”, “boračka udruženja” i druge pararežimske organizacije koje izdašno parazitiraju na državnom budžetu samo zato da bi, kad god zatreba, “pružile podršku” onima koji ih plaćaju i “najoštrije, u ime naroda, osudile” sve na koje im se pokaže prstom. Danima je trajao medijski linč i razvlačenje crnogorskog predsednika po blatu i baruštini dvorskih medija, ali sve to i nije bilo ni tako ozbiljno ni tako neobično - pošto plaćeni trbuhozborci Miloševićevog rečima odavno imaju zadatak da koriste svaku priliku za rutinsko “šamaranje” Djukanovića - dok se u celu kampanju nije gromko uključio i sam Generalštab Vojske Jugoslavije.

U podužem tekstu pisanom s dirljivo neveštim “analitičkim” pretenzijama

• što je prepoznatljiv autorski manir sadašnjeg autora saopštenja vojnog vrha, ko god on bio - nabrajaju se i “obrazlažu” razni navodni Djukanovićevi gresi pravne, političke i državničke prirode, a medju njima važno mesto zauzima i to što se “izvinio hrvatskom, umesto da se izvine crnogorskom narodu”. Dakle, ni Vojska u ovom inače banalnom političkom pamfletu nije mogla da oćuti Djukanovićev nedavni istup, na kojem su se prethodno već “izredjali” takoreći svi javni akteri, instutucije i pojedinci bespogovorno lojalni režimu. Tako je kampanja protiv “izdajnika Djukanovića” dobila “kvalitet više”, a vrh Vojske Jugoslavije ponovo dokazao da nema tog banalnog i plitkog politikantskog manevra kojim neće potvrditi svoju slepu odanost Dedinju. S obzirom na to da se ova odanost nagradjuje ekspresnim napredovanjem u hijerarhiji, ogromnim stanovima u elitnim četvrtima Beograda i skorojevićkom promocijom u karikaturalnu “elitu” današnje ruinirane i groteskno uprostačene Srbije, ovo i nije tako čudno.

Ipak, ni Dvoru ugodno saopštenje vojnog vrha nije označilo sam vrhunac difamiranja crnogorskog predsednika; potpredsednik Šešeljeve Srpske radikalne stranke i visoki Vladin funkcioner Tomislav Nikolić pridružio se na stranačkoj konferenciji za štampu napadima na ?ukanovića zbog njegovog “nazakonitog ponašanja”, ovako “podigavši ulog”: “Ovo je već uzelo toliko maha da Milo Djukanović povlači poteze zbog kojih bi trebalo da bude uhapšen. (...) Ako se Milo Djukanović izvinjava ustaškim zlikovcima za zverstva koja su počinili nad srpskim narodom i za oružanu secesiju kojom se Hrvatska, uz okupaciju Republike Srpske Krajine, otcepila od Jugoslavije, ako Milo Djukanović kada Holbruk ne dozvoli da legitimni predstavnik SRJ govori u Savetu bezbednosti svog tzv. ministra za spoljne poslove uključi u delegaciju Slovenije i time ignoriše saveznu drčavu, ako Milo Djukanović poziva samozvanog tužioca tzv. Haškog tribunala u posetu Crnoj Gori, iako Karla del Ponte vrlo dobro zna da treba da poseti SRJ ako joj to ikad bude dozvoljeno, onda je to znak da SRJ mora da reaguje i Milo ?ukanović mora da bude uhapšen”.

Razume se, Slobodan Milošević ima tačno onoliko šansi da uhapsi Mila Djukanovića koliko i ?ukanović da uhapsi njega i “isporuči” ga Hagu - dakle, vrlo malo. Ovo je, medjutim, jasan znak krajnjeg zaoštravanja odnosa, zaoštravanja čije verovatne posledice u ovom trenutku još nije moguće u potpunosti sagledati.

Akcija difamiranja Djukanovića zbog njegovog izvinjenja Hrvatskoj nesumnjivo je deo šireg razračunavanja sa osamostaljenom politikom Crne Gore, dakle deo kampanje “zakonskog” učvršćivanja i “betoniranja” Slobodana Miloševića na federalnom tronu. Isto tako, i sam Djukanovićev efektni potez, koji još jednom dokazuje koliko ovaj političar nadmoćno vlada veštinom samopromocije, ali i promocije novog, uljudjenog lika svoje zemlje, tek je jedan od (važnih) detalja u njegovoj ukupnoj politici otvaranja Crne Gore prema svetu, reintegrisanja u medjunarodnu zajednicu i prihvatanja bar njenih najvačnijih načela i standarda. Što je sve, dakako, “po definiciji” crvena krpa za beogradsku izolacionističku vrhušku, koja je od države kojom nekontrolisano i neodgovorno upravlja stvorila nekakvu “opsednutu tvrdjavu”. A to je - dakle, država bez zakona i izvan zakona - idealan ambijent za sve njene političke, finansijske i druge malverzacije.

