Rat protiv nesitomišljenika

Političko nasilje

AIM, Podgorica, 21.6. 2000

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Skorašnje ispistivanje javnog mnjenja koje je sproveo beogradski Institut društvenih nauka pokazuje da više od 80 odsto gradjana Srbije veruje kako režim, ukoliko bude poražen na narednim izborima, neće mirno predati vlast. Nezavisno od toga, ekipa profesora i studenata Filozofskog fakulteta u Beogradu istraživala je rasprostranjenost autoritarnosti medju stanovništvom i izmerila da je isto tolikom procentu ljudi blizak stav da je “batina iz raja izašla”. Izgleda da je u medjuvremenu ova narodna postala deo filozofije vladanja srpskog režima, pa su visoki predstavnici establišmenta počeli javno, bez ustezanja da prete pojačanom represijom i nasiljem.

Radikalizacija političkog života u Srbiji, koja se od početka godine stalno pojačava, uvela je u polje politike ogoljeno nasilje, koje je proglašeno legitimnim sredstvom upravljanja državom i održanja na vlasti. Ono što ugledni istoričar Andrej Mitrović vidi kao “proces podizanja cene promene režima” kojim rukovodi vlast, prvobitno studentska organizacija, a danas Narodni pokret Otpor, tumači kao najavu otvorenog rata protiv ideoloških protivnika i neistomišljenika uopšte. Prema rečima Ivana Marovića, jednog od portparola Otpora, samo se tako mogu tumačiti izjave istaknutih pripadnika vladajućih Socijalističke partije Srbije (SPS) i Jugoslovenske levice (JUL), povodom ubistva Boška Peroševićća, predsednika Izvršnog veća Vojvodine i prvog čoveka pokrajinskog SPS-a.

"U poslednjem ratu ratovali smo protiv mnogo jačih po oružju, ali mnogo slabijih po moralu. Ratovaćemo i protiv naših moralnih nakaza koji ubijaju mučki, s ledja", rekao je Živorad Smiljanić, predsednik vojvo?anskog parlamenta, na Peroševićevoj komemoraciji u zgradi Skupstine Vojvodine. Ovo je samo jedna u nizu karakterističnih izjava visokih funkcionera vladajućih partija koji su, pre policije, za Peroševićevo ubistvo, kao i likvidaciju nekoliko visokih zvaničnika od počekta ove godine, direktno optužili Otpor, srbijansku opoziciju, pa i nezavisne medije i nevladine organizacije. Generalni sekretar SPS-a Gorica Gajević otišla je korak dalje, kako u “dijagnozi” ubistva, tako i u pretnjama “izvršiocima”. “To je hitac u sve nas, uperen protiv našeg naroda i države, protiv svih koji se suprotstavljaju hegemonizmu, fašizmu, izdaji i haosu. Šačica izdajnika i kriminalaca, fašističkih jurišnika NATO stranaka, zvali se oni 'Otpor' ili nekako drugačije, nisu ništa drugo do obični plaćenici NATO agresora, sa kojima će se Srbija obračunati kao što se obračunala sa svakim drugim zlom”, zapretila je Gajević.

Nakon ovakvih optužbi bilo je očekivano oštro intonirano saopštenje novosadske policije koja za Milivoja Gutovica, Peroševićevog ubicu, tvrdi da je simpatizer i član Otpora i Srpskog pokreta obnove (SPO). Iako su obe organizacije to odlučno demantovale, poslovično najoštriji u osudama i pretnjama neistomišljenicima, Goran Matić, savezni ministar informisanja, ponovio je ove insinuacije, najavljujući “akciju države i njenih organa protiv NATO pešadije u Srbiji”. Dosetivši se da Otpor nije registrovana organizacija, Matić je, ma šta to značilo poručio da je “prošlo vreme egzibicija po ulicama”.

