Još jedan ''unfinished peace''

Priština, 4.05.2000

Pre devet godina, u proleće 1991., samo nekoliko meseci nakon pada komuniyma u Albaniji i samo nekoliko nedelja pre raspada Jugoslavije, po prvi put sam ušao u Grand hotel u Prištini. Moji domaćini iz listova ''Zeri'' i ''Bota e Re'', možda zbog reciprociteta smestile su me u najluksuyniji hotel u Prištini. (Tokom njihove posete Tirani, u jesen 1990 godine, kao gosti lista koji sam ja vodio, oni su bili smeštenu u hotel ''Tirana Internacional'', u to vreme najbolji hotel u albanskom glavnom gradu). Bio sam među prvim novinarima iz Tirane koji je otišao u Prištinu, možda još od 1981. godine kada su izbile demonstracije kosovskih studenata.

Zasigurno, nisam bio jedini gost u hotelu sa 15 ili 16 spratova, ali je sigurno da sam bio jedini na njegovom petom spratu. Na recepciji su se obraćali samo na srpskom. Isto je bilo i u velikoj sali za ručavanje, koja je više ličila na košarkaški teren.

Moje kosovske kolege čekale su me ispred hotela. Oni nisu želeli da uđu unutra. Iako, nigde nije bilo napisano '' zabranjen ulaz ya pse i Albance'', što će Arkan sa svojim bandama učiniti nakon nekliko godina, atmosfera u hotelu je bila hladna, neprijateljska.

Ostao sam u ''Grandu'' samo jednu noć. Sutradan sam pokupio kofere i otišao na drugo mesto.

Devet godina kasnije stižem u Prištinu i prva stanica je ''Grand hotel''.

I dok je pre devet godina više nego na hotel ličio na neki zavoravljeni muzej, danas on liči na nekakvu balkansku pijacu, tačnije na neki međunarodni bazar.

Na recepciji se govori albanski, naravno i engleski, ali ne može da se čuje nijedna reč na srpskom jeziku. Danas je teško doći do slobodne sobe. ''Palestra'' gde se ručava, puna je stranaca: Amerikanaca, Italijana, Španaca, Jordanaca, Iraca, Ukrajinaca, ljudi svih nacionalnosti i svih profesija. Velika kafana je puna Albanaca: građana Prištine i izbeglica spaljenih sela od strane Miloševićevih bandi.

I sale za sastanke su takođe pune: Konferencija novinara kojoj ću za nekoliko trenutaka otići i ja sa svojim kolegama iz IFJ, Bettinom Peters i Ronan Brady; Sastanak jedne od dveju Socijaldemokratskih partija Kosova koje nose iste nazive, ali se razlikuju u tome što imaju različite predsednike; Kao i osnivanje jedne nove partije liberalnog centra od strane jednog od glavnih eksponenata bivše OVK.

U ''Grand'' hotelu sada je nemoguće ostati sam, makar i za trenutak. Hotel je postao jedan od centara gravitiranja glavnog grada Kosova i zasigurno jedan od njegovih simbola. Ako bismo upotrebili rečnik pozajmljen iz srednjeg veka, ovaj gigantski hotel ličio bi na neku tvrđavu koju jedna strana (Srbi) nikako nije htela da napusti, a druga strana (Albanci) želeli su da ga zauzmu po svaku cenu. Nije slučajno što je tokom rata Arkan tu smestio svoje bande, na jednom od spratova hotela i možda nije slučajno ni što je OVK nakon ulaska u Prištinu odmah zatražila ključeve hotela.

Hol hotela sa ogromnom dimenzijama ima nečeg nadrealnog. U stvari, sve na Kosovu je nadrealno. Jedina realna stvar tamo je činjenica da su Albanci slobodni. Sloboda je kao vazduh, kaže George Soros, o njoj se govori samo kada nedostaje. Kažem ovo, jer obično kada se piše o posleratnom Kosovu upravo se ova činjenica zaboravlja: Činjenica što se jedan narod decenijama tlačen, jedan proterani narod ne više od pre godinu dana, oseća slobodnim. Sloboda kosovskih Albanaca je nešto što vredno nezaboraviti, upravo zbog činjenice što ona postoji po prvi put.

