Politička scena pred izbore

Priština, 6.06.2000

U analizama i javnim nastupima politička scena Kosova se uglavnom predstavlja polarizovanom. Zatim se ocenjuje da je bipolarnost njena glavna karakteristika. Ova teza vlada u domaćem političkom diskursu već nekoliko godina. Ona se po prvi put pojavila u vreme nastojanja za pronalaženjem novih političkih alternativa unutar monolitnog albanskog bloka, pre šest - sedam godina. Iako tu I tamo, ali ne sa punim ubeđenjem, do tada se uglavnom priznavala rukovodeća uloga DSK I Ibrahima Rugove. DSK se predstavljao u dvostrukoj ulozi: kao najveća partija, koja dominira na političkoj sceni I kao narodni pokret, neka vrsta političke kape nad svima. Na isti način se predstavljao I Rugova. Kao predsednik najveće partije I predsednik republike, dakle kao predstavnik I lider svih na Kosovu.

Bipolarnost se vezuje za prve kritične istupe prema DSK I Rugovi. Usled mnogih primedbi, dve su imale suštinski značaj: politički monopol koji je zatim sa sobom donosio I monopolizaciju na čitavim javnim životom I sprečavanje bilo kakve vrste nastojanja se pronađu novi oblici I putevi za bogaćenje otpora, bez upotrebe oružja Ili drugih vrsta sile. Politika mirne rezistencije nije imala ozbiljnih osporavanja, ali su se veoma jasno zahtevale novine u pogledu njenog oživotvorenja. Pasivnost, čekanje, nepokretanje sa mesta, posebno sprečavanje nastojanja za analizama I istraživanjima koja bi rasvetlili političke, društvene, diplomatske I druge tokove, bile su na meti kritika. Isto tako, zahtevalo se da se DSK jasno profiliše ili da se u najmanju ruku njeni čelnici izjasne da li je to partija ili pokret.

To su bili početci tzv. političke polarizacije I, kako se tada govorilo, podele političke scene u dva bloka, levi I desni. Međutim, realnost je bila daleko od polarizacije u punom smislu reči, utoliko manje sa takvim političkim određenjima. Partije I "opozicione" grupe, bile su I dugo su ostale na marginama. Njihove ideje nisu nailazile na odjek u javnosti, autoritet I uticaj DSK I Rugove su I dalje dominirali bez najmanjeg potresa s polja. U tadašnjim dilemama, samo unutrašnje disonace su mogle da izazovu eventulanu zabrinutost kod Rugove I rukovodstva DSK. Albanska politička scena bila je monolitna I monopolistička. Njeni simboli I praktični nosioci bili su DSK sa svojim predsednikom, kojeg je javnost prihvatala I priznavala kao predsednika (Republike Kosova). Vladao je utisak da oni uživaju podršku celog naroda I da povremeni kritički nastupi u javnosti ne prevazilaze okvire medija I uskih intelektulanih I političkih krugova. Zato se prve "opozicione" ideje ne mogu se uopšte smatrati I kao praktična politička polarizacija, čak ni kao njen ozbiljan začetak.

U to vreme je bilo veoma malo saznanja o ilegalnom delovanju nacionalnog pokreta, ali se znalo da on zahteva delovanje, čak I otpor silom. Refleksije o potencijalima I uticaju ilegale u narodu bila su veoma zamagljena, čak I ideološki deformisana. Propaganda nanošenja ljage više decenija, učinilo je svoje. U narodu, ali I među albanskim političarima iz perioda pluralizma, uglavnom su "progutane" teze o velikim opasnostima od "albanskih ekstremističkih grupa" o njihovom avanturizmu I neodgovornosti. Upravo u vreme prvih kritika monopolizacije I monotilizacije, oni koji su kritikovani za pasivnost izašli su sa tezama o navodnoj profilizaciji I formiranju levog bloka. Objašnujenje je bilo veoma uprošćeno I uglavnom se vezivalo za gledišta ljudi koji su propatili po srpskim zatvorima, formalno zbog pripadnosti levičarskim ili ekstremno marksističkim grupama I organizacijama. Indirektno, ali veoma jasno, njima se pripisivao antidemokratski sindrom, diktatorijalne ambicije I sklonost za delovanje "ispod plašta", a sebi oni su pripisivali demokratske atribute, posebno sklonost za ispravne stavove oko nacionalnog pitanja. "Levičari su internacionalisti, nemaju domovine". To je imalo prođu, ali je I izazivalo sumnju da se čitava ta "igra" igra da bi se sačuvao monopol u političkom I javnom životu.

