Kazne Albancima - poruke Miloševića

Priština - Đakovica, 26.05.2000

''Gospodine Kušner, zapamtite ova lica, setite ih se svakog, svakog vašeg radnog dana. Započnite rad misleći na njih. Ovde teško da imate kandidate za toleranciju'', poručila je kosovskom administratoru jedna mlada devojka iz Đakovice, čijem je bratu izrečena presuda od 12 godina lišavanja slobode u poslednjem suđenju održanom u Nišu. U rukama je držala njegovu fotografiju. Svako od prisutnih nosio je fotografije nekog člana porodice.

Suočen sa suzama 60-tak građana Đakovice koji su mogli da stanu u malu zgradu tamošnje skupštine opštine, dok je na stotine stajalo ispred, govor Bernara Kušnera bio je dirljiv, a glas mu je podrhtavao. ''...Nemojte sebi da dozvolite da postanete instrumenti u službi neprijatelja demokratije. Neka vas u ovom izazovu vode odgovornost i dostojastvo koje ste uvek iskazivali''...kazao je između ostalog Kušner. Bernar Kušner, komandant KFOR-a Huan Ortunjo i predsednik Demokratske partije Kosova Hashim Thaqi su od građana zahtevali samouzdržanost, da ne dozvole da se njihov bol pretvori u nasilje i osvetu. Kušner je izrazio uverenje da će se u roku od nekoliko dana imenovati emisar OUN koji će se baviti pitanjima albanskih zatvorenika po srpskim zatvorima i nestalim licima, obećavajući da će zajedno sa delegacijom građana Đakovice ''obići čitav svet'' kako bi od raznih zapadnih vlada i javnosti tražili pojačavanje pritiska na srpski režim, u cilju osobađanja zatvorenih osoba.

Akademski slikar - đakovčanin, preminuo je od infarkta. Na ovom suđenju je osuđen njegov brat na decenijsku kaznu zatvorom. Iz istog razloga, medicinski radnici pružili su brzu zdravstvenu pomoć nekolicini građana ovog grada. Zbog nedokazane krivice osuđeno je 143 lica i svoje najbolje godine provešće u zatvorima po Srbiji... Kao i na stotine osuđivani pre njih...

143- ca Albanaca iz Đakovice prošle nedelje se našlo na optuženičkoj klupi u sudu u Nišu, ali pred sudijama pećkog okružnog suda. Ovo je najveće kolektivno suđenje održano kosovskim Albancima, na kojem je želela da se pokaže na najtransparentniji način i kosovskoj javnosti i medjunarodnom faktoru na Kosovu, ali i da se poruči samim Srbima - ko je još uvek u igri i ko se za šta pita, ali i šta kome može da se desi.

143-jica uglavnom mladića osuđeno je na ukupno 1632 godine zatvorom, na preko 16 vekova. U proseku svaki od njih bi trebalo da ''odleži'' 11, ipo godina. Do sada je prosek sličnim suđenjima iznosio sedam godina. Predsednik Kosovskog odbora za zaštitu ljudskih prava Pajazit Nushi nije se ustručavao da ovo suđenje okarakteriše kao ''genocidni akt posebne vrste''.

Grupa iz Đakovice je optužena za napad i ubistvo jednog policajca i dvojice jugoslovenskih vojnika. To bi otprilike značilo da je po 44 Albanaca ubilo po jednog pripadnika Miloševićevih snaga i to tokom intervencije NATO na njihove položaje tokom prošle godine. Međutim, sudsko veće pećkog suda, premešteno u Nišu, nije se libilo da izrekne 49-ci kaznu zatvorom od 13 godina, 51-ci na 12 godina. 20 đakovčana je osuđeno na po sedam godina, kao i dva maloletna lica, koja će kaznu izdržavati u zatvoru za maloletnike. Dvojica optuženih nalazi se u bolnici u Beogradu zbog njihovog lošeg zdravstvenog stanja.

