Ko je kriv?

Priština, 24.05.2000

Ubistvo jednog zaposlenog radnika u sedištu Civilne misije OUN u Prištini prošle je nedelje podiglo veliku prašinu. Naišlo je ne samo na osude uglavnom predstavnika međunarodne zajednice na Kosovu, već i drugih političara zapadnih zemalja. Osude su stigle i od Generalnog sekretara OUN Kofija Anana koji je između ostalog kazao: ".Opet je jedan član osoblja OUN postao žrtva nerazumne etničke mržnje koja je mučila Kosovo jedno dugo razdoblje. Ovo je jedan mračan dan za Kosovo".

25-godišnjak Petar Topoljski iz Prištine, tek što se zaposlio kao prevodilac. Vratio se iz Niša gde je pronašao utočište nakon završetka rata na Kosovu. Sa svojom porodicom se povukao zajedno sa policijom i vojskom.

Ipak, njegov dolazak nije prošao neprimećen. "Dečko iz grada" bio je poznat mnogima, posebno njegovim komšijama u jednom prištinskom naselju, nažalost teško bi se moglo reći po dobrom. No, kada se pročula vest da je jedno telo pronađeno u blizini Prištine identifikovano pod imenom Petar Topoljski, civilni administrator je izjavio: "Više puta sam se do sada osećao kao Albanac, danas se osećam kao Srbin". On je ovo obrazložio i aktulenim položajem kosovskih Srba koji žive izolovano i pod veoma teškim bezbedonosnim uslovima. Jedan zvaničnih UNMIK-a je te iste večeri na prijemu Alijanse za budućnost Kosova, na kojem su se nalazile brojne visoke ličnosti iz sfere politike, intelektualna elita, pa i novinari, zaplakao. Glasno je zapitao: "Zbog čega smo intervenisali". Neki su se čudili ovakvom pitanju i ponašanju, drugi se nisu ni osvrnuli.

Petar Topoljski je od povratka na Kosovo živeo u obližnjoj Gračanici, u kojoj je koncentrisan jedan deo kosovskih Srba. Na posao u Prištinu dolazio je i vraćao se službenim vozilom. Kao prevodilac nije imao potrebe za nekim izlaskom van zgrade UNMIK-a. Međutim, on je ipak jednoga dana nestao iz svoje kancelarije. Zvaničnici UNMIK-a, iako su to znali, nisu obavestili javnost. Tek pošto je osoba pronađena nedelju dana nakon nestanka i telo identifikovano, portparol UNMIK-a Suzan Manuel je kazala da je međunarodna policija "sumnjala da je on kidnapovan". Telo je izbodeno nožem i pronađeno je u selu Rimanište, u regionu koji je neprohodan za vozila. Dakle, sigurno će ostati tajna na koji je način Topoljski kidnapovan ili da li ga je i ko možda presreo ispred zgrade civilne Misije, odnosno kako se uopšte našao na mestu gde je ubijen. Kušner je između ostalog kazao da su akteri nasilja "na žalost ušli i u zgradu UNMIK-a". Ovom ocenom Kušner je otvorio prostor za nove pretpostavke o mogućim počiniocima ubistva. Inače, istraga se još uvek vodi od strane dve ekipe međunarodne policije: jedna unutar sedišta UNMIK-a među kolegama pokojnog Topoljskog i druga na terenu. Međutim, ni do sada nema nikakvih rezultata ili nagoveštaja o mogućim počiniocima.

Stvar istrage oko ubistva radnika UNMIK-a ovoga puta ipak nije potpuno izolovana od očiju javnosti. Valjda i zbog toga što su se tzv. "informativnom razgovoru" podvrgli i izdavač dnevnog lista "DITA" ("Dan") Belul Beqaj i njegova dva novinara. Razlog tome je što je ovaj dnevni list tri nedelje pre ubistva Topoljskog štampao tekst pod naslovom "Kada Petar postaje Piter". U njemu se navodilo da je zajedno sa ocem u naselju u kojem je živeo zlostavljao svoje komšije, učestvovao u proterivanju i da je bio pripadnik paravojnih snaga tokom intervencije NATO, pa je čak i objavljena i njegova sada bivša adresa u Prištini, da se pretstavljao kao Piter - i to kao Poljak. Da li je ovaj napis uticao na to da Topoljski ubrzo "pronađe" smrt?

Zvaničnici OEBS-a i UNMIK-a često su isticali da u ambijentu netolerancije, revanšističke osvete i etnički motivisanog nasilja, štampa ne bi trebalo da preuzme ulogu tužitelja i sudije, i to uglavnom kada se radi o "drugima", jer time ona i postaje svojevrsni saučesnik u stvaranju atmosfere netolerancije, nasilja i zločina. Priča, koja je u stvari već viđena i na drugim konfliktnim prostorima bivše Jugoslavije.

Većina predstavnika lokalnih medija na albanskom jezkiu, ipak, je drugačijeg mišljenja.