Zato, nastojanja za takvim podelama ili određenjima bila su preterana I jednostrana. Niti su prvi bili antidemokrate, a ni ovi drugi demokrate. Međutim, demokratija je uvođena u kalkulacijama očekivane borbe za vlast. Tako, bez ikakve potrebe I protiv opštih interesa, I u sasvim novim okolnostima, kao sredstvo zaoštravanja unutrašnjih odnosa održavalo se I održava se u životu strašilo levice. U slučaju Kosova se desilo još gore. Zbog unutrašnjih rivalstava određeni albanski segmenti su opasnost od ovog strašila počeli da koriste I u inostranstvu. Nije bilo boljeg poklona za protivnike nezavisnosti Kosova. Zbog zala koja su pretrpeli Albanci sa obeju strana granica za vreme komunizma, računa se da objašnjenja konstruisana u levičare I demokrate I danas mogu da budu profitabilani u borbi za vlast.

Za svo to vreme, sve do strudentskih priprema za demonstracije i kada je u mnogim delovima Kosova počelo da miriše na rat, ''opozicija'' nije zabeležila neki uticaj koji bi mogao da ugrozi poziciju Rugove i DSK. Međutim, nakon ovog perioda, te kritike su dobile ozbiljne šanse da postanu i realna politička alternativa. Ozbiljno je ugrožen monopol u sredstvima informisanja, a zatim i u javnom i političkom životu. Međutim, ni tada ni tokom rata, a niti njegovog završetka nisu ozbiljno dovedeni u pitanje raniji epiteti o najvećoj partiji i najmudrijem i najzaslužnijem lideru. Najveći deo naroda nije bio spreman i sposoban da oceni učinjene promene, takođe i šanse za promene u budućnosti. Iz ovog razloga, sa gledišta šansi da se preuzme vlast nisu se desile suštinske promene. Pretpostavlja se da Rugova sa DSK i njenim demokratskim taborom mogu i dalje da računaju na pobedu nastavljajući politikom nečinjenja. Izgleda da je dobro ukalkulisao opasnosti koje bi mogle da donesu partijske reforme. U prvom redu, trebalo bi da je posredi nesigurnost ulaska na ''teren aktiviranja'', koji je, smtaraju njegovi kritičari, za DSK kao strukturu, a posebno za njenog lidera u potpunosti nepoznat. S druge strane ovaj teren je uvek bio zauzet od strane drugih. Ako na njega kroći i DSK, mogu se izazvati velika komešanja sa novim i neočekivanim završnicama. Ove stvari bi mogle da izazovu nedoumice, nesigurnost i velika pretumbavanja u delu elektorata koji je ''jednom dao reč i ostaje pri svojoj reči''.

Uzimajući u obzir pretpostavke da sa tačke gledišta izbornog izjašnjavanja kod velikog dela naroda nisu naišle na adekvatan odjek velike promene koje su se desile tokom i nakon rata, onda bi bilo možda realnije reći da je albanska politička scena na Kosovu monopolizovana, nego da je ona polarizovana. U DSK i u partijama njenog bloka, uglavnom se ne zapažaju trenja koja bi mogla pretiti i ozbiljnim razmimoilaženjem. Skoro deset godina ovaj blok je uglavnom stabilan u svojim strukturama. Partijska krila nekih njenih partija nisu uspela da se afirmišu. Istina, ima pretpostavki da blok kao celina, a posebno najveća partija gubi nekadašnju snagu među kosovskim biračima. Ali, istovremeno se pretpostavlja da on i dalje može pretendovati da postane verifikovan većinom na narednim izborima. Sa ove tačke gledišta na kosovskoj političkoj sceni ima neke stabilnosti koja njoj daje izgled monopola ili političkog zamrzavanja. S druge strane, u bloku fronta bivše OVK pokreti su mnogo veći i češći. Ipak, one još uvek ne izazivaju potrese ili suštinske izmene na opštoj kosovskoj političkoj sceni. Traženja i pregrupisavanja ostaju uglavnom unutar samog bloka, što na neki način govori o razmerama njegovog uticaja na ovdašnju političku scenu.

AIM Priština Fehim REXHEPI