Iskusni posmatrači prilika u Srbiji kažu da je nasilje samo kulminiralo od početka ove godine, odnevši nekoliko života političara, privrednika i “biznismena”, praktično mafijaša, a da su represija i nasilje u politički život ušle s pojavom višepartizma. Ravnopravno s partijama, na političkoj sceni Srbije obitavaju policijski kordoni, borna kola, u jednom momentu i tenkovi u centru Beograda. Hapšenja i prebijanja demonstranata i novinara, oduzimanje kamera i snimljenog materijala, uskraćivanje akreditacija, sve je to deo ovdašnje političke ikonografije.

Prema rečima Biljane Kovačević-Vučo, iz Jugoslovenskog komiteta pravnika za ljudska prava, vlast u Srbiji odustala je od prividne represije “koju je ranije oblačila u kakvu-takvu pravnu formu”. “Sada se ljudima zabranjuje pravo slobodnog kretanja što je nedopustivo, zabranjuje se pravo na udruživanje i slobodno okupljanje gradjana, kao i sloboda govora. I sve se to radi bez ikakvih pokušaja da izgleda legalno”, kaže Kovačević-Vučo. Na pitanje da li se zemlja u suštini nalazi u vanrednom stanju, Kovačević-Vučo kaže da ono, naravno, nije proglašeno, i dodaje da verovatno neće ni biti zvanično uvedeno. “Znate, vanredno stanje, ipak, podrazumeva jedan sredjen sistem, samo u vanrednim uslovima. To vlastima ne odgovara, bolje im je u ovako haotičnom stanju”, kaže naša sagovornica.

Prema rečima Žarka Koraća, psihologa, represija ima i jedan posredan cilj, a to je širenje straha me?u ljudima. “Naš narod je ionako uplašen. Ovako, kada vidi da policija može da hapsi i prebija bez razloga, da ljude zadržava u pritvoru koliko joj odgovara, strah postaje mnogo jači. Zbog toga veliki deo ljudi razmišlja u stilu - neka se za promene izbori neko drugi umesto mene. Zašto baš ja moram da idem na ulice i demonstriram”, navodi Korać.

Medijska sfera je, ističu svi naši sagovornici, posebna priča i poseban segment priče o represiji u Srbiji. Zakon o inofmrisanju, smatra Kovačević-Vučo spada u najvidljivije oblike legalizacije represije režima. Prema ovom aktu, naime, novinari, urednici i izdavači su unapred krivi za ono za šta ih optuži neko od pripadnika režima. U roku od 24 časa, što je izuzetno kratak rok, oni treba da dokumentuju novinske navode i opravdaju se”, objašnjava ova pravnica.

Psiholozi i sociolozi, doduše, korene nasilja vide i u mentalitetu ovdašnjih ljudi, u činjenici da se ono, barem kod muškog dela populacije, čak i podstiče. Drugo, sva istraživanja pokazuju izuzetnu autoritarnost stanovništva Srbije, što će reći da vole čvrstu ruku. U tom smislu, odgovara im vodja-čvrstorukaš, pa čak i neka vrsta apsolutiste. Time se delimično može objasniti zašto dobar deo gradjana Srbije ne reaguje burno na represiju i uvodjenje novih vidova nasilja, slažu se stručnjaci.

S druge strane, sociolozi i istoričari se pozivaju na podatak da politička represija i nasilje nisu izum srpskog režima. Akademik Mitrović kaže da je takvih sistema bilo širom bivšeg Sovjetskog Saveza i Istočne Evrope i pokazalo se da su se mnogi od njih urušili gotovo preko noći. Doduše, srpski režim je represiju i nasilje doveo do savršenstva, koristi suptilnije metode njihovog širenja, ali, kako kažu naši sagovornici, ništa ne može da traje do unedogled. U tom smislu stručnjaci predvidjaju da u jednom momentu mora da se prepuni već prilično puna čaša. U tom momentu, upozoravaju naši sagovornici, zavisno od toga koliko su obe strane pamentne, odnosno nisu, može da dodje do izliva nekontrolisanog nasilja ili da se stvari pomere na bolje. “Ko preživi - pričaće”, kaže jedan naš sagovornik.

Vladimir Milovanović (AIM)