Novi Sad dobio most

Predsednik Milošević, novi novosadski privremeni most preko Dunava (433,5x7,5m) je opisao kao: tehničko građevinski rešen na visokom nivou, vizuelno moderan, saobraćajno i komunikacijski bitan i moralno superioran; za to vreme, policajci koji nisu čuvali predsednika, ponovo, su masovno priveli aktiviste i funkcionere Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV)

AIM, Podgorica,2. 6 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Novi Sad je, u ponedeljak, dobio privremeni, ali prvi nalik na pravi, most preko Dunava, od kad je u prošlogodišnjem bombardovanju ostao bez sva tri prelaza preko reke. Da bi bio svečano pušten u promet, predsednik Savezne Republike Jugoslavije Slobodan Milošević je doputovao, upravo preko tog mosta vozom, sa brojnim pratnjom, iz Sremskih Karlovaca, obližnjeg gradića čija je železnička stanica nekoliko dana ranije okrečena u “propisno” žuto, zapuštena okolina prekrivena tepisima trave, a u visećim drvenim žardinjerama na peronu, procvetalo plavo cveće nalik na veštačko.

Voz sa predsednikom Slobodanom Miloševićem je u Novom Sadu dočekalo nekoliko desetina hiljada ljudi – a procene se, kao i obično, kreću od relativno skromnih 15.000 do, maksimalističkih 30.000 i obe cifre se mogu smatrati realnim – koji su u više stotina autobusa doputovali iz cele Srbije do Novog Sada, da vide predsednika i most preko velike vode.

“Činjenica da je, među tridesetak hiljada prisutnih, bilo najmanje Novosađana, dovoljno govori o kakvom je događaju reč”, komentariše za AIM svečnost na obali Dunava Mile Isakov predsednik Reformista Vojvodine koji smatra da ni “očiti propagandni karakter i cilj” ne mogu da opravdaju brojne neistine i besmislice koje je predsenik Milošević izgovorio prilikom otvaranja ovog, kaže Isakov “izduvno-naduvnog mosta”.

Komplikovanog tehničkog imena – privremeni montažno-demontažni, drumsko-železnički mostj e izgrađen 75 metara uzvodno, dakle bliže gradskom jezgru, od srušenog mosta od prenapregnutog betona sa dva karakteristična luka, koji je građen četiri godine po projektu arhitekte Branka Žeželja za kojeg se u bedekerima tvrdi da je, u svoje vreme (1961.) bio jedan od svega nekoliko takvih u Evropi i svetu. Bio je dug 466 i širok 20 metara: imao je železnički kolosek, dvosmerni drum i pešačku stazu.

Novi most je napravljen za oko tri meseca , čelična rešetkasta konstrukcija, iz nekoliko delova, duga je 433,5 i široka samo 7,5 metara, a traka puta kroz koju su postavljene i železničke šine svega 4,45 metara. Građen je i kad je Dunav bio više od šest metara iznad uobičajenog nivoa.

Predsednik Milošević je to opisao kao most “tehničko-građevinski rešen na visokom nivou, vizuelno moderan, saobraćajno i komunikacijski bitan i moralno superioran”. Predsednik je mostu dao ime: zvaće se po nedavno ubijenom predsedniku vojvođanske Vlade Bošku Peroševiću. To ubistvo, koje se dogodilo na svečanosti otvaranja Međunarodnog poljoprivrednog sajma, pod punim obezbeđenjem i televizijskim kamerama, iskorišćeno je, potom, za frontalni napad na pokret "Otpor” i, u Novom Sadu, masovna privođenja u policiju, što “otporaša”, što članova Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV), a pojedinačno i aktivista drugih opozicionih stranaka.

Mile Isakov kaže da je “ovaj privremeni montažno-demontažni most, koji je nazvan 'moralno superirnim' postao tako najbolja metafora ove vlasti: sve što ona radi i stvara samo je improvizacija i privremena maska sa rokom trajanja koliko i ovaj režim; čim on ode moraće da bude zamenjeno pravim, kavlitetnim i trajnim rešenjem”. Socijaldemokratska unija (SDU) Žarka Koraća smatra cinizmom da se most nazove po Bošku Peroševiću čije ubistvo je iskorišćeno za put ka zavođenju vanrednog stanja. Liga socijaldemokrata Vojvodine (LSV) “nezapamćenom zloupotrebom tragedije jednog čoveka” ocenjuje odluku da se “jednom privremenom montažnom objektu da ime” pokojnog Peroševića.

