Na ivici gladi, bez panike

Priština, 25.04.2000

Kako danas žive građani Kosova? Da li mogu da ''skrpe'' kraj s krajem?. Kakvi su planovi, gde leže problemi? O ovim i sličnim pitanjima koja aktuleno pritiskaju ovdašnje stanovništvo danima se može razgovarati, i posmatrati iz različitih uglova. Ali, rezultati svakako ne mogu ni one najoptimističnije razuveriti da je danas na Kosovu teže preživeti nego svih ovih prethodnih godina. U ovoj socijalnoj slici, nikako se ne može zapostaviti onaj sloj ljudi koji je uspeo da se preko noći obogati. Ali, takvu šansu dobiju pojedinci i u drugim državama. Samo što je to na Kosovu odmah uočljivo. Međutim, kako danas žive oni koji su zaposleni i koji ih problemi pritiskaju?

Direktor Tehničke škole u Uroševcu Agim Rexhepi žali se da na kraju ove školske godine nezna kako će da oceni učenike iz nekih stručnih predmeta i engleskog jezika, obrazlažući njegovu dilemu nedostatkom stručnog kadra. Gospodin Rexhepi podseća da je prethodnih godina bilo nemoguće zaposliuti sve one koji su želeli da rade u prosveti. "Naše plate su veoma niske I mi nemožemo nikoga da prisilimo da ostane I radi u školi. Ništa im ne nudimo. Od početka školske godine svi oni koji su našli zaposlenje u raznmim međunarodnim organizacijama nisu došli ni da se pozdrave", kaže gospodin Rexhepi.

Skoro je isto stanje svim školskim institucijama i na svim nivoima. Oni ciničniji kažu da više niko ne oseća ''patriotsku obavezu da pet dana u nedelji provodi sa učenicima'', bazirajući se na nepisano pravilo koje je vladalo skoro deset prethodnih godina postojanja paralelnih institucija i školskog sistema na Kosovu. Tada se sve svodilo na '' moralnu i patriotsku obavezu da se škola održi i obrazuju učenici''.

U kosovskoj prosveti zaposleno je nešto preko 22 hiljade prosvetnih radnika i drugog tehničkog osoblja. Deset godina gajili su nadu da će ''sa slobodom doći i bolji dani i više para''. Ali, nezadovoljstvo je započelo još avgusta prošle godine, početkom kako se ovde nazivala prva posleratna školska godina. Prvih meseci nastavni kadar nije dobio ni dinar. Zatim se njihova plata obezbedjivala putem donacija, uglavnom iz Austrije, i i danas se naziva stipendija. Učitelji, nastavnici i profesori primali su iste stipendije, oko 200 nemačkih maraka. U međuvremenu su izvršene promene vrednovanja, u zavisnosti od nivoa obrazovanja, ali i to samo privremeno. Dosta toga ce zavisisti i od reformi u obrazovanju koje se pripremaju, posebno na Univerzitetu u Prištini.

Inače, međunarodna civilna administracija na Kosovu (UNMIK), predviđa da će ovogodišnjim budžetom finasirati 70 hiljada radnika zaposlenih u vanprivrednim delatnostima. Mesečni prosek primanja biće 273 nemačke marke.

''Dajte ono što ste obećali, ili će propasti Misija UNMIK-a'', panično se pre par meseci obratio gospodin Bernar Kušner vladama država donatora. Polovinu budžetskih prihoda obezbeđuju donatori, a druga polovina obezbeđuje se putem carina, poreza na promet i kaciza. Ipak, u najtežoj situaciji je kategorija stanovništva koja ne može svojim radom da zarađuje i tako pokrije minimalne uslove za život. Ovoj kategoriji pripada skoro 70 hiljada penzionera koji više od godinu dana nisu primili ni jedan cent. Ako se ovoj cifri doda i skoro 40 hiljada socijalo ugroženih osoba, onda je slika poražavajuća. ''Nedostaju fondovi, ali postoji i nespremnost međunarodne administracije da pomogne penzionerima, a bivša vlas na Kosovu ne oseća više ne oseća nikakvu obavezu prema penzionerima na Kosovu. Svestan sam toga da ova situacija ne podleže nekim standardima. Međutim oni koji su završili svoj radni vek nisu krivi što su sada u poznim godinama i nemoćni da sami zarađuju'', kaže prof. dr. Fatmir Fehmiu, angažovan za iznalaženje rešenja za penzionere i socijalno ugrožena lica.

Posebni problem predstavlja u stvari i veoma mali broj radnih mesta, odnosno još uvek nepokrenuta privredna preduzeća, zastarela oprema i pre svega nerešeno pitanje vlasništva. Joly Dixon, prvi čovek Civilne misije na Kosovu za pitanja privrede i čelnik tzv, četvrtog stuba UNMIK-a izjavljuje: ''Privreda za koju se ja zalažem neće uopšte ličiti na onu koju ste imali. Kažu da nam nedostaje socijalni program i mehanizmi za zbrinjavanje iznemoglih lica. Mi ćemo izdvojiti sredstva za ljude u poznim godinama i invalide. Međutim, mi nemamo nikakvih obaveza da obezbeđujemo penzije i da na njihova radna mesta vratimo sve one koji su isterani pre deset godina''.