A year after

Svakako nije to ''a day after'', kao što to nastoje neki da predstave. Ipak, godinu dana nakon etičkog rata ili post-herojskog rata, nazovite ga kako hoćete, Kosovo ostaje i dalje traumatizovanom zemljom.

Na prvom mestu je trauma zbog nestalih Albanaca, masovnih grobnica, spaljenih kuća. Ni jedno od ovoga se ne može lako zaboraviti.

Zatim je trauma raseljenih Srba ili primoranih da se zatvore u enklavama pod zaštitom međunarodnih trupa. I to je svakako jedna tužna stranica.

Postalo je uobičajeno govoriti o traumi pobeđenih. Naravno, Srbi i dalje ostaju jedan traumatizovani narod. Njima je teško da veruju da su izgubili Kosovo. Njima je još teže da veruju da su se NATO, Amerikanci, evropljani ustremili avionima i bombama zbog Albanaca, koje su oni bili navikli da smatraju građanima drugog reda, pa čak oni su bili navikli da to smatraju normalnim.

Ja svakako ne mislim da su Srbi kolektivno krivi, ali sam mišljenja da su Srbi kolektivno odgovorni za ono što se desilo tokom ove decenije i četiri krvava Miloševićeva rata. Ali, bojim se da su bombe koje su pale na mostove u Beogradu iskorišćen kao argument više u službi filozofije viktimizacije, negoli kao prilika da se promišlja u službi filozofije odgovornosti. Nastojao sam da shvatim i opravdam reagovanja mojih srpskih kolega protiv bombi koje su pale na njihovu zemlju, ali ne mogu da shvatim niti da opravdam činjenicu što, uz neki retki izuzetak, oni nisu izrekli nijednu reč protiv etničkog čišćenja na Kosovu ili su ostavili zaboravu raseljavanje čitavog jednog naroda, kao da se to nikada nije desilo.

''Ja govorim o mojoj sramoti, drugi neka govore o njihovoj'', pisao je Bertold Breht.

Postalo je dakle uobičajeno da se govori o traumi pobeđenih i zaboravlja se trauma pobednika. I Albanci na Kosovu imaju njihovu traumu o kojoj se ne ustručavaju da govore. Albanci kao i svi balkanci ne ističu se upravljanjem slobodom. Kosovskim Albancima, možda više nego onima u Albaniji, teško je da prihvate Drugog ( da ne kažem Jedni Druge). Pomoć NATO i Zapada uopšte često su skloni da vide više kao nekakvo ''vraćanje duga'' koji je Evropa imala prema Albancima još od vremena Berlinskog Kongresa, nego kao jednu divnu akciju u ime prava čoveka, dakle u ime njihovih gaženih prava od strane Miloševićevog režima.

Busanje i neka vrsta tipičnog balkanskog trijumfalizma oseća se u prvom redu po kafanama, gde ljudi komuniciraju veoma glasno sa jednog stola na drugi, zatim na ulicama gde bučno odjekuje sa magnetofona prodavaca kaseta jedan banalan patriotski folklor, sličan onom koji se stvarao u Albaniji u vreme Envera Hoxhe. Shvatam da je u tom dekoru upozorenje Vetona Suroia nekoliko nedelja nakon završetka rata na trijumfalizam i aktere revanša, teško mogao da se čuje.

Koincidencija je da su upravo ovih dana u Prištinu stigli James Rubin, glasnogovornik Stejt departmenta i Chris Hill, specijalni izaslanik predsednika Klintona. Njihova poruka albanskim liderima je jasna i odsečna: Preuzmite odgovornosti koje vam pripadaju kao liderima, inače ćete izgubiti američku podršku.

