Gastarbajteri čuvaju režim

Ekonomska stabilnost u Srbiji – izmedju obećanja i realnosti

Ni jedno od obećanja vladajućih krugova s početka godine ne ostvaruje se i zato nezavisni ekonomisti predlažu nove mere ekonomske politike. Vlast se ne uzbudjuje jer tačno zna da svakog meseca u Srbiju stigne svežih 300 miliona maraka od deviznih penzija i rodjaka “na privremenom radu u inostranstvu”

AIM,Podgorica, 10. 5. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

“Pošto marka ?” – pita juče jedan postariji Beogradjanin dilera u Ulici srpskih vladara. “ Standardno, 22” – kaže nezainteresovano diler. “Šta sam ti rekao, vidiš držimo se stabilno” – trijumfalno će muškarac reći ženi pored sebe.

Da li je to “vidiš, držimo se stabilno” zaista preovladjujuća percepcija “običnog sveta” naspram aktuelne ekonomske situacije u Srbiji. Ako jeste, onda propaganda srpskog establišmenta još uvek uspeva da parira životnoj realnosti i natera jedan deo gradjanstva da veruje državnoj televiziji i zvaničnoj statistici a ne svojim očima u prodavnici. Jer, ni jedna od ozbiljnih ekonomskih analiza nije potvrdila tezu “o našem dobrom držanju”, naprotiv svi pokazatelji “zavijaju nas u crno”, a nezavisni ekonomisti jednostavnom računicom razotkrivaju laži državne statistike o “niskim stopama inflacije u našoj zemlji”.

• Neistina je, nažalost, postala preovladjujući stil - konstatuje u uvodniku pod naslovom “Vladavina laži” četvrtog broja Biltena Grupe 17 nezavisnih ekonomista Ljubomir Madžar, profesor beogradskog Ekonomskog fakulteta. – Iz godine u godinu sa najviših političkih mesta obećavaju da će se društveni proizvod, izvoz, zaposlenost, životni standard... povećavati za procente od kojih se vrti u glavi, a kad minule godine ne bude isporučeno ni četvrtina od obećanog – niko niti okom ne trepne ! Umesto snebljivih izvinjenja i skrušenih pokušaja da se nešto od tih kolosalnih podbačaja objasni, ista garnitura uglednika i položajnika, ne trepnuvši, kreće da zasipa javnost novim obećanjima !

Kako to o čemu govori profesor Madžar izgleda primenjeno na stanje privrede od početka ove godine ? Ako bi se tražila generalna karakteristika tromesečnog poslovanja privrede, onda bi ona mogla da se opiše samo jednom rečenicom - vlade Jugoslavije i Srbije odustale su od gromoglasno utvrdjene i hvaljene ekonomske politike za 2000. godinu jer su napustile politiku nulte inflacije, uz stalan porast novčane mase koja je krajem marta i početkom aprila dostigla sumu od 18,3 milijardi dinara, što za tri meseca predstavlja povećanje od 2 milijarde dinara . Nezavisni ekonomisti zato savetuju da se pod hitno pristupi izradi novog programa ekonomske politike zemlje koji bi uvažio sadašnje realnosti.

Poznajući, medjutim, vodeće ljude administracije u Srbiji i Jugoslaviji teško je pretpostaviti da su oni spremni, pre svega zbog političkih okolnosti i predstojećih lokalnih i saveznih izbora, da priznaju greške i nešto promene u svojim zacrtanim ekonomskim planovima. Trend napuštanja nulte inflacije koja je bila neostvariva već i u planovima i konstantnog rasta novčane mase uticao je na relativnu stabilizaciju uličnog deviznog kursa na oko 22 dinara za jednu nemačku marku, što je režimu psihološki bilo veoma važno kako bi običnim gradjanima pokazao da “stvari drži pod kontrolom”. Ali je zato s druge strane porastao žiralni devizni kurs - onaj koji firme i banke koriste u medjusobnim obračunavanjima - sa 24-25 na 29-30 dinara za jednu nemačku marku, jer je u ukupnoj novčanoj masi u opticaju smanjena količina gotovog novca, a povećana količina depozitnog novca kojim se finansira povećani žiralni kurs. Sve to ukazuje da su sada već i kratkoročne prognoze o stanju privrede veoma sumorne, da se više ne može govoriti ni o oporavku, a kamoli o progresu. Fragmentarni uspesi “u obnovi i izgradnji” manje su podloga za budući rast, a mnogo više retoričko hvalisanje vladajuće nomenklature kojoj je stalo da se zadrži na vlasti. “Obnova i izgradnja” uposlili su niskoakumulativne grane privrede – gradjevinarstvo i deo metalske industrije – koji su pristali da zaposle kapacitete i radnu snagu ali ne i da redovno dobijaju novac za uloženi rad i potrošeni repromaterjal.