Kako su ovi mladi ljudi uhapšeni?

Na suđenju koje je trajalo skoro mesec dana svi su negirali optužnicu koja ih je teretila za krivično delo ''terorizam''. U optužnici su se navodila tri zasebna incidenta - od 10, aprila, 7. i 9. maja 1999. godine, - kada su optuženi navodno izvršili ''terorističke'' akte protiv pripadnika MUP Srbije i Jugoslovenske vojske. U svojoj odbrani optuženi su izjavili da je u to vreme situacija u Đakovici bila takva da niko nije smeo da izađe iz kuće i da su u velikom broju slučajeva u njihovim kućama bili smešteni samo pripadnici policije i vojske. Optuženi su u svoju odbranu pominjali i imena oficira Jugoslovenske vojske koji su se sa svojim jedinicama svo to vreme nalazili u njihovom naselju.

Priča ide ovako: Oko 300 osoba uhapšeno 7. 8 i 10 maja prošle godine nakon što su pripadnici jugoslovenske vojske i MUP-a naredili građanima iz severnog dela Đakovice da zbog '' sigurnosti'' napuste njihove kuće i pređu u drugi deo grada. Nekoliko stotina ljudi je zaustavljeno na policijskom punktu već na putu prema centru grada da bi autobusima bili prebačeni u halu fabrike ''Elektromotora'', gde su bili zadržani tri dana. Nakon toga starce, žene i decu su oslobodili, a mladiće su poslali u privremeni zatvor koji je u stvari predstavlja depo u blizini tamošnjeg vinskog podruma Kombinata '' Ereniku'' u selu Qerim.

Druga grupa ljudi je stigla do centra ispred opštinske zgrade i tu su muškarci odvojeni od svojih porodica, a zatim odvedeni u zgradu za Socijalu zaštitu u kojoj je bilo smešteno i Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije. Nakon identifikacije, neki od njih bili su podvrgnuti testom tzv. ''parafinske rukavice, da bi potom svi bili prebačeni takođe u improvizovali zatvor u selu Qerim. U grupi koja je brojala oko 300 ''uhapšenih'', policija je 16. maja oslobodila oko 150 starijih i bolesnih osoba, dok je 154-ci saopšteno da je doneta policijska odluka o njihovom pritvoru u trajanju od 30 dana, na osnovu naredbe o primeni Zakona o krivičnom postupku u okolnostima ratnog stanja. Cela grupa je zatim premeštena u podrum preduzeća jednog poznatog biznismena u Peći, a 18. maja prošle godine u zatvor ''Dubrava'' u Istoku. U međuvemenu, od 19. do 23. maja, devet osoba izgubilo je živote na razne načine pre, ali i nakon što je jedna NATO bomba greškom pogodila ovaj zatvor. Ulaskom NATO snaga na Kosovo 12. juna, zatvorenici među kojima i grupa Đakovčana prebačena je u zatvorima po Srbiji.

Iako je 24. juna Skupština SRJ ukinula ratno stanje čime je, objašnjavaju pravnici, prestala da važi i odluka o primeni Zakona o krivičnom postupku u okolnostima ratnog stanja a time i pravna osnova za dalje držanje zatvorenika u pritvoru, to nije važilo i za zatvorene kosovske Albance. Oni su čak do 23 decembra prošle godine faktički bili u policijskom (nelegalnom) pritvoru, da bi tek tada istražni sudija Milomir Lazović doneo prvu sudsku odluku za određivanje pritvora.