Izgleda da su SAD ne samo umorne beskrajnim svađama između albanskih lidera, da su ne samo zabrinute nastavljanjem akata albanskog revanša nad Srbima, već se one nalaze u teškoj poziciji u odnosu na evropske saveznike od kojih su se neki bez mnogo želje, da ne kažemo bile prinuđene, uključile u kampanju bombardovanja protiv Jugoslavije.

''Vidite šta su uradili vaši Albanci'', zamišljam ovu frazu u ustima ministra inostranih poslova neke od evropskih zemalja, dok razgovaram u jednom prištinskom kafeu sa Hillom. Naravno, niko nije izgovorio tu frazu, ali je neko na nju pomislio.

Posebno oni koji su bili skloni onome što je nazvano simetrijom zločina ili u najmanju ruku simetrijom događaja. Po toj logici srpsko etničko čišćenje ima za simetruju albanski revanš ili ako se vratimo još unazad, varvarska opsada Sarajeva zime 1993. godine je simetrična sa bombardovanjem Beograda od strane NATO na proleće 1999. To je više nego cinična logika.

Prema jednoj drugoj logici, sve pozitivno postignuto tokom godinu dana na Kosovu je dostignuće UNMIK-a, a sve negativno je neuspeh Albanaca. U stvari, bilo bi pravednije reći da i UNMIK i Albanci imaju svoj udeo kako u dostignućima tako i u neuspesima na Kosovu. U jednom protektoratu protektor pre nego što pokaže svoj autoritet ima za zadatak da pokaže odgovornost. I Rezolucija 12 44 upravljanje Kosovom dodeljuje UNMIK-u, a ne Rugovi ili Thaciju.

Godinu dana kasnije jasno je da Kosovo ako već nije jedan UNFINISHED WAR, ono je svakako jedan UNFINISHED PEACE. Mnogi su problemi ostali nerešeni. Podeljena Mitrovica ( tj., fantazma podeljenog Kosova ) preti da odnese u vazduh ne samo most na Ibru, već sve što je do sada postignuto. Opasnost od izbijanja konflikta u Preševu, Medveđi i Bujanovcu je sve veća. Srpska manjina ili je otišla ili je primorana da živi sa vojnicima KFOR-a ispred njihovih vrata. S druge strane, Milošević čini sve da deskridituje Misiju NATO, što bi bez sumnje bila njegova najveća pobeda.

Godinu dana kasnije, da budemo realisti, albansko - srpsko pomirenje bez obzira na sve što čini međunarodna zajednica je nemogućnije nego ikada. Niti su Srbi skloni da traže oproštaj, ni Albanci da oproste. ''Prvo bi trebalo da se traži oproštaj, a zatim da se oprosti'', kaže jedan kosovski novinar. ''To je istina, ali ipak tu ima nečeg od priče o jajetu i kokoški'', kazao mi je kasnije jedan srpski kolega.

(Sećam se jednog pitanja na jednoj Konferenciji u Madridu o tome da li Albanci mogu da žive sa Srbima. Ja sam odgovorio pozitivno. Mislim da Albanci mogu da žive sa Srbima, ali ne pod Srbima. Tu je leži problem. Ono što se naziva suživotom između Albanaca i Srba, u stvari je za Albance bio nekakav podživot, što je svakako od sada nezamislivo).

Ova igra na Kosovu je igra sa tri igrača. Albanci, Srbi i međunarodna zajednica između, koja je Rezolucijom 12 44 pokušala da pronađe kompromisnu formulu koja je sve više irealna.

''U stvari vidimo sudar dveju iluzija, kaže Baton Haxhiu, glavni urednik Kohe ditore. S jedne strane albanska iluzija o brzoj i trenutnoj nezavisnosti, a s druge strane srpska iluzija povratka na Kosovo''.