Kolika je danas inflacija u zemlji ? Zvanično mesečna inflacija ne prelazi stopu od 5 odsto. Ali, zvanični podaci državne statistike postaju veoma nepouzdani jer je otkrivena manipulacija sa kojom se služi da bi pred javnošću mogla da operišu sa uspešnim ekonomskim rezultatima. Zasluga za efektno razotkrivanje tog mehanizma laži pripada ekonomisti iz Grupe 17 Branku Raduloviću. Priča izgleda ovako : Zvanična statistika izbegava prikazivanje visoke mesečne inflacije tako što naknadno vrši korekcije kretanja cena u prethodnom periodu. Srž problema ne leži u načinu prikazivanja inflacije, već u enormnoj cenovnoj kontroli (preko 60 odsto cena je pod rigoroznom administrativnom kontrolom), pa se dvojne cene robe – zvanične i na crnom tržištu - koriste za prikrivanje stvarnih stopa inflacije. Nakon povećanja kontrolisanih cena i pojave robe iz sive ekonomije u regularnim tokovima, dolazi do snižavanja cena na koje statistika prelazi u tom mesecu, a koriguje stopu inflacije u prethodnim mesecima zadocnelo priznajući stvarno stanje. Samo se tako može objasniti da su, recimo, benzin i dizel zapravo pojevtinili za 4,1 odsto, iako su – poskupeli za oko 80 procenata. Tako je statistika retroaktivno promenila nivo cena goriva u 1999. godini, a da nije objavila da je time I godišnja inflacija u prošloj godini korigovana sa 50,1 osto na 80 odsto.

To je mehanizam laži zvanične statistike, S druge strane, prema autoritativnim istraživanjima nezavisnih ekonomista i njihovim svakodnevnim snimanjima cena na tržištu inflacija u Srbiji zapravo već dostiže mesečnu stopu od 25 procenata. Statističkim ukrštanjem podataka dolazi se do veoma zanimljivih podataka. Indeks troškova života (što je zapravo drugi izraz za inflaciju) je u prva tri meseca ove godine veći 60,8 odsto u odnosu na isti prošlogodišnji period. Kad se posmatra samo prvo tromesečje prošle i ove godine onda su troškovi za ishranu porasli 73,3 odsto, odeću I obuću – 66,3 odsto, belu tehniku – 90,4 odsto, sredstva za higijenu –69,6 odsto.

Sveopšte administriranje u oblasti cena kojim srpska vlada pokušava da sačuva životni standard stanovništva, pokazuje da kontrola s druge strane produbljuje disparitete cena i privredu gura u sve dublje i opasnije strukturne disproporcije koje uništavaju ono malo preostalog zdravog tkiva privrede za čije će ispravljanje trebati mnogo godina. Rast industrijske proizvodnje od 5 do 8 odsto u prvim mesecima ove godine isključivo je rezultat angažmana gradjevinske operative i dela metalskog kompleksa u obnovi porušenih objekata i pojačanoj monetarnoj ekspanziji kojom se proizvodnja i ukupna privredna aktivnost podstiču samo na kratak rok, a zapravo dugoročno jačaju inflatorne pritiske čime proizvodnja ulazi u recesioni period. Na kratkoročni karakter rasta proizvodnje upućuje i pad uvoza repromaterijala koji je po vrednosti skoro izjednačen sa uvozom robe široke potrošnje. Suštinski, makroekonomski pokazatelji ukazuju da je industrijska proizvodnja u prva tri meseca ove godine zapravo opala za 5,3 procenta u odnosu na isti period prošle godine.

Prema anketama nezavisnih ekonomista, u jugoslovenskoj privredi rastu inflatorne tenzije, uprkos prividnoj makroekonomskoj stabilnosti. Kao poseban problem na koji ukazuju stručnjaci iz beogradskog Ekonomskog instituta i sa kojim će se suočiti kreatori ekonomske politike i vladina administracija je ukazivanje na drastičan pad javnih prihoda. Država će ubrzo biti pred velikom dilemom kako da poveća svoje prihode, pri čemu bi štampanje novca značilo ulazak u hiperinflaciju, dok bi povećanje poreza dovelo do opšteg izbegavanja njihove naplate.

Već tradicionalne ankete medju direktorima preduzeća pokazuju da su najveća ograničenja rastu proizvodnje - nedostatak kredita i uvoznih sirovina, niske cene i slaba tražnja. Većina direktora (80 odsto od 300 anketiranih) u naredna tri meseca očekuju rast cena i troškova proizvodnje, kao i povećanje rizika poslovanja i pad prodaje. Oko 70 odsto preduzeća navelo je da ima niske zalihe repromaterijala, a 60 odsto firmi ima niske zalihe gotovih proizvoda, što ukazuje da se ne proizvodi mnogo, odnosno da firme troše zalihe. Pad industrijske proizvodnje u aprilu beleži stopu od 10,7 odsto, a u maju i junu najverovatnije će doći do stagnacije proizvodnje.