Sudski proces protiv 143-ce započeo je 18. aprila, a zatvršio se 19. maja. U ''antologijskom'' obrazloženju presude, predsednik sudskog veća Goran Petronijević je obavestio da je ''odlučujući razlog za ovu odluku bio pozitivan rezultat parafinskog testa''. On dalje kaže: ''Ovaj test je izvršen kod većeg broja osoba nego što se nalaze u sudnici, ali su odvojeni samo oni koji su imali pozitivan rezultat. Nije bilo moguće konstatovati individualnu odgovornost u suđenju. Za samu bit krivičnog dela terorizma individualna odgovornost nije neophodna. Sudsko telo je odluku usvojilo jednoglasno i u celosti su uzete u obzir olakšavajuće okolnosti. Grupa osuđenika na sedam godina zatvora su privilegovane osobe i one koje su priznale relevantne činjenice, dok su na devet godina zatvorom osuđeni uglavnom oni starije dobi ili bolesni. Na deset godina su osuđene one nešto starije osobe i osobe koje imaju više od troje dece, dok su na 12. i 13. godina osuđeni oni koji imaju manje od troje dece i oni nemaju olakšavajućih okolnosti'', rekao je između ostalog u svom obrazloženju Petronijević. Osuđenima je u ukupnoj presudi uračunato i vreme provedeno u pritvoru od 15. maja prošle godine. Neupućeni bi nakon ovakvog izlaganja mogli da zaključe da je ''srpski sud zaista human'' i da vodi računa i o tome ko koliko ima godina, kakvo mu je zdravstveno stanje, i koliko ko ima dece. Iako se kako je sam Petronijević priznao da se, individualna krivica ne može dokazati.

Ovakvo kolektivno suđenje i izricanje kolektivne krivice do sada nije zabeleženo u, kako je i sam Bernar Kušner ocenio, civilizovanom i demokratskom svetu. Amnesty International, organizacija koja se bavi zaštitom ljudskih prava zahteva obnovu suđenja.i novu egzaminaciju dokaza. U reagovanju ove organizacije se navodi i sledeće: ''Pretpostavka o nevinosti svakog optuženog nije uopšte uvažavana. Glavni dokaz tužilaštva, jedan izveštaj lekara sudske medicine, čija je naučna istinitost pod znakom pitanja, jednostavno je ponudila samo listu od 155 osoba ne dajući detalje o otkrićima oko svake individue posebno''. Naime, Amnesty International osporava tačnost testa ''parafinske rukavice'' za dokazivanje upotrebe baruta i podseća da je ovaj metod, koji je imao za cilj da utvrdi da li je osoba koristila oružje, osporen od strane eksperata sudske medicine, jer je poznato da može da da pozitivan rezultat i u slučaju korišćena drugih materijala, dakle ne samo baruta. (Poznato je da je INTERPOL ovaj metod za dokazivenje zabranio još 1967. godine).

Kosovska štampa je prenela i napise o ovom suđenju gde se ističe da je i sam sudija priznao činjenicu da ''možda'' ovaj test ima nedostataka, ali da je ipak odlučio da ga smatra validnim.

Presude suda u Nišu, građanima Đakovice koji su ih celo prepodne u čudnoj tišini iščekivali, saopštio je jedan od avokata angažovan od strane Fonda za humanitarno pravo, takođe Đakovčanin Teki Bokši. U 12 sati i 30 minuta, revoltirani građani preplavili su ulice i tražili dolazak članova Privremenog administrativnog veća, Bernara Kušnera, Hashima Thacija, Ibrahima Rugove i Rexhepa Qosje. Zajedno sa Ramushom Hajradinajem, predsednikom Alijanse za budućnost Kosova, Thaci oko 20 sati uveće stiže u Đakovicu. Obojica su pokušali da umire porodice biranim rečima, ali im je bilo teško da izbegnu optužbe i na sopstveni račun zbog njihovog '' neangažovanja u oslobađanju taoca i pronalaženja nestalih osoba''.