Između ovih iluzija je međunarodni protektorat, koji kada se gledaju vojnici KFOR-a koji patroliraju ulicama Prištine, u najmanju ruku oduzimaju stvaranje neke treće iluzije.

To je igra sa tri igrača koja umesto da zadovolji sve, može da ostavi sve nezadovojnim, ako umesto rešenja nametnutih kompromisima kao što se desilo u Bosni, ne primene rešenja nametnitih od stvorenih realnosti.

Hodati između dilema

-Da li ćete graditi Kosovo sa demokratskim ili autoritarnim protektoratom?-putam u njegovom uredu šefa Misije OEBS-a u Prištini Daan Evertsa. (U stvari, dvoumim se oko mojeg pitanja: da li može protektorat biti demokratski, tj., neautoritaran pošto sama srž protektorata leži u potrebi jednog spoljnjeg autoriteta).

-Ne može biti demokratije bez institucija proizašlih iz slobodnih izbora, kaže Everts.

Šef OEBS-a je u pravu, ali moje se pitanje u stvari odnosilo na Dekret o Hate Speech, jedan od prvih koji je potpisao administrator za Kosovo Bernar Kušner. Kosovski novinari su nervozno reagovali na ovaj dekret koji predviđa oštre kazne prema onima koji šire jezik etničke mržnje. Poznati publicista Shkelzen Maliqi nazvao je dekret ''strašilom od papira'', drugi su ga upoređivali sa članom o agitaciji i propagandi u Krivičnom zakonu komunističke Jugoslavije.

U stvari, i u ovom slučaju izgleda da su kušner i njegovi ljudi postali žrtvama onoga što se može nazvati negativnim pristupom stvarima. I dok bi bilo uputnije da se prvo usvoji nekakav akt o slobodi izražavanja i informacija koji nikada nije postojao na Kosovu, požuruje se i potpisuje dekret u kojem se određuju zabrane. Red stvari nije bio kakav je trebao da bude. Moglo je da se počne sa afirmacijom slobode, a zatim sa onim što se zabranjuje.

Bilo kako bilo, danas se na Kosovu malo ko može požaliti na autoritarizam. Pravednije bi bilo žaliti se zbog haosa. Protektorat za sada nije ni demokratski, ni autoritarni protektorat - tačnije bi bilo reći da je to jedan anarhičan protektorat.

Dilema slobode štampe bez sumnje da nije ni jedina, a ni glavna.

Glavna dilema je ona budućeg statusa Kosova. Godinu dana nakon rata, Rezolucija 12 44 Saveta bezbednosti zvuči koliko kontradiktorno, toliko i irealno. Rezolucija 12 44 govori o supstancijalnoj autonomiji Kosova u okviru Jugoslavije, ali sada sve je manji broj i zapadnih diplomata u Prištini koji misle da je moguće naći nekog Albanca koji bi prihvatio da se ponovo snabde pasošima Jugoslavije. Protektorat može da bude dugoročan, ali njegov kraj teško da bi mogao da bude vraćanje pod srpski kišobran.

Ovo je za Albance završeno poglavlje.

''Jedan polurat korenspondira jednom polumiru, jedan poluprotektorat jednoj polunezavisnosti, jedna poluvlada jednoj poluanarhiji'', - reči su Pierre Hasner i najbolja karakterizacija kosovskih dilema godinu dana nakon rata.

Naravno, budući status Kosova je taoc straha od stvaranja neželjenog presedana za drzuge zone gde postoje etnički konflikti (Čečenija, Tibet, Kurdistan), ali posebno taoc mogućih scenarija širenja konflikta na Balkanu.

Balkansko klupko je uistinu veoma zamršeno. Nezavisnost Crne Gore zasigurno bi olakšalo sticanje nezavisnosti Kosova, kao što bi se jugoslovenska federacija potpuno raspala, a naziv Jugoslavija pripadalo bi samo udžbenicima istorije i bilo bi teško zahtevati od Albanaca da jednostavno ostanu pod Srbijom.

