Da li štampa postaje sudija?

Priština, 9.06.2000

"Simboličko zatvaranje", na osam dana, dnevnog lista na albanskom jeziku "Dita", odlukom Specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN, Bernara Kušnera, izazvalo je pravu buru reakcija u ovdašnjoj javnosti, ali je otvorilo i mnoga pitanja u pogledu dometa ''slobode štampe'' i njene odgovornosti u kontekstu situcije kroz koju kosovsko društvo aktuelno prolazi.

Bernar Kušner je doneo tu odluku pozivajući se na ingerencije koje mu daje Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN u pogledu uspostavljanja ''građanskog reda i mira, zaštite ljudskih prava, uključujući i pravo na život'', kako se navodi u Izvršnoj Odluci br. 2000/2. Naime, zvaničnici UNMIK-a smatraju da je objavljivanje članka pod naslovom ''Kada Petar postaje Piter'' u dnevnom listu ''Dita'' od 27. aprila ove godine (čiji je izdavač, Belul Beqaj), u kojem su iznesene optužbe da je Petar Topoljski, inače prevodilac pri UNMIK-u, pripadnik srpskih paramilitarnih grupa, učesnik u etničkom čišćenju i kriminalnim radnjama protiv Albanaca za vreme NATO kampanje (i u kojem je objavljena njegova fotografija i navode se njegovi lični i porodični podaci, radno mesto i njegovo kretanje), povezano sa njegovim ubistvom koje je usledilo kratko vreme nakon objavljivanja ovog članka. Kušner je svoju odluku argumentovao i činjenicom da je izdavač lista, u otvorenom pismu upućenom njemu, insistirao da će i dalje ''slediti taj model'' i objavljivati takve članke, što bi po Kušneru direktno ugrozilo život tih ljudi (predmet takvih optužbi i napisa, za koje izdavač lista tvrdi da rade u okrilju UNMIK-a), koji bi se našli na meti nasilja onih koji su preuzeli pravdu u svoje ruke. ''Štaviše, slične pretnje stavljaju u opasnost i članove međunarodne zajednice'', kaže se između ostalog u Odluci međunarodne administracije.

Telo Petra Topoljskog je pronađeno masakrirano dve nedelje od objavljivanja ovog napisa o njemu. Okolnosti i počinioci su za sada ostali nepoznati. Međutim, izdavač i urednici lista ''Dita'' negiraju bilo kakvu povezanost sa tim ubistvom i brane svoje pravo da iznose ''istinu'' ne samo o njemu, već i o drugim slučajevima za koje oni tvrde da imaju ''svedoke'' i ''dokaze''. Oni istovremeno optužuju UNMIK i njegove organe za nesposobnost u pronalaženju počinitelja i u zaustavljanju zločina, što po njima pokušavaju prikriti ''gaženjem slobode štampe i govora''. Beqaj tvrdi, čak, da je Kušnerova administracija postala utočište za ratne zločince (!), te da će zbog odluke o privrmenom zatvaranju ureda njegove redakcije odnosno ''jer je prekršio Rezoluciji 12 44'' podneti tužbu protiv Bernara Kušnera u Okružnom sudu u Prištini!

Reakcije ovdašnje javnosti bile se uglavnom slične onima koje su izneli i čelnici lista. I Udruženje novinara Kosova i Odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda, pa i mnogi politički analitičari, gotovo jednoglasno, smatraju da je osmodnevno zatvaranje prostorija ovog dnevnika u Media House u Prištini, ''flagrantan napad na slobodnu reč i slobodnu štampu'', da je to bila arbitrarna odluka doneta bez sudske procedure i odluke, te da međunarodna administracija ima mnogo važnijih poslova da uradi nego da se bavi cenzurom i zatvaranjem listova. Očito je da za njih nisu bile dovoljne i tvrdnje g. Džoka Kovia, zamenika Kušnera zaduženog za stvaranje demokratskih institucija na Kosovu, koji je tu odluku obrazložio nepostojanjem pravosudnih institucija (jer, tvrdi on ''kada bi te demokratske institucije postojale, mi ne bismo bili ovde'') i potrebom da se u narastajućem nasilju protiv manjina preduzmu specijalne mere, koje bi kratkoročno obezbedile pravdu. U tom kontekstu on je najavio i usvajanje posebnog koda ili Uredbe, privremenog i ''restriktivnog'' karaktera, koja bi propisivala kazne za takve i slične neprihvatljive slučajeve pisanja ovdašnjih medija. Prethodna Kušnerova uredba o zabrani govora mržnje, usvojena ranije u jeku nemira i neprijateljstava u Mitrovici, očito da nije imala efekta.

