Zašto ćuti radnička klasa

Prvomajsko osvešćivanje

AIM,Podgorica, 5. 5. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Beogradom se dugo prepričavala anegdota o anonimnom Cetinjaninu koji je jednog hladnog januarskog dana na posao došao u šortsu i majici kratkih rukava. Bio je to njegov način da izrazi protest zbog toga što je toga dana trebalo da primi prvi deo plate za jul prošle godine. Kada bi radnička klasa Srbije odlučila da kopira “duhovitog” Crnogorca, ulicama Beograda i drugih većih industrijskih centara, ovih dana, mnogi bi šetali u kaputima, jer više od trećine zaposlenih čeka neki deo plate s kraja prošle godine. Uprkos takvoj situaciji, još jedan Prvi maj, medjunarodni praznik rada, prošao je bez buke, ako u talasanje ne ubrojimo akciju Ujedinjenih granskih sindikata “Nezavisnost”, u kojoj je učestvovalo tek nekoliko hiljada Beogradjana. Toliko se ljudi okupilo na protestu zbog lošeg materijalnog položaja, u gradu u kojem dvadeset hiljada ljudi živi na ivici egzistencije ili čak ispod granice siromaštva.

Prema rečima dr Mirosinke Dinkić, stručnjaka beogradskog Ekonomskog instituta, u martu ove godine, za pokrivanje troškova ishrane i pića, bilo je potrebno izdvojiti oko 50 nemačkih maraka po članu domaćinstva. Na osnovu ovog podatka, dr Dinkić je izračunala da su famoznu potrošačku korpu, koja kod nas obuhvata samo egzistencijalni minimum, pokrivale dve i po plate, dok je, pre deset godina, iste troškove bilo moguće pokriti s 1,15 prosečnih plata. Vrednost potrošačke korpe u martu iznosila je tačno 4.309 dinara, pri čemu je najniža zagarantovana zarada iznosila 460 dinara. Prosečna plata je bila oko 80 maraka, pa se ispostavlja da 70 odsto stanovništva Srbije, tokom godine, ima para da šest meseci jede i pije, a da šest meseci gladuje, pri čemu ni jednom ne može da plati račune, kupi odeću ili obuću, pročita novine ili knjigu, ode u bioskop ili pozorište.

,,Siromaštvo je, u stvari, još dublje. Statistički podaci se prave na osnovu cena koje diktira država, a to nisu cene po kojoj gradjani kupuju hranu. U suštini, celokupnim mesečnim primanjima jedno domaćinstvo može da nabavi samo četvrtinu potrebnih osnovnih životnih namirnica, što je sigurno jedan od razloga za slabo zdravlje nacije,, smatra dr Dinkić. Elem, prema poslednjim zvaničnim podacima, onim za 1998. godinu, stopa siromaštva u Srbiji bez Kosova iznosila je 29,4 odsto, što znači da je tri miliona stanovnika Srbije živelo ispod takozvane linije siromaštva. Izmedju 60 i 70 odsto ljudi raspolagalo je s prosečnim ili ispodprosečnim primanjima.

Pored ovih, postoji i podatak da većinu domaćinstava u Srbiji izdržava jedno lice, što će reći da su takve porodice morale da savladaju neku posebnu umetnost preživljavanja. Prema rečima naše sagovornice, nema te matematike koja će dokazati da oni mogu da prežive, a protesta i štrajkova ipak nema.

Država i radnička klasa napravili su prećutni dogovor o nenapadanju, naravno na štetu ovih drugih, koji toga nisu svesni. Država je, naime, donela uredbu po kojoj je, za vreme trajanja sankcija, bilo zabranje no otpuštanje. Ta praksa je prećutno nastavljena i posle zvanične suspenzije dela sankcija, na teret preduzeća. Dakle, radnici su bili na prinudnim odmorima, pri tom ih niko nije sprečavao da se bave sivom eknomijom i za sve to vreme bili su zadovoljni što nisu otpušteni i što su socijalni i zdravstveno osigurani. Drugo, treba imati u vidu činjenicu da gro stanovništva Srbije potiče sa sela i da se mnogi od radnika na prinudnim odmorima bave poljoprivredom. Treće, veliki je broj takozvanih mešotivitih domaćinstava, s jednom nogom u selu, a drugom u gradu. Dalje, u prethodnih desetak godina, neprekidno je opadao broj zaposlenih. U društvenom i privatnom sektoru u Srbiji bez Kosova, 1989. godine, radilo je 2.378.548 ljudi, a prošle godine broj zaposlenih iznosio je 1.892.063, što će reći da je u medjuvremenu oko pola miliona ljudi izgubilo radna mesta. Oko 800.000 ljudi su takozvani tehnološki višak i takodje su zahvalni dražvi i poslodavcima što ih ne otpuštaju. Kada se sve to ima u vidu, pitanje naše sagovornice: ,,Pa, ko da se pobuni,, sasvim je na mestu.

