Sunovrat ljudskih prava

AIM, PODGORICA, 25. 4. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Po onome što se danas dogadja sa kršenjem ljudskih prava u Srbiji,vladajući režim se više čak ne trudi ni da formalno, zakonskim pokrićima, pokaže kako drži do ljudskih prava. Poslednjih godina se izglasavaju zakoni koji su u suprotnosti čak i sa saveznim ustavom i medjunarodnim obavezama Jugoslavije. Na medjunarodnoj rang listi prekršioca ljudskih prava Jugoslavija se našla u samom vrhu. Vladajući establišment kao da se utrkuje da u javnim nastupima o ljudskim pravima govori sa dozom omalovažavanja, kao nečemu neprijateljskom, pristiglom sa zapada. Prelazeći sa reči na dela, kršenje ljudskih prava utemeljuju zakonima a dr Vojislav Šešelj, podpredsednik srpske vlade i od skoro profesor pravnog fakulteta Beogradskog univerziteta čak izjavljuje: ,,Sredili smo stanje na univerzitetima, prilično smo sredili stanje u medijima, sredićemo stanje i u pravosudju. Malo po malo dovešćemo Srbiju u red".

Šešeljevo dovodjenje Srbije u red, kao što je potvrdio i nedavno objavljen Izveštaj o stanju ljudskih prava na teritoriji SRJ u 1999.godini, koji je ovih dana objavio Beogradski centar za ljudksa prava, podrazumevalo je ,,ukidanje,, ljudskih prava i ogroman broj teških i raznovrsnih kršenja osnovnih ljudskih prava, zanemarivanje svih konvencija na koje je Jugoslavija nekad stavila poptis u medjunarodnim dokumentima. ,,Zavodjenje reda,, u praksi je značilo najurivanje univerzitetskih profesora, topuštanje neposlušnih sudija i gašenje nezavisnih medija zbog čega je nekoliko stotina novinara ostalo bez posla.

Zakoni vladajuće koalicije donose se gotovo preko noći. Mogu da budu zakoniti, ali i ne moraju. Mogu da važe unapred ili unazad, mogu da budu ustavni ili neustavni, mogu da proizvode posledice ili ne, i to za sve jednako, ali i sa brojnim izuzecima. U prošloj godini u pravnoj papazijaniji na srpski način primenjivana je "uredbomanija". Vlada Srbije počela je da uredjuje iz sve snage, i to redom, ona područja koja se isključivo smeju regulisati zakonom. Tako se došlo da apsurda da se ovlašćeni predlagač propisa nalazi u ulozi njihovog krunskog prekršioca,a njegov ključni kontrolor - skupština, reaguje samo tako što povremeno aminuje povremene želje vlade da poneku uredbu pretvori u zakon.

Tako je, na primer, "Uredba o posebnim merama u uslovima pretnji oružanim napadima NATO pakta"(od 8. oktobra 1998.), kojom se zabranjuje objavljivanje "defetističkih" tekstova, posle 12 dana prerasla u Zakon o informisanju, koji se primenjivao tokom čitave prošle godine,a i u ovoj punom parom, uprkos brojnim zahtevima da se ukine. Ovaj drakonski zakon koji omogućava donošenje izuzetno visokih novčanih kazni protiv medijskih kuća po kratkom prekršajnom postupku i bez mogućnosti da se pripremi odbrana, ne samo da je ograničio slobodu izražavanja već ju je drastičnim kaznama praktično ukinuo.

Sredjivanje stanja u pravosudju počelo je pritiscima na sudstvo,odnosno sudije, i to diskriminacijom na osnovu političkog uverenja.Sudija Opštinskog suda u Leskovcu (Milorad Marjanović) razrešen je dužnosti zbog bavljenja poslovima koji su "nespojivi sa sudijskom funkcijom" (učešće na mitinzima Saveza za promene i članstvo u Društvu sudija).Po istom osnovu razrešen je i sudija iz Sjenice (Murat Baltić). Režimu,očigledno, posebno smeta članstvo sudija u Društvu sudija Srbije,nezavisnoj strukovnoj organizaciji koja je nastala kao reakcija na zloupotrebe sudstva u cilju falsifikovanja i menjanja izbornih rezultata posle lokalnih izbora 1996. godine. Tako su još trojica veoma uglednih sudija (ujedno i osnivači Društva sudija) razrešeni svojih sudijskih funkcija (Slobodan Vučetić, sudija Ustavnog suda Srbije,Zoran Ivošević,sudija Vrhovnog suda Srbije i Božo Prelević, sudija Petog opštinskog suda u Beogradu).

