Humanost iznad politike

Slovenija i Balkan

U Mariboru je organizovana konferencija za pomoć naučnicima koji žive i rade na području nekadašnje Jugoslavije.

Maribor, 17.05.2000.

Slovenija je prvi put posle gotovo deset godina ponovo postala mesto humanitarnih inicijativa, što prevazilazi uobičajene matrice stvorene na području nekadašnje Jugoslavije od početka raspada bivše države. O tome kako je organizovana uobičajena "humanitarna pomoć" tokom ratnih godina - sve je, više-manje, poznato. Svojevrstan vid pomoći upriličen je po principu "ko će kome, ako ne svoj svome", pa su u skladu sa zatečenim ideološkim i civilizacijskim podelama na nove prijatelje i saveznike konvoji humanitarne (pre svega oružane, jednako "humanitarne") pomoći kretali iz Slovenije i drugih zapadno-evropskih zemalja put Hrvatske, Kosova i Bosne, dok su u Srbiju najčešće stizale slične pošiljke iz Grčke, Ukrajine, Belorusije, Rusije, Kine i drugih zemalja.

To, naravno, nije ništa neobično. Poznata je podredjenost humanitarne pomoći politici, širom sveta. Sir Robert Džekson, specijalni predstavnik generalnog sekretara OUN, rekao je nekom prilikom Kurtu Valdhajmu da je pre preuzimanja funkcije "verovao da je humanitarna pomoć iznad politike", ali da je potom, na žalost, došao do saznanja "da humanitarna pomoć jeste politika". Do sličnog zaključka – iako se s njim nije slagao, već je opisanu praksu kritikovao kao devijaciju u odnosu na pravi humanizam – došao je i direktor Medjunarodnog centra za proučevanje nesreća D'suza (D'Souza): "Ukoliko politika nije odlučujući faktor u odredjivanju ko će i kada dobiti pomoć, onda mi objasnite kako je moguće da Gambija dobije 11,5 miliona dolara pomoći tokom samo par sedmica Valdhajmove kandidature za mesto generalnog sekretara OUN, dok su afganistanske izbeglice ostale bez pomoći? Ili da američki Kongres za samo nekoliko dana usvoji zaključak o 50 miliona dolara vrednoj pomoći italijanskoj vladi, zbog toga što ona ima problema s izbeglicama? Sve je to politika!"

Zato je politizacija humanitarne pomoći u istoriji država i humanitarnih organizacija retko kad bila prevazidjena. Jedan od svetlih primera (iz nedavne prošlosti) jeste medjusobna pomoć Grka i Turaka tokom prošlogodišnjih zemljotresa. U pomenutu grupu ulazi i konferencija, sazvana na inicijativu dr Juliusa Vajsa (Weiss), direktora Instituta za fiziku Max Planck iz Minhena, a uz saradnju Centra za primenjenu matematiku i teorijsku fiziku, koja je nedavno organizovana u Mariboru. Rečeni skup je pokazao nameru da se približi onoj pravoj, bezuslovnoj humanosti.

Nije teško pretpostaviti zašto je potrebna pomoć naučnicima koji deluju na području nekadašnje Jugoslavije; većina njih suočena je ne samo sa problemima koji prate tranziciju, nego i sa posledicama rata i nestabilnih političkih prilika. Ti naučnici najčešće nemaju ni osnovne uslove za rad, pate od hroničnog nedostatka sredstava za nabavku potrebne literature, opreme, kompjutera i sličnog. Rezultat? Na stotine i hiljade studenata nikada nije završilo svoje studije. Ili, kako je u Mariboru slikovito objasnio fizičar dr Milan Kurepa, član Srpske akademije nauka i umetnosti, njegove kolege ne dobijaju knjige i revije još od 1991. godine, a čak i kad bi se našle pare za nešto slično, naučnici iz Srbije ne bi smeli da uplate novac na račun u inostranstvu. Tako univerzitet, koji je potpuno pod nadzorom vlasti, zavisi od dobre volje dnevne politike, a zemlju je tokom poslednjih nekoliko godina napustilo oko 150.000 visoko kvalifikovanih kadrova. Oko 20 odsto njih je već uspelo da se potvrdi i u inostranstvu, oko 30 odsto na tome još uvek radi, dok bi ostala polovina želela da se vrati u državu, kada bi prilike bile stabilnije.