Propadanje Srbije, koje ne može da prikrije ni zvanična državna statistika, počelo je pre desetak godina, upravo u vreme velikog beogradskog protesta, kada je dvadesetak hiljada radnika rakovičkog basena - u plavim uniformama, uz žestoke i ujednačene uzvike koji su odjekivali ulicama Beograda, od kojih se svakoj vlasti ledi krv u žilama

• došlo peške do zgrade saveznog parlamenta, noseći radničke zastave i tanke koverte s platama, tražeći da im se obrati baš Slobodan Milošević, u to vreme neprikosnoveni srpski vodja. Nudjeni su im drugi govornici, ali su radnici to uporno odbijali. Kada se Milošević pojavio, licem u lice s radnicima, bilo je malo negodovanja, ali je srpski vožd odmah prešao sa socijalnog na nacionalni teren i sve se završilo njegovom čuvenom rečenicom-naredbom: ,,A sad svi na svoje radne zadatke,,. Sociolozi su to posle komentarisali ovako: ,,Metalci su na protest došli kao radnici, a s njega su se vratili kao Srbi,,.

Dok opozicioni političari dozvoljavaju sebi da se ljute na radničku klasu što se ne digne na bunt - spočitavanja su počela još 9. marta

1. godine, kada se radnici nisu priključili studentima, srednjoškolcima i intelektualcima - ekonomisti razmišljaju o tome šta će se dogoditi kada radnička klasa shvati koliko je koštao socijalni mir obezbedjivan u protekloj deceniji, odnosno koliko će to koštati potomstvo te iste radničke klase. Dr Jovan Ranković, poznati beogradski ekonomista, na to gleda ovako: ,,Prve procene su govorile da Srbija raspolaže sa 100 milijardi maraka društvenog kapitala koji treba da se privatizuje. Onda su procene pale na 30 milijardi, a ja tvrdim da su gubici privrede, kursne razlike, pa i to obezbedjivanje socijalnog mira, pojeli taj kapital. Akcije koje radnici dobijaju besplatno, još jedna su podvala, ali će to oni shvatiti kad bude kasno. Nisu dobili ništa do bezvredne papire,,, kaže dr Ranković.

Uz podsećanje da smo mi jedinstvena zemlja u kojoj raditi i biti zaposlen nije isto, jer ,,zaposleni rade na buvljacima,,, dr Zoran Stojiljković, profesor na beogradskom Fakultetu političkih nauka, kaže: ,,Kada kriza predje u stanje socijalne agonije, kada se radi o golom preživljavanju, kada ne postoji energija da se brani kolektivni plan promena nego se svako bavi sopstvenim životom, onda nema prepostavki za proteste.,,

Naš sagovornik objašnjava da treba imati u vidu i represiju. ,,Danas, radnici znaju da, kada štrajkuju ili bilo kako protestuju, da se ne suprotstavljaju svom direktoru nego direktno sa vrhom vlasti. Direktor je sad komesar ili gubernator vlade. I niko nije naivan da će mu partijski postavljen direktorčić rešiti problem.,,

S druge strane, kako su zabeležili u Ujedinjenim granskim sindikatima “Nezavisnost”, u proteklih desetak godina, u Srbiji je izbilo oko 2.000 malih štrajkova i jedno-dva velika, uglavnom metalskih radnika. Svi su, naročito prosvetni radnici, u medjuvremenu shvatili uzaludnost pojedinačnih sitnih protesta, ali nisu oni krivi što je srpska radnička klasa danas na prinudnom odmoru i na buvljacima. Kada je o čuvenom metalskom kompleksu reč, taj deo industrije fiktivno upošljava oko 400.000 ljudi, a uz sve sanacije i finansijske injekcije, posao može da se obezbedi za najviše 100.000 ljudi.

Sve u svemu, vlast u Srbiji je bolje propagirala i pridobila radnike za logiku: ,,ćuti, barem imaš socijalno i pezijsko, a naći će se nešto i za leba,,, nego što je opozicija uspela da ih ubedi u neophodnost promena. Doduše, dr Darko Marinković, stručnjak za politička i sindikalna pitanja u UGS ,,Nezavisnost,,, kaže da su se radnici ,,opametili, opasuljili,, i da će vlast, ubuduće, ,,teško ostvarivati svoje interese preko njihove grbače.,, Za neuspeh nekih akcija tog sindikata, dr Marinković delimično okrivljuje i Samostalni sindikat Srbije: ,,Kao što postoji vladajuća koalicija, tako postoji i sindikat koji je ovlašćeni pregovarač s vladom.,,

Da irnoje bude veća, pravi problemi će ovde izgleda nastupiti tek kada se promeni vlast. Buduća vlast, ukoliko želi da zadrži epitet demokratska i da saradjuje sa svetom, moraće ozbiljno da reformiše privredu i državne fondove, uključujući penzijski fond. Drugo, neće smeti da izbegava i odugovlači s privatizacijom, a to je ambijent u kojem će isplivati svi unutrašnji problemi naše privrede i u kojem će morati da se rešava i pitanje viška radne snage. Zato, sociolozi podsećaju da su, širom istočne Evrope, reformističke vlade, jedva izdržale po jedan mandat. Ali, posle višegodišnje pauze, polaku se vraćaju na vlast.

Vlada Milanović(AIM)