Aktivisti i funkcioneri LSV – među njima dva podpredsednika stranke (Bojan Kostreš i Zoran Bošković), nekoliko odbornikai novosadske gradske Skupštine i gradski ministar za informisanje Vladimir Kranjčević - ponovo su, masovno (ukupno, njih 27) na dan svečanosti privedeni u policijsku stanicu zbog, kako im je tamo naknadno objašnjeno, provere identiteta. Tako su sprečeni, da podele letak na kojem je, sa jedne strane, pisalo “Dole Milošević”, a sa druge pitalo ko će reći Novosađanima da je privremeni most velika graditeljska pobeda: ”Hoće li Slobodan Milošević, odgovoran za bombardovanje cele zemlje, odgovoran i za srušene mostove u Novom Sadu, preseći crvenu vrpcu; hoće li Slobodan Milošević reći Novosađanima čijim je parama i kome, plaćana gvožđurija od koje je napravljen?" s porukom “Slobodane Miloševiću, ne dolazi; odlazi Slobodane Miloševiću”. Provera identiteta podrazumevala je fotografisanje i uzimanje otisaka prstiju za policijski dosije. Neki od privedenih ligaša su već “veterani” ovakvih besmislenih hapšenja. LSV je jedina od stranaka sa novosadske političke scene odlučila da predsedniku poželi dobrodošlicu upozorenjem “da je Novi Sad nekada sam sebi gradio stalne i čvrste mostove”.

Novi Sad je, u prošlogodišnjem “ratu s NATO-m”, ostao bez sva tri svoja mosta. Predsednik Milošević je železnički put preko Dunava obećao prošlog juna (“za tri meseca”) svečano proglašavajući početak obnove zemlje. Tada je bila u modi priča o ruskoj pomoći koja nije stigla. Republičke vlasti nisu dozvolile novosadskoj lokalnoj (opozicionoj) upravi da učestvuje ni u biranju lokacije za železnički most. Direkcija za obnovu zemlje i njen direktor Milutin Mirkonjić grade dva od tri srušena mosta, a isti rukopis je i na pontonskom mostu koji zavisi od nivoa reke i kojim, zbog visokog vodostaja Dunava početkom proleća, nisu mogli da prelaze autobusi gradskog prevoznika. Centralne vlasti su sprečile da grad Beč pokloni Novom Sadu konstrukciju za pešački prelaz preko reke. Zemlje Dunavske konvencije su, ovih dana, odlučile učestvuju u finansiranju vađenje ostataka porušenih mostova i učine Dunav plovnim, ali su naglasile da to ne znači i novac za gradnju mostova.

Svečanost je trajala dvadesetak minuta. Predsednik je govorio da svečano predaje na upotrebu most “i to most kojim ide železnica”, da se “Evropa nalazi na svakom pedlju tla koji pripada evropskom kontinentu”, o potrebi da Evropa, “istorijski važna i posustala na kraju 20. veka” uči od male Srbije. Možda je podnevna sparina dorinela da, bez obzira na evidentnu masovnost, sve prođe bez velikog kolektivnog patosa. Ako je neko i vikuno ono, nekada slavno, “Slobo-slobodo”, masa taj uzvik nije multiplikovala. Sve je prošlo pomalo umorno i bez žara. Klicalo se Srbiji. Samo nekoliko stotina najupornijih čekalo je, posle svega, da predsednik završi posetu Skupštini Vojvodine ispred glavnog ulaza u zgradu nekdašnje Banovine gde je sednište vojvođanske Vlade.

Šta će Novosađanima značiti novi most? Železničku vezu sa Beogradom i dalje, nešto buke i verovatne automobilske kolone na prilazima mostu. Država će proći bolje. Njoj će, nema sumnje, biti olakšan transport roba i kapnuti koji dinar. Obećanje da će dnevno preko mosta prelaziti 38 putničkih i 45 teretna voza (po jedan voz na svakih 17 minuta u danu), naizmenično sa kamionima, automobilima i autobusima, ozbiljno stavljaju pod sumnju procenu pomoćnika pokrajinskog sekretara za privredu Zorana Vape da će preko mosta prelaziti 6.000 vozila dnevno i da će se tako olakšati drumska komunikacija na obe obale Dunava. Po objavljenom rasporedu, teško da će to biti moguće baš u tzv. “špicevima”: samo sedam minuta ostavljeno je automobilima da pređu reku između dva voza u jutarnjim (od 5 do 9) i neznatno duže u popodnevnim satima (od 16 do 19). Tek posle 22 sata ni jedan voz neće naići čitav sat i po. Ako vozovi idu po redu vožnje, što se u ovim krajevima retko dešava. Gradski autobusi će nastaviti da saobraćaju preko pontonskog mosta koji zavisi i od vodostaja Dunava. Računalo se da će pontonski most na baržama prelaziti 10.000 vozila dnevno, a po priznanju Zorana Vape izdrži on i 25.000. Novosađani još uvek, kad ih nateraju višesatne kilometarske kolone na prilazima pontonskom mostu, Dunav prelaze (i) skelom.

Milena Putnik (AIM)