Socijalna karta Kosova je šarolika i razlike su i sada uočljive, i naravno svakim danom produbljuju. Međutim, građani ne ispoljavaju svoja nezadovoljstva na transparentan način. Radnici elektroprivrede Kosova od prvih posleratnih dana rade sa minimalnim primanjima. Zadnjih meseci, prosek njihovih plata jedva da je dostigao nivo od 150 nemačkih maraka. ''Oni ove godine mogu da računaju samo na 20 miliona maraka. Da li će ovaj novac podeliti 12 hiljada radnika koliko imaju sada ili manjem broju, to je njihova stvar. Mi njima kažemo, prepolovite broj ljudi, imaćete veće plate. Ubeđena sam da je tamo potrebna samo polovina od ovog broja radnika'', izjavila je Joan Pears, odgovorno lice u UNMIK-au za pitanja energetike.

U jednom od najvećih rudnika na Kosovu '' Starom trgu'', radnicima je dozvoljeno da rade. Međutim...Specijalnim Memorandumom, 400 rudara rudnika ''Stari trg'' svakodnevno silazi u rudnik, kako bi procenili mogućnosti za početak proizvodnje. ''Počeli smo da radimo 22. decembra prošle godine. Aktivirali smo pumpe i spasili smo rudnik od poplava, iako se neki horizionti i dalje nalaze pod vodom. Nismo dobili nikava primanja. Za svo ovo vreme rudari sa sobiom nose hranu i snose putne troškove'', izjavljuje Burhan Kavaja direktor ovog rudnika.

U Memorandumu piše da ''rudari prihvataju da rade bez nadoknade i na njihov rizik''. Ipak, sindikalci iz Italije obezbedili su 1,5 miliona nemačkih maraka kao pomoć starrotrškim rudarima. Nakon toga ipak se nešto promenilo. ''Birokratija kod donatora odlaže dotok novca, trebali ste da tokom aprila dobijete četiri plate, ali vam obećavam da ćete ih primiti najkasnije do kraja prve sedmice maja'', obećao je rudarima gospodin Šnajder, zadužen za implementaciju ovog Memoranduma.

S druge strane, kosovske (ne)prilike još uvek idu u prilog svima onima koji umeju da se snađu i iskoriste situaciju koja je na ivici anarhije. Nova kategorija biznismena, ili bolje rečeno vlasnika prodavnica i kafana, nije u obavezi da traži dozvolu ili da snosi bilo kakve dažbine i poreze za pokretanje biznisa. Karakteristično je da svakoga dana niču nove prodavnice i restorani. Priština danas liči na jedno veliko gradilište gde se gradi svugde gde za to ima mogućnosti i prostora. Prizremlja i podrumi većina zgrada za individualno ili kolektivno stanovanje adapritaraju se u poslovni prostor. ''Bojim se da će se srušiti zgrada, jer nema više podruma. Temelji su skoro urušeni, jer se misli da sve što nije u privatnom vlasništvu može da se koristi'', kaže jedna stanarka četvorspratnice i pokazuje napukle zidove u njenom stanu. Ali, ni ona ni mnogu drugi nemaju kome da se žale... Novi moćnici danas mogu sve.

Bez obzira na carinske i druge obaveze koje imaju uvoznici raznih artikala, oni pronalaze '' koridore'' kako da neproimetno uvezu robu na Kosovo. ''Zato je tržište dobro snabdeveno, ali i cene mnogih proizvoda su podnošljive za stanovništvo. Međutim, ne treba da zaboravimo da Kosovo od juna prošle godine živi od pomoći stranih donatora. Ovde je prisutno više od 300 nevladinih organizacija i veliki broj humanitarnih organizacija koje su pomogle da ljudi prežive zimu'', maže mr. Halim Djerdjizi, osnivač i samostalni istraživač Centra za podršku biznisu.

Gospodin Djerdjizi ističe da ''iako još nema pouzdanih pokazatelja, prema metodologiji Svetske banke, nacionani dohodak po stanovniku Kosova dostiže 300 dolara. Dohodak ispod ove sume znači glad. Znači, mi smo na ivici gladi'', zaključuje on.

Ipak, opšta se situacija može posmatrati i iz drugog ugla, koje ne isključuju i podizanje standarda stanovništva u odnosu na prošlu godinu. Primanja na osnovu radnog odnosa su veća, i ovome najviše doprinose oni koji su zaposleni u međunarodnim organizacijama. Veliki teret snosi i privreda, možda i siva, mada je teško napraviti razliku između realne i sive ekonomije. Jedino se kod penzionera nije ništa promenilo. Po gospodinu Halimu Djerdjiziju velike šanse u podizanju standarda imaće poljoprivrednici. Oni imaju šansu da kao nekada prežive uglavnom od plasmana svojih proizvoda. Naravno, ako danas na selu ima ko da radi. Mlađi naraštaj sebe već sada vidi ili u gradovima, na Kosovu uglavnom u Prištini ili u zapadnim zemljama. Predstojeća jesen će biti i realan pokazatelj, kakva budućnost čeka Kosovo.

AIM Priština

Ibrahim REXHEPI