Nakon relativno oštre diskusije između đakovčana s jedne i Thacija i Hajradina s druge, Thaci je kaže da će sutradan dovesti Kušnera. Ukoliko on ne bude došao, Thaci obećava da će napustiti Privremeno administrativno veće Kosova. Sutradan se zaista pojavljuje sa Kušnerom i komandantom KFOR-a Huanom Ortunjom. Dočekali su ih građani sa fotografijama svojih najbližih po zatvorima u Srbiji i onih koji se vode kao nestali - tokom intervencija NATO. Kušner je tada obećao najviše što je mogao, animiranje zapadne javnosti: ''Jednoga dana, ne znam kada, Albanci će biti oslobođeni iz zatvora u Srbiji uz pomoć međunarodnog pritiska'', govorio je i sam već u suzama. To je u stvari bio odgovor na pitanje uplakane žene čiji je sin osuđen. Obratila mu se rečima:''Vi ste sigurno roditelj. Pošto ste došli da održite red na Kosovu i daleko ste od porodice, želim nešto da vas pitam: Da li čeznete da čujete samo glas vaše dece preko telefona?

Ovoga puta u specijalnom helikopteru za Đakovicu našla se i Rada Trajković koja u svojstvu posmatrača u Privremenom administrativnom već predstavlja srpsku zajednicu na Kosovu. Bila je i ona spremna da se obrati Đakovčanima, ali joj je ipak savetovano da se ovoga puta ne pojavljuje pred ovako razočaranom masom. Thaci je ovaj korak ocenio pozitivnim i kazao da Milošević ne može doneti ništa dobro ni kosovskim Srbima i da to oni treba da shvate.

Visoki predstavnik EU Havijer Solana je presude izrečene 143-ci kosovskih Albanaca ocenio ''znakom neuvažavanja osnovnih principa demokratije, nezavisnog sudstva i prava na pošteno suđenje od strane Miloševića. Ova odluka neće pomoći smanjivanju tenzija na Kosovu, a pitanje uhapšenih i nestalih predstavlja najveću prepreku za pomirenje i stvaranje jednog tolerantnog i sigurnog ambijenta'' izjavio je između ostalog Solana. Među mnogima koji su reagovali je i britanski ministar inostranih poslova Robin Kuk koji je izrazio zabrinutost njegove zemlje zbog ''politički motivisanog slučaja''.

Odmah nakon izricanja ovih neprimerenih presuda, nekako reč koja je bila najčešće korišćena i od strane lokalnih i međunarodnih zvaničnika bila je reč tolerancija. Govoto svi da su upozorili da se nesme upasti u klopku Miloševića koji želi da izazove nemire na Kosovu, međuetničke osvetničke konflikte, kako bi se ''sprdao'' sa međunarodnom zajednicom na Kosovu, koristeći jednu takvu eventualno iskomplikovanu situaciju da UNMIK i KFOR i sve ostale proglasi ''nesposobnom'' - ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što se u Savetu bezbednosti OUN treba naći na ponovno usvajanje Rezolucija 12 44 i stacioniranju NATO snaga na Kosovu, u čemu bi možda tada mnogo više mogao da računa na nezadovoljstvo Rusije i Kine. Neki analitičari u ovakvom suđenju i presudi ''prepoznaju'' i poruku Miloševića njegovim sunarodnicima. Da mu se niko u Srbiji ne može još uvek dostojno suprotstaviti (ima mehanizme vlasti), ali i da međunarodna zajednica mora ipak s njim da pregovara. Posle ovakvog postupka njegovog suda teško da bi poželeo neki kosovski Srbin da se vrati na Kosovo, iako su takvi planovi u fazi priprema. Multietničnost na Kosovu je svojim decenijskim delovanjem uništio Milošević te svakako nikome neće dozvoliti da ''uništi'' njegovo delo.

Ipak, postoji jedna realna nada za rođake i članove porodica čiji se bližnji nalaze po zatvorima u Srbiji. Odlazak Miloševića i njegovog režima sa vlasti. Neka nova vlast bi morala da dokaže da drugačije funkcioniše - i kao prvo ukine sve presude kosovskim Albancima kojima su uglavnom svih ovih godina, izricane visoke zatvorske kazne isključivo iz političkih razloga...

AIM Priština Arbnora BERISHA