Međutim, nezavisnost Kosova izaziva veliku uznemirenost u Skoplju, pošto postoji strah od oživljavanja federalističkih osećanja, ako ne i separatističkih, među Albancima u Makedoniji. I kako nezavisnost Kosova, tako i nezavisnost Crne Gore bi mogli da podstaknu ponovno otvaranje Svete Dejtonske Karte na šta Amerikanci nikako ne pristaju.

Ali, za kosovske Albance sve ove geopolitičke formule nemaju mnogo značaja. Sledbenici Thacija ili Rugove, seljaci koji uvijaju duvan ili intelektualci koji porevode Hobsbawma, ujedinjuju se oko jedne tačke - nezavisnosti Kosova.

Poslednja dilema na Kosovu tiče se narednih izbora: Ko će biti pobednik, Thaci ili Rugova, DSK ili bivša OVK.

Šofer taxija koji me vozi iz hotela ''Grand'' do restorana ''Hani i dy Roberteve'' kaže: ''Borimo sam se sa Hashimom (Thacijem) po brdima, sva tri brata bili smo u OVK. Ako bude potrebno opet ću se latiti puške, ali glas ću dati Rugovi''.

Thaci i njegovi i dalje demonstriraju veći protagonizam, možda bi bilo tačnije reći partinizam, dok Rugova ostaje zatvoren kao Oso Kuka u svojoj kuli, kako bi se kazalo u Skadru.

Zapadne diplomate pominju istražuivanje javnog mnjenja prema kojima ukoliko bi se izbori sada održali, Rugova bi bio pobednik.

Thacijev kamp je izgubio jedinstvo iz ratnih dana i ovaj poslednji nekadašnji uticaj na ''borce slobode''.

Naim Maloku, jedan od najuticajnijih vođa bivše OVK osnovao je Partiju Liberalnog centra Kosova. Ramush Hajradinaj, jedan od popularnih vođa bivše OVK osnovao je svoju partiju Alijansu za budućnost Kosova. Bardhyul Mahmuti, čovek br. dva u Thacijevoj partiji (PPDK) dao je ostavku. Svi su izgledi da će Thaci morati da potroši više energije unutar kampa bivše OVK nego protiv svog starog protivnika Rugove. Rasturanje onoga što se može nazvati levim blokom, zasigurno ide u prilog ovom poslednjem.

OVK više nema licencu NATO iz vremena konflikta, kada se na nju gledalo kao na kopnene snage Alijanse, ali i Rugova je izgubio nekadašnji monopol kao jedini autoritet koji može da govori u ime Kosova.

Bez obzira na to što se u raznim izveštajima OVK smatra bivšom OVK, mali je broj onih koji veruju da je ona nestala. Zla usta, ali i neki međunarodni izveštaji govore o impliciranju njenih eksponenata u trgovinu drogom ili u orkestriranju zločina protiv Srba i ubistvima albanskih ''kolaboracionista''. Neki se ne ustručavaju da iu nazovu i ''novom nomenklaturom Kosova'', što ne izgleda neistinito.

Međutim, izgleda da je uporedo sa istinama i balkanska mitologija dobro funkcionisala za satanizaciju i demonizaciju onih koji su više nego iko drugi uspeli da izmene istoriju Albanaca. Čitava propagandistička kuhinja u Beogradu, ali na žalost i u Tirani i Prištini je umnogome doprinela u ovom pravcu.

Skoro mistična izolacija Rugove i njegova čudna pasivnost za neke je jednostavno konsekventno sleđenje njegovig gandističkih mirovnih instikata, ali za neke druge to je samo nastavak njegove političke neodgovornosti. Možda su obe ove teze pomalo istinite. Međutim, bez obzira na to šta se dešava iza scene, kosovski Gandi ostaje značajnim akterom na političkoj sceni Kosova. Podrška njemu izgleda da je kontradiktorne prirode. Za jedne Rugova bolje predstavlja narodnu volju za mirnim životom, a njegovi politički protivnici ističu da on predstavlja alibi onog dela populacije koji je tokom konflikta ostao skrštenih ruku.