Inače, za razrešenje sudija data su obrazloženja ("aktivnosti koje imaju obeležje političkog delovanja nespojivog sa vršenjem sudijske funkcije")koja Ustav i zakoni ne predvi?aju. Uzgred, ministar pravde je član Direkcije JUL-a, dok je predsednik Vrhovnog suda Srbije visoki funkcioner Socijalističke partije Srbije.

Tokom intervencije NATO na teritoriju SRJ vlasti su uvele niz mera kojima se odstupa od ustavom garantovanih ljudskih prava, konstatuje se u izveštaju Centra. O nekima je odlučivala Savezna vlada, ali je većina uvedena odlukom predsednika Srbije i one su važile samo na teritoriji ove republike. Preduzete mere uglavnom su davale ogromna ovlašćenja državnim organima, pre svega policiji, a da pri tom nije postojala bilo kakva mogućnost za osporavanje odluke ili zaštite od zloupotreba. Ovo se pre svega odnosi na odredbe o policijskom pritvoru od 30 dana,odnosno internaciji do 60 dana. Drastični su bili i suspenzija slobode štampe i uvodjenje cenzure bez toga da je vlast čak i pokušala da donese akte koji bi mogli bar da posluže kao formalni osnov za njih (Ministarstvo za informacije Srbije pripremilo je Upustvo, kojim se od medija zahteva da u vreme oružanog sukoba vode računa o državnim interesima i da se bore protiv defetizma, nije objavljeno u formi zakonskog teksta, već je direktno prosledjivano redakcijama) što govori o potpunom nestanku principa vladavine prava.

Drugi, najobimniji deo izveštaja, posvećen je praksi, tj. stvarnom uživanju ljudskih prava. Da bi dali što tačniju sliku, saradnici Centra se nisu oslonili samo na sopstvena istraživanja, već su sistematski pratili javna glasila u SRJ i prikupili sve dostupne izveštaje organizacija koje se bave ljudskim pravima, medjunarodnih i jugoslovenskih,vladinih i nevladinih. Kako je prošla godina bila veoma specifična, posebno problemima koji uslovljavaju odnos prema pitanjima ljudskih prava, treći deo ovog izveštaja sadrži prikaze tema koji se bave intervencijom NATO protiv Jugoslavije, stanjem na Kosovu i Metohiji pre i posle intervencije, izbeglicama i raseljenim licima u SR Jugoslaviji.

Sukob na Kosovu, koji je tinjao godinama a buknuo početkom 1998. godine u 1999. našao se u svojoj najdramatičnijom fazi koju su obeležila masovna proterivanja, preka pogubljenja, mučenja, otmice i mnogi drugi oblici zlostavljanja na etničkoj osnovi. Masovna kršenja ljudskih prava tako su označena i kao uzrok i kao posledica ovog sukoba.

Diskriminacija po osnovu nacionalne pripadnosti je u poslednjih nekoliko godina bio najčešći oblik diskriminacije u SRJ, koji se u različitim vidovima tradicionalno ispoljavao prema pripadnicima pojedinih nacionalnih manjina, a posebno prema Albancima na Kosovu. Tokom 1999.godine ovaj vid diskriminacije je, kako se konstatuje u izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava, dobio masovne razmere i zastrašujuće karakteristike u prisilnim deportacijma Albanaca s Kosova do kojih je došlo posle povlačenja Kosovske verifikacione misije OEBS i početka vojne intervencije NATO protiv Jugoslavije krajem marta.

Najkrupnija neposredna posledica početka bombardovanja SRJ do koje je došlo na Kosovu bila je pogoršavanje položaja albanskog stanovništva i pojačavanje intenziteta sukoba izmedju Vojske Jugoslavije i OVK. Pozivajući se na izveštaj OEBS-a , Beogradski centar za ljudska prava u svom izveštaju navodi sledeće podatke o tome: nekoliko dana posle početka vazdušnih napada, srpske policijske i paravojne trupe započele su proces organizovanog proterivanja albanskog stanovništva s Kosova. Dok je pre početka bombardovanja oko 230.000 Albanaca bilo izvan svojih domova u izbeglištvu ili rasejanju, na kraju intervencije je njih skoro 1,4 miliona bilo primorano da napuste svoje domove - od toga je 863.000 napustilo Kosovo i potražilo utočište u Albaniji, Makedoniji i drugim zemljama.