Dr Marko Robnik, koordinator konferencije u Mariboru i direktor Centra za primenjenu matematiku i teorijsku fiziku mariborskog Univerziteta, priznao je da nije očekivao tako porazne podatke. Konačno je dogovoreno da se sprovede nekoliko projekata, a sve kako bi se bar delimično ublažio loš položaj naučnika koji u Bosni, a posebno na Kosovu i Srbiji žive i rade za platu od par desetina nemačkih maraka. Tako će ubuduće kolegama iz Srbije stizati revija Nuklearna fizika (za koju pretplata iznosi 20.000 dolara godišnje), a prikupljaće se i sredstva za gostovanja profesora i asistenata na drugim fakultetima i istraživačkim institutima. Sve to je dr Robnik ocenio kao gest solidarnosti sa kolegama koji su se našli u teškoj situaciji. Inicijator projekta dr Juliusa Vajs dodaje da je cilj akcije reintegracija kolega, naučnika u medjunarodnu zajednicu. Akciji se priključila i nemačka rektorska konferencija, koja je u tu svrhu prikupila pola miliona nemačkih maraka.

Zanimljivo je da su akciju Mariborčana sa velikim zanimanjem i pozitivnim komentarima propratili i veliki domaći mediji, inače poslovično suzdržani prema kontakatima zvanične Ljubljane sa republikama nekadašnje Jugoslavije, a posebno sa Srbijom. Delo, na primer, povodom te ťnepolitičke inicijativeŤ zapaža da bi rečena akcija nekima trebalo da "natera crvenilo u lice": "Potpuno je nerazumljivo da se tek deset godina posle početaka sukoba i sveopšteg raspadanja i propadanja na tom području neko setio da su u tom ratu, pored izgubljenih života i domova, i druge nedužne žrtve. U njih svakako ubrajam i one naučnike, koji lično ni na koji način nisu podsticali mržnju i koji su se do poslednjeg trudili da zadrže medjunarodne naučne kontakte, bez kojih u današnje vreme ne može ozbiljno da se naučno radi."

Sledi odgovor konzervativnijeg dela medija da je to, u poredjenju sa desetinama hiljada mrtvih i ranjenih, samo "minoran problem" te da mnogi možda misle da je "očajne srpske naučnike snašla pravedna kazna", jer su se našli u "duploj izolaciji", onoj iz inostranstva i onoj od Miloševićevog režima. Pošto - "gde su bili ti naučnici u vreme utvrdjivanja te zloslutne politike" i zašto nisu na vreme osudili svoje vlastodršce? "Takva logika bi nas brzo dovela do pogrešnog revanšizma, revanšizma koji nikome ne može da služi na čast, a najmanje kosmopolitizmu odanim naučnicima," upozorava Jasna Kontler–Salamon u "Delu".

Ovakav stav je utoliko važniji zato što dosadašnja politika humanitarne pomoći na medjunarodnom nivou nije bila bez političkog promišljanja. Slovenački Crveni krst je dugo godina humanitarnu pomoć, namenjenu žrtvama rata na području nekadašnje Jugoslavije, delio prema strogim političkim a ne humanitarnim merilima i tokom ratova nije nikada ništa slao u "neprijateljski", dakle srpski deo bivše zajedničke države – sa izuzetkom pošiljki koje su organizovali i slali pripadnici srpske zajednice u Sloveniji. Čak i kada su krajinski Srbi 1995. godine bili žrtve prave humanitarne katastrofe, to ništa nije pomaklo u glavama ovdašnjih filantropa. Tako je poseban slovenački ured zadužen za katastrofe, koji radi u okviru Ministarstva odbrane, slao humanitarnu pomoć na najrazličitije strane sveta, od Grčke do Indije, ali ne i u nekada "bratske" predele, bukvalno na nekoliko stotina kilometara od svoje granice.

Ništa bolje se nisu ponašali ni srpski i drugi humanitarci, koji svoju pomoć redovno šalju u Kinu, ali nikako ne i u samo par stotina kilometara udaljeno ť"separatističko" Posočje, koje je pre dve godine uzdrmao razorni zemljotres. Utoliko je prevazilažanje političkih okvira nepolitičkim potezima nemačkih, slovenačkih i drugih naučnika još posebno važno. Ako sve to nije plod neke nove politike prema Balkanu i Srbiji, posebno. Svejedno - i to bi bila bar neka, pozitivna promena.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)