Ipak, nema sumnje da bi se na Djukanovićev čin zvanični Beograd i njegovi saveznici čestoko okomili i da nije u toku vrlo osetljiva faza obračuna Miloševića sa svojim verovatno najopasnijim i najveštijim unutrašnjim protivnikom. Djukanovićevo izvinjenje ili “žaljenje”, naime, na relativno neposredan način temeljito preispituje “zvaničnu verziju” južnoslovenske istorije devedesetih, verziju po kojoj su sve republike SFRJ osim Srbije i Crne Gore “vodile nacionalističku i separatističku politiku” i krenule u nezakonito otcepljenje od Jugoslavije - koja, dakle, kao država i kao pojam ne prestaje da postoji čak ni kada ubedljiva većina južnoslovenskih naroda izadje iz nje - dok su Srbija i Crna Gora samo vodile altruističku politiku “zaštite srpskog naroda”, a nipošto ekspanzionistički ratni pohod čiji cilj je bio “redefinisanje” (ognjem i mačem) granica medju južnoslovenskim državama tako što bi “svi Srbi bili u jednoj državi”. A i Crnogorci s njima, kao “srpski Spartanci”.

Od ovih (veliko)nacionalističkih “ujediniteljskih” tlapnji krenula su mnoga zla i mnoge zablude, a robovao im je i Miloševićev režim i dobar deo opozicije. U to vreme, dakako, i sam Djukanović, koji je kao crnogorski premijer obilazio vojnike (“borce za oslobodjenje pršuta i video-rekordera”, kako ih još tada nazvaše retki nezavisni novinari) na dubrovačkom ratištu i bodrio ih da ne posustanu u svom plemenitom poslu... Djukanović je, medjutim, naučio svoju lekciju, ali beogradski režim tvrdokorno ustrajava pri svom uobičajenom ponašanju, znajući da mu

• naročito posle Haške optužnice - zapravo i nema časnog i bezbednog uzmaka. Otuda je i gotovo histerično besna reakcija na Djukanovićev akt svojevrsna “borba za istoriju” sa ozbiljnim ne samo moralnim nego i praktičnim posledicama. Teško da može biti gore i opasnije “izdaje” za beogradski režim nego kada neko ko je i sam bio deo “ekipe” de facto javno odrekne “oslobodilački” karakter tadašnjim ratnim poduhvatima Beograda. Ovime se, naime, retroaktivno obezvredjuje i poništava neupitna dogma zvanične srpske politike o “neučestvovanju u ratu”, dok se beogradska politička i vojna vrhuška, mada naizgled implicitno, proglašava agresorom, učesnikom u jednom ekspanzionističkom ratu. A to, pak, ojačava utemeljenje Haških optučnica, što je poslednje što bi Dedinje moglo sada da počeli.

Zato ni izvestan deo srbijanske opozicije nije dočekao s naročitim simpatijama ovakav gest: jedni zbog svoje dosledno nacionalističke usmerenosti (poput Demokratske stranke Srbije dr Vojislava Koštunice), a drugi zato što su njihovi lideri nekada i sami bili akteri tih ratova (kao general Momčilo Perišić, sadašnji predsednik Pokreta za demokratsku Srbiju, osudjen u Zadru na višegodišnju robiju zbog svojih ratnih artiljerijskih aktivnosti). A upravo ova mlaka - ili čak neskriveno mrzovoljna - reakcija nekih od onih koji pretenduju da naslede Miloševića i njegov bankrotirani režim pokazuje svu dubinu i težinu problema s kojim će se Srbija kad-tad morati da suoči, mada to vešto odlaže: to je problem odgovornosti. U tu priču su upleteni mnogi - makar i kao kibiceri-huškači - i svakako im neće prijati da se njihova uloga jednog dana ovako reinterpretira, pa da i oni budu u situaciji da se nekome izvinjavaju. A poznato je, još iz jedne pesme Djordja Balaševića da je reč “izvini” u ovim krajevima “teška, strana reč”. Ali, bez nje Srbija ipak neće moći da izadje iz gliba, čak ni kad Miloševićev pogubni rečim definitivno postane užasna prošlost. I to ne zato što će neko hteti Srbiju da “muči” na taj način, nego zato što je to - u najmanju ruku posle II svetskog rata - sastavni deo globalnog političkog bontona. A pravila civilizovanog ponašanja, koliko god nekada i licemerno delovala, ipak su jedna od nezaobilaznih “veština” koje ljudski život čine prijatnijim. Srbija je, krajem osamdesetih, svesno izabrala organizovano “bekstvo od civilizacije” i dobila - pakao i beznadje.

Njen “rekonvalescentski” put ka povratku nade svakako će ići i preko izvesnih neprijatnih priznanja. Djukanović je dokazao da to “ne boli”, i zato je zaradio “prokletstvo” od jedne vrhuške koja je odavno umislila da nosi Istoriju i Istinu u svom levom džepu, premećući ih po želji kao igračke. Djukanović je, dakle, celoj političkoj Srbiji uputio izazov da

• odraste. Trenutno je, izgleda, da redu burni pubertet.

Teofil Pančić (AIM)