Masovna proterivanja bila su, po pravilu, praćena drastičnim kršenjima ostalih ljudskih prava kao što su namerno uništavanje kuća, kradje,pretnje ubistvima ili silovanjima, mučenja, batinanja i zlostavljanja, koja su, takodje, detaljno data u izveštaju Centra, uz pozivanje na izveštaje domaćih i medjunarodnih nevladinih organizacija (Fonda za humanitarno pravo, Helsinškog odbora za zaštitu ljudskih prava u Srbiji, Human Rights Watch i Amnesty International).

Posle junskog povlačenja srpskih snaga sa Kosova, ulaska Kfora i masovnog povratka albanskih izbeglica u Pokrajinu, usledile su revanšističke akcije i brojni oblici zlostavljanja na etničkoj osnovi, koji su doveli do toga da ogroman broj pripadnika nealbanskih etničkih grupa, posebno Srba i Roma, napuste Kosovo iz razloga lične bezbednosti. Mada su se najviši predstavnici OVK ogradjivali od ubistava i preduzetog etničkog čišćenja, izveštaj OEBS ostavlja otovorenim pitanje njihove odgovornosti za masovan egzodus Srba, Roma i drugih nealbanaca sa Kosova. Crveni krst Srbije saopštio je da je s Kosova u Srbiju pobeglo 215.000 lica. Jugoslovenski crveni krst je sredinom oktobra objavio da je u Srbiji i Crnoj Gori registrovano 230.884 raseljenih lica sa Kosova.U cilju prinudnog iseljavanja primenjuju se različite metode – od fizičke sile i maltretiranja, do pokušaja da se prividno formalnim putem pribavi njihova svojina. Evidentirani su slučajevi prisile da se potpišu dokumenti kojima lokalni Srbi prepuštaju svoju imovinu Albancima.

Osim dikriminacije po nacionalnoj osnovi beleže se pritisci,maltretiranja, pa i ubistva Albanaca za koje postoji sumnja da su saradjivali sa srpskim vlastima. Na meti ekstremista našli su se i oni albanski intelektualci koji su osudili nasilje nad nealbanskim stanovništvom.

Rat je takodje bio povod da se režim preko sudskog sistema obračuna sa neistomišljenicima. Nesumnjivo je da je režim težio da po kratkom postupku uhapsi, osudi i pošalje na izdržavanje kazne uglavnom javnosti manje poznate pojedince kao što su Bogoljub Arsenijević maki iz Valjeva ili Ivan Novaković iz Leskovca, ili da "malo maltretira" zakazanim sudjenjima one poznatije. No, dvojica nepoznatih postali su sinonim otpora u Srbiji. Tu, čak ni režimski mediji zaduženi da stvaraju jednu vrstu virtuelne realnosti, u kojoj se jasno zna ko su neprijatelji i kakvi su njihovi "mračni ciljevi", kako se za vreme rata "Srbija herojski brani", a kako se posle rata "Srbija herojski gradi", ko želi da "otme" vlast od "legalno izabranih predstavnika naroda" i da je "iskoristi za konačno bacanje Srbije na kolena, rasparčavanje zemlje i "stvaranje američke kolonije" - više ne pomažu onoliko koliko se očekuje.

Ali, kad je u pitanju vlast ne preza se i od drugih metoda: pored sudskih i prekršajnih postupaka koje vlast sprovodi kao "legalan" način razračunavanja sa neistomišljenicima, koji samim tim što ne misle kao vladajuća koalicija "direktno podrivaju temelje našeg društva", režim sprovodi i svojevrstan vid polulegalne, ali za vlast legitimne represije preko drugih državnih organa, pre svega policije. Privodjenjem na informativne razgovore, bezrazložnim zadržavanjem u policijskim stanicama, otimanjem propagandnog materijala i drugim vidovima ograničavanja i uskraćivanja osnovnih prava gradjana (o čemu svedoče na desetine slučajeva pomentih u izveštaju Centra) od strane upravnih organa i policije gradjanstvu se sve više "uteruje" gradjanska poslušnost. Kad i to ne pomogne poseže se za vaninstitucionalnim metodama represije (nabildovani momci sa bejzbol palicama poznatiji kao "nepoznati izvršioci" zaduženi su za premlaćivanje studentskih aktivista, a kad se ukaže prilika i učesnika protestnih kupova).

Od ignorantskog odnosa prema ljudskim pravima koji je prikrivan fasadnim zakonodavstvom ili brigom o prvenstvenim "kolektivnim pravima srpskog naroda", čije je ostvarenje navodno preduslov za uživanje individualnih prava, režim je ušao u fazu u kojoj ne samo da se sve manje trudi da prikrije svoju totalitarnost, već se njome sve više otvoreno ponosi.

Vesna Bjekić (AIM)