A Albanija?

''Nikada nismo bili toliko blizu, ali paradoksalno, nikada nismo bili toliko daleko koliko samo sada kada su pale barijere'', kaže mi Blerim Shala, poznati izdavač lista ''Zeri''. Godinu dana nakon konflikta uticaj Albanije na Kosovu izgleda je više simbolične prirode. Političke elite su podeljene i funkcionišu ili na osnovama ideoloških podela ili jednostavno na principima klijentelizma.

Rugova nije kročio u Tiranu još od rata, čak i mnogo ranije. Thaci ide u Tiranu gotovo svakog meseca. Rugova preferira stare veze sa bivšim predsednikom Berishom, a Thaci sa bivšim premijerom Nanoom.

Bilo kako bilo, najpopularnija ličnost iz Albanije ostaje bivši premijer Majko. 31-godišnji Majko bio je tokom rata premijer i kosovari ga vole. ''On je patriota'', ponavljaju svi. Majko je došao i u privatnu posetu Prištini, prilikom veridbe njegovog brata jednom ovdašnjom devojkom.

I intelektualne elite ostaju nekako međusobno distancirane. S one strane patriotskih slogana nije teško osetiti podele. Shvatam potrebu kosovske intelektualne elite da afirmiše svoj identitet u slobodi, ali ne shvatam zbog čega to treba činiti preuveličavajući zla koja dolaze iz Albanije ili ponašajući se sa Albanijom kao sa jednom zemljom koja ne postoji.

U narodnu su stvari drugačije. Pola miliona Kosovara koji su našli utočište u Albaniji pre godinu dana ne zaboravljaju gostoprimstvo ''braće po krvi i jeziku''. Jedno ispitivanje javnosti Foreign Office, koje citira i ICG, kaže da je oko 90 odsto intervjuisanih izbeglica mišljenja da će Albanija igrati značajnu ulogu i u budućnosti Kosova.

Kakva je ta uloga? Period nakon konflikta u stvari je dokazao da uloga Albanije na Kosovu bledi.

Na ekonomskom planu, Albanija nije uspela da pridobije kosovsko tržište zbog njene uništene infrastrukture. Put koji povezuje liku Drač i albanski glavni grad sa Kosovom koji nije duži od 250 kilometara, ali da bi se prevalio potrebno je skoro deset sati. Oni koji putuju kolima iz Tirane u Prištinu preferiraju puteve preko Makedonije.

Nije samo ovo razlog što je Makedonija, a ne Albanija, dobila kosovsko tržište. Roba koja prolazi kroz Makedoniju na Kosovo ne podleže dvostrukim taksama oporezivanja zbog postojanja sporazuma o uzajamnom ukidanju ove takse između Jugoslavije i Makedonije, dok roba koja prelazi iz Albanije na Kosovo podleže toj taksi i ona je zato i skuplja.

Više od toga, svaka inicijativa koja dolazi iz Albanije gleda se sa sumnjom od strane međunarodne zajednice koja je uplašena od ideje Velike Albanije. Niko ne dira rukom Projekat puta Drač - Kuks. Paradoksalno, Albanci u Albaniji se podstiču da se integrišu sa Amkedoncima, Bugarima, Crnogorcima u sklopu Pakta stabilnosti, ali se koče u integraciji sa Albancima s druge strane granice.

To može da rezultira kao kontraproduktivno. Kao i obično radikalizmi se pothranjuju zidovima, a ne mostovima.

A Velika Albanija? Bolje da nastojimo da sanjamo jedan Balkan Sans Frontieres.

AIM Tirana

Remzi LANI