Podaci o izvoznim rezultatima izuzetno su slabi i za 22 odsto niži su nego u istom periodu prošle godine. Jugoslovenska privreda na jedan dolar izvoza potroši na uvoz 2,33 dolara.. U prva tri meseca ove godine izvoz je bio vredan 370 miliona dolara (i smanjen je za 21,7 odsto u odnosu na isti period prošle godine), dok je uvoz vredeo 864 miliona dolara (i bio je manji za 6,7 odsto). Ukupan spoljnotrgovinski deficit od januara do marta dostigao je 494 miliona dolara a pokrivenost uvoza izvozom u tom periodu bila je 42,8 odsto. Prognoza spoljnotrgovinskog deficita na godišnjem nivou ako se uzmu u obzir tromesečni rezultati vrlo je pesimistična i dostiže sumu ukupnog deficita od oko 2 milijarde dolara. Užasno zabrinjavajući podatak je da najprostiji oblici medjunarodne ekonomske saradnje - kupoprodajni poslovi - i dalje značajno preovladjuju u razmeni Jugoslavije sa inostranstvom. Samo izuzetno mali broj preduzeća očekuje da će izvoziti robu u naredna tri meseca a broj anketiranih firmi koja ne planiraju izvoz u naredna tri meseca iznosi čak 56,6 odsto.

Ukupni gubici preduzeća u prva tri meseca ove godine iznose 35,6 milijardi dinara i dvostruko su veći od ukupne novčane mase u opticaju (17,5 miljardi dinara). Krajem marta evidentirano je 27.516 nelikvidnih preduzeća koja su imala neizmirene obaveze u visini 37,4 milijardi dinara. Od ovog broja nelikvidnih preduzeća, stečaj je pokrenut nad 1.006 preduzeća dok je kod 94 preduzeća stečaj već završen. Skoro polovina (47 odsto) preduzeća ima nenaplaćena potraživanja, dok je kod 36 odsto zabeležen rast dugova.

Relevantne prognoze ekonomista koji se bave makroekonomskim računovodstvenim operacijama pokazuju da bi ove godine ukupni gubici privrede mogli da dostignu 400 milijardi (10 milijardi dolara). To bi faktički značilo da krajem 2000. godine srpska privreda više ne bi ni postojala u ekonomskom smislu reči, a njeni kapaciteti (fabrike) osim gradjevinskih objekata i zastarelih mašina ne bi imali nikakvu upotrebnu vrednost.

Uz ovako sumorne podatke stanja privrede postavlja se opravdano pitanje – kako je uopšte moguće da gradjani uspevaju da prežive, a država može da opstaje?

Malo više svetla u odgovoru na ovo pitanje bacaju podaci o mesečnim deviznim doznakama koje u Srbiju stižu iz inostranstva. Poznato je da je do 1990. godine u zemljama Zapadne Evrope radilo oko milion gastarbajtera poreklom iz Srbije. Njima se u medjuvremenu (od 1991. do

1. godine) pridružio još oko 300.000 radno sposobnih mladih ljudi koji su pobegli od mobilizacije, rata i nemogućnosti da nadju pristojan posao u Srbiji. Prema još neobjavljenim istraživanjima tih 1,5 milion Srba koji rade u razvijenim zemljama sveta svakog meseca zajedno sa deviznim penzijama koje stižu onima koji su se vratili u Srbiju donose u zemlju – 300 miliona nemačkih maraka. Ta je suma gotovo ravna ukupnom izvozu domaće privrede ili jednaka ukupno isplaćenim zaradama svim zaposlenima.

U tim podacima krije se odgovor na pitanje – kako gradjani Srbije uspevaju da prežive sadašnje ekonomske nevolje, ali i odgovor na pitanje kako se država već nije raspala. Naravno, oni koji dobijaju takvu deviznu pomoć (a u Srbiji, koliko je poznato, skoro da nema domaćinstva kome neko nije otišao u inostranstvo da radi) ne potroše svakog meseca kompletnu sumu od 300 miliona maraka. Doziranim obaranjem kursa dinara i sve manjim platama i penzijama, režim sistematski i na duge staze otima od tih ljudi uštedjevinu. Oni su, za sada još srećni jer uspevaju da deo pomoći sklone na stranu ( “u slamarice”), ali režim računa i na te zalihe što je pokazao 1993. godine. Tada je proizvodjenjem najveće u svetu poznate hiperinflacije uspeo da “iz slamarica” izvuče, prema nekim računicama, skoro 6 milijardi nemačkih maraka.

Miša Brkić (AIM)