Svakako, ne može se osporiti pravo akterima ove priče da insistiraju i na sl obodu štampe, i na fer suđenju. Međutim, zabrinjava i nedostatak bilo kakve spremnosti suočavanja sa odgovornošću takvog pisanja štampe, posebno u kontekstu društva ''u kojem je ubistvo postala uobičajena pojava'', posebno političke prirode sa etničkim motivima, kao i otvoreno gaženje ljudskih prava manjina. Upravo na ovu dimenziju problema se nadovezao i glasnogovornik američkog Stejt Departmenta, Filip Riker, koji je podržao odluku o zatvaranju ovog lista, smatrajući je nužnom merom za sprečavanje objavljivanja ''raspaljivačkih'' članaka koji služe samo provociranju daljeg nasilja, takođe navodeći da se u uslovima međuetničkih tenzija na visokom nivou i događanja incidenata nasilja, izveštavanja štampe koje ugrožava živote ljudi ne može tolerisati. ''Iako su sloboda štampe i sloboda govora temeljne američke vrednosti, članci u listu ''Dita'' su očito prešli značajnu liniju između profesionalizma i iniciranja nasilja'', navodi Riker.

Međutim, ovdašnja štampa se ne može smatrati neodgovornom u čitavom tom kontekstu. I to ne samo jedan njen ''mali deo'' kako se želi reći, već manje više ukupna ovdašnja štampa. I ne samo ona. Ovdašnji društveni analitičari navode da se struktura ideja koja preovladava u ovdašnjoj javnosti u pogledu konstitusanja kosovskog društva i kulturnih modela uglavnom kreće u okvirima nacionalističke provenijencije i diskursa isključivosti, gde nema mesta za Drugog i za različitost, nema mesta toleranciji. Na sličan način su utemeljene i ''državotvorne ideje'' većeg dela ovdašnjih političkih aktera koji, doduše ne javno, insistiraju na modelu ''nacionalne države'' (pri tom se misli na etničku državu). Ima i onih koji tvrde da neke ovdašnje političke partije takve svoje ideje podupiru i ''demokratskim delovanjem svojih oružanih krila na terenu''. Naravno, glavni oslonac u stvaranju javnog govora koji promoviše takve ''demokratske ideje'' je upravo ovdašnja štampa. Tome u prilog navode se njene uobičajene ''narativne strategije'' u tretiranju i pristupu manjinskih grupa i njihovih prava, posebno njihov odnos prema srpskoj zajednici na Kosovu. U pisanju ovdašnje štampe uglavnom dominira negativan pristup i ''negativna selekcija'', naročito prema srpskoj zajednici (poznata ranije u srpskoj režimskoj štampi u odnosu na Albanaca, ali i drugde), gde se ona opisuje uopštavajućim atributima i gde se atribut ''srpski'' uglavnom vezuje sa imenicama tipa ''zločinci'', ''kriminalci'' itd. Žrtve srpske nacionalnosti, u takvoj vrsti štampe, ostaju ''apstraktne'' žrtve, one ne postaju predmetom novinskih priča u vidu opisivanja individualnih ljudskih sudbina. U okviru tog novinarskog govora ne važi i obrnuto, opisivanje akata nasilja nad pripadnicima ''drugih'' zajednica ostvaruje se drugačijom ''strategijom'', tj. počinitelji tih zločina, inače veoma učestalih na Kosovu, su po pravilu ''nepoznati počinioci'', ''neidentifikovane osobe'', itd. Dakle, u ovom slučaju zločin se individualizira, što svakako ne važi i obrnuto. To je samo jedan aspekt ''manipulacije osećanjima javnosti'' koje sprovodi ovakva vrsta štampe. U tome se vidi i ''prirodna'' povezanost ovog i ovakvog novinarskog i javnog govora sa ''centrima političke moći'', što po njima svakako generira radikalizaciju društva. I upravo zbog toga i objavljivanje raznih saopštenja ovdašnjih političkih lidera, njihovi (često puta iznuđeni) javni nastupi, u kojima se oni angažuju za demokratiju, toleranciju, ostaju samo ''prazni znaci'' bez značenja i daleko od prave istine i realnosti, tj. bez njihove pragmatične dimenzije i bilo kakvog efekta u društvenim događanjima.

"Slučaj Dita", zato, predstavlja samo jednu od mogućih simptoma karaktera ovdašnje javnosti, prirode ovdašnje štampe, ali i indicija koja govori sa kakvim će se teškoćama suočiti međunarodna administracija, i ne samo ona, u stvaranju demokratske štampe i obezbeđivanju njene istinske uloge ne samo pred predstojeće lokalne izbore, već i u dugoročnom demokratskom preobražaju kosovkog društva u celini.

AIM Priština Ana BARDHI