AIM Junior: Život penzionera

Priština, 29.05.2000

Na Kosovu je zvanična valuta nemačka marka. Dinar se korsti još jedino po srpskim enklavama, mada i u njima primat preuzima nemačka valuta. Zbog toga je i najveći problem penzinera srpske nacionalnosti koji se još uvek nalaze u Prištini što penzije primaju u dinarima, a koja uzgred budi rečeno zaostaje i po nekoliko meseci. Kada stigne, oni mogu da je podignu u pošti u Kosovu Polju, ali i u bivšoj zgradi komiteta u kojem je smešten Centar za mir i toleranciju i kojim rukovode njihovi sunarodnici.

Svakodnevno se u ovom Centru skupljaju sredovečne osobe - penzioneri. Jedna od njih kaže: ''Jedno vreme mogla sam da kupujem za dinare, ali samo u onim prodavnicama u kojima vlasnicima Albancima nije smetalo što sam Srpkinja. Međutim, u drugim prodavnicama cepali su mi dinare i govorili da za njih mogu da kupujem samo u Srbiji''. Ona je tog jutra došla sa još 20-tak penzionera da bi saznala ima li šta od penzije. ''Od juna prošle godine nisam primila penziju. Tada smo tražili da nam penzije isplaćuju u nemačkim markama. Međutim, ne samo da to nisu dopustili, već od tada i ne primamo penziju...Ovde nam kažu da nisu nadležni da intervenišu oko naših penzija...Mi i dalje dolazimo i čekamo - dokle - neznamo...'', požalila se Radojka Šešljar (68) koja je poslednji put primila samo jedan deo penzije u iznosu od 370 dinara. ''Da li ja mogu sa tom penzijom da živim, pitam ja vas'', obratila se našoj ekipi, ova simpatična, ali i ljuta penzionerka.

Prosečna penzija iznosi 600 dinara, što iznosi manje od 30 nemačkih maraka. Međutim, oni koji imaju nešto novčanih zaliha se i ne trude da ih zamene. Daju ih onima koji mogu da odu do Gračanice da im nabave neohodne prehrambene artikle. Novca više nemaju nego što ga imaju, objašnjavaju okupljeni penzioneri i dodaju da preživljavaju zahvaljujući pomoći ljudi iz ovog Centra.

Onim penzionerima koji ne mogu da se snađu jedan prodavac iz obližnje Gračanice dolazi redovno u Centar za mir i toleranciju i za preostale dinare prodaje im mleko i kajmak. No, mnogi od njih nisu u mogućnosti da kupe bilo šta. Jednostavno, nemaju više ni dinara. Zato uglavnom žive od humanitarne pomoći raznih humanitarnih organizacija. Po njihovim rečima oni u ovom Centru mogu dobiju litar mleka po osobi.

U ovom Centru dobijaju i lekarsku pomoć i neophodne lekove. Dva lekara opšte prakse svakodnevno pomažu penzionerima, kao i pripadnicima drugih nealbanskih nacionalnosti koji zatraže pomoć. U oskudno snabdevenoj i maloj prostoriji adaptiranoj za pružanje lekarskih usluga dr. Milica Luković (69) i sama penzionerka kaže da razume ljude i da se trudi koliko god može da pomogne. Ona kaže da je najveći problem kod starijih osoba koje boluju od dijabetisa ili srčanih oboljenja i dodaje da nema uvek potrebnih lekova. Dr. Luković ipak navodi da su najtraženiji razni sedativi. Teži slučajevi se prebacuju u bolnicu u Kosovu Polju, uz pomoć pripadnika KFOR-a.

Penzioneri su zadovoljni i rumunskim policajcem Mihailjom Popom. Kažu da im on bez pogovora pomaže u svemu, donosi humanitranu pomoć kada su bolesni, uvek im obezbeđuje prevoz do Kosova Polja i ono što im znači više nego bilo šta, za svakoga ima lepu reč. Penzioneri su Mihalju napisali zahvalnicu i dali je da se prevede na engleski jezik: ''Hvala vam za svu pomoć koju ste nam pružili kada su nas svi drugi zaboravili''..., kaže se na početku zahvalnice.

Penzioneri se svakoga jutra okupljaju u ovom centru i da bi se družili, da kako sami kažu malo zaborave surovu svakodnevicu. Po dolasku se prvo prebroje, da utvrde da li neko nedostaje. ''Čekali smo dugo da se pojavi moj komšija, ali njega nije bilo. Došao je posle određenog vremena sav pretučen, u pratnji vojnika KFOR-a. Kazao je da su ga pratili i napali dok je dolazio u ovaj Centar. Zar je on nekome nešto skrivio, pa da pretuku starog čoveka'', priča nam ova penzionerka, očito i sama u strahu. No, ovakvih je napada bilo više, i to baš ispred ove zgrade. Kod njih strah raste jer ispred ove zgarde danas mnogi Albanci čekaju da im se od jugoslovenskih predstavnika izdaju jugoslovenski pasoši. ''Ranije su stajali po dvoje u redu, a sada je ispred vrata gomila i po grupama moramo da se provlačimo i guramo da bismo ušli u zgradu'', objašnjava penzioner Z.N. Plaše se da ne dođe do nekog konflikta gde bi svakako izvukli ''deblji kraj''.

Zbog nemogućnosti odlaska na pravoslavno groblje u Prištini, jedna penzionerka je svog muža sahanila u Kuršumliji. Uz pomoć KFOR-a telo i povorka prebačeni su do granice sa Srbijom, a tamo ih je preuzela srpska policija. Sahrani su prisustvovali i ostali penzineri koji dolaze u ovaj Centar. Kažu da im je to bio jedini odlazak u Srbiju od dolaska KFOR.a. ''Milana nisam sahranila u porodičnoj grobnici u Prištini, nisam smela, a KFOR nije mogao da mi garantuje bezbednost'', kaže Miomira Vasić, jedina penzionerka u crnini.

Penzioneri u uskom hodniku svakodnevno razgovaraju o svojim životima. Mnogi od njih su ovde sami, bez svojih porodica. Sa njima kontaktiraju samo preko telefona koji najčešće ne rade. Često ne radi ni onaj u Centru za mir i toleranciju... Kažemo im da moramo da krenemo. Jedna od penzionerki pita da li može nešto da kaže. ''Naravno'', ogovaramo joj mi...''Želimo da starost proživimo u slobodi i siti, da nas ne đšikaniraju, prebijaju i ubijaju. Mi smo samo grupa staraca koja nikome ništa nije loše učinila i koja nema gde da ode. Zar su naše želje prevelike''?...

Odlazimo iz zgrade u centru Prištine. Shvatamo da im je život postao veoma težak. Osećamo i da se nadaju da će možda biti bolje. Njihova svakodnevna druženja su, međutim, za njih trenutno najbolji lek.

AIM Priština Valentina ČUKIĆ