Gospodin Beqaj je kategoričan da nije prekršio Uredbu protiv govora mržnje, koju je potpisao administrator Kušner, po kojoj se kažnjava širenje međunacionalne mržnje, i slično. Naprotiv, on u svom kratkom reagovanju u svom listu navodi da je taj napis bio samo "dokaz tolerancije", odnosno da ne moraju svi pripadnici srpske zajednice da stradaju zbog onih koji su zaista činili zločine. Ispitani novinari, kako kažu upućeniji, nisu želeli da međunarodnoj policiji otkriju svoje izvore oko Petra Topoljskog, pozivajući se na svoje novinarsko pravo. To se može reći samo pred sudom ukoliko postoji tužba, kazali su po istim izvorima oni.

Ovaj slučaj je, međutim, otvorio nova pitanja. Ne samo kada je reč o samom činu ubistva i to radnika srpske nacionalnosti (istu je sudbinu doživeo i jedan radnik bugarske nacionalnosti istoga dana pošto je stigao na Kosovo, jer je na bugarskom jeziku (sličan srpskom) odgovorio nekolicini mladića na pitanje "koliko ima sati?"). Ubijen je, pre izvesnog vremena, i jedan radnik UNMIK- a srpske nacionalnosti u Gnjilanu. Dakle, koliko takvi i slični napisi u novinama mogu da doprinesu neželjenim posledicama.

Javna Radio Priština je organizovala čak i direktnu emisiju na temu ubistva Topoljskog. U njoj su učestvovali analitičari iz Prištine, zatim izdavač lista "Dita" predstavnik jedne nevladine organizacija, ali i predstavnici međunarodne zajednice. Dok su jedni zastupali stav da niko ne sme da uzima pravdu u svoje ruke i da je Topoljski, ako je bilo dokaza protiv njega, trebalo da se nađe iza rešetaka i dokaže se krivica, s druge strane se insistiralo na činjenici da ima i Albanaca koji su takođe na meti, ali i da je glavni problem kod UNMIK-a, jer zapošljava ljude sumnjive prošlosti. Ova debata je mogla danima da se vodi i svi učesnici bi ostali pri svojim stavovima.

Suzan Manuel je na pitanje novinara da li se proveravaju radnici koji potpisuju ugovore odnosno da li se imaju informacije o njihovoj prošlosti, odgovorila da se to redovno radi, ali da se ne može sa sigurnošću imati baš svi podaci. "Što se tiče Topoljskog, nismo imali nikakvih takvih dokaza. On se vratio da bi mogao da se zaposli", kazala je Manuel u jednom susretu sa novinarima. Međutim, meštani naselja "Sunčani breg", gde je nekada živeo I Topoljski ne misle tako. U pomenutoj emisiji javljali su se brojni građani i njegove bivše komšije Albanci i "svedočili o brojnim nedelima" Topoljskog i njegovog oca. Jedan od njih je čak zapitao da li je njegov otac uhapšen. Drugo pitanje koje je diskutovano je da li treba pisati o ovakvim osobama koje ''još uvek šetaju gradom'' ili ne. Ponovo su jedni zastupali tezu da se takvi moraju naći pred licem pravde, dok su drugi govorili o ''istinama'' koje se ne smeju prećutati i da ćutanje ne ide u prilog Kosovu, odbijajući svaku povezanost takvih napisa sa eventulanim kasnijim ubistvima.

Nakon jedne ovakve atmosfere koja vlada u intelektulanim, ali i novinarskim krugovima, teško je bilo šta više reći. OEBS i dalje ne donosi nikakav Zakon koji bi mediji trebali da poštuju. Novinari i štampa se često ophode neodgovorno. Uglavnom, Topoljski je još jedan koji se nije našao pred sudom. Njemu su presudili neki koji smatraju da imaju sudsku ''palicu''. Verovatno se nikada neće doznati ko su pravi akteri ovog ubistva. Petrova majka je iznela pretpostavke da ga je ubio neko ko ga je dobro poznavao... Čini se međutim, da predstavnicima međunarodne zajednice nikada neće biti jasno zbog čega je ovde lakše presuditi lično, nego osumnjičene privesti kod sudija. Neće ni brojnim građanima Kosova...

Na komemorativnoj sednici, održanoj povodom ubistva Petra Topoljskog Kušner je između ostalog rekao: ''Ako smo realni, onda znamo da će MIR, bilo šta da uradimo, uvek imati svoje neprijatelje... Međutim, mi nismo ovde da bismo bili realistični, već da promenimo realnost''...

Da li se ona zaista može lako promeniti pokazaće vreme. Prema jednoj anketi Instituta za sociologiju i filoziofiju u Prištini, ispitanike je najviše brinulo pitanje bezbednosti. Međutim, samo je tri odsto njih smatralo da se ono može poboljšati većim angažovanjem medija. Preko 60 odsto je smatralo da bi stvaranje lokalne policije doprinelo sigurnijem ambijentu. Takođe je visok procenat, blizu 50 odsto ispitanika smatralo da manjinske zajednice na Kosovu treba da uživaju sva prava. Naravno, mada veoma mali, ipak je dovoljan procenat onih koji su se izjasnili da manjinske zajednice mogu da koriste samo neka prava ili da ne mogu nikakva. Možda upravo ova anketa, godinu dana nakon završetka rata pokazuje koliko će biti potrebno vremena da se izmeni aktuelna realnost...

AIM Priština Ana BARDHI