Bivša OVK i politička budućnost Kosova

Tirana, 21.04.2000

-Ko će da preuzme ekskluzivnost političkog predstavljanja OVK. Ulazak u politiku Hajradinaja i Malokua je pomerio duel od para Thaqi - Rugova na duel između trojice predstavnika bivše OVK, čineći tako pobedu bivšeg predsednika realnom.-

Priština - Tirana. Sjajna vojna ceremonija, isto toliko entuzijastički govor i na kraju pregršt mikrofona koji su se usmerili koliko prema generalu Agimu Čekuu, toliko i prema njegovom zameniku, izgleda da su bili epilog vojne karijere jednog od najpoznatijih komandanata OVK Ramusha Hajredinaja. Okružen pažnjom svojih bivših drugova po oružju, obučen u mantilu ratnog heroja, zamenik šefa Zaštitnih trupa Kosova izgledao je veoma malo uznemiren zbog napuštanja činova i zbog nove civilne uniforme koju će morati da nosi ubuduće. U stvari on, ali i sve zvanice koje su ga počastvovale na vojnički način, znali su veoma dobro da odlazak Hajredinaja nije uopšte jednostavna stvar. Najavljen nekoliko nedelja ranije, odlazak je bio najsigurniji znak učešće poznatog komandanta u politički život. Ili drugačije rečeno, najsigurniji znak da vojna solidarnost OVK više nije postoji u politici. Dovoljno je bilo manje od mesec dana da se Thaqijeva ekskluzivnost kao političkog predstavnika snage koja je uzela oružje u ruke da bi oslobodila Kosovo izgubi i da se nakon toga i sama politička budućnost Kosova još više iskomplikuje.

U stvari, istorija političkog predstavljanja OVK i konflikata unutar nje počela je mnogo ranije. Na pragu Konferencije u Rambujeu Hashim Thaqi, mlad momak koji nije bio među najpoznatijim ljudima ilegalne strukture, dobio je puni koncenzus komandanata zona da ih predstavlja u razgovorima sa Srbima. Thaqi je postao epicentar političkih napada Beograda i dobio titulu prvog interlokutora Zapada na Kosovu, ali on nije imao konsolidovane pozicije u potrebnoj meri unutar OVK.

To se jasno uvidelo i nakon završetka razgovora u Rambijeu, gde su uprkos insistiranju drugog dela delegacije predstavnici OVK zatražili odlaganje roka za potpisivanje Sporazuma za neki drugi datum. Ni razgovori sa Ademom Demaqijem u Ljubljani, a ni satelitski telefoni kojima su stalno održavali kontakt sa Glavnim štabom u selu Klečka, izgleda da nisu mogli da mu daju pozitivan odgovor. Thaqi je morao da još jednom pređe ilegalno granicu kako bi jednog po jednog ubedio, sve rukovodioce borbenih formacija u bazi kako bi dobio njihovo DA za Sporazum koji je potpisan u Parizu.

NATO bombardovanje i brojni susreti sa najznačajnijim političarima planete stvorili su od Thaqija instinskog političkog čoveka. Završetokom bombarodvanja, dok su trupe NATO prelazile granicu Kosova i snage OVK pobednički silazile sa brda, jasno se videlo da će on biti najznačajnija politička figura Kosova. Apsolutni autoritet OVK je podsticao na razmišljanje da će u zemlji uslediti jedna super pobeda OVK i da će Hashim Thaqi biti njen jedini menadžer.

Međutim, nije bilo potrebno mnogo vremena da bi se shvatilo da Rugova, bez obzira na njegov susret sa Miloševićem i dalje ima veliki autoritet i da je njegov stav tokom rata postao nadstrešnica kako bi se opravdalo nekoliko stotina hiljada prestrašenih, umornih građana koji nisu dali nikakav doprinos pobedi u ratu. Da bi zaustavili zanos pobednika koji su imali pravo da pitaju: Gde ste Vi bili kada smo mi ratovali?; oni su visoko dizali portrete Rugove i skrivali se iza teorija mirne rezistencije.

Početak jeseni 1999. jasno je pokazao da na Kosovu postoje dve političke snage i da će upravljanje Kosovom pripasti pobedniku para Rugova - Thaqi. U najmanju ruku tako je izgledalo u tom trenutku kada je OVK iako civilna, bila još uvek snažna struktura i kada je Thaqi bio njen jedini predstavnik.

Međutim, početkom 2000, kontinuirani komentari prema kojima deo bivših komandanata OVK više ne priznaje autoritet Thaqija, počeli su da se konkretizuju. Razvoji u Preševu i Bujanovcu, stavranje onoga što je nazvano UCPMB, stavili su Hashima Thaqija u veoma težak položaj u odnosu na Zapad. U početku su državni sekretar Olbrajt, a kasnije i Glavnokomandujući NATO snaga za Evropu Vesli Klark od njega zatražili zaustavljanje delovanja tih snaga ili pak distanciranje od nje. Naravno, obaveštajne službe Zapada su veoma dobro znale da su te strukture bile pod uticajem i bivših komandanata OVK, ali nisu znale koliki je bio uticaj Hashima Thaqija nad njima.

Ime Ramusha Hajradinaja u početku se pominjalo kao jednog od podstrekača borbenog delovanja u Istočnom Kosovu i u isto vreme se shvatilo da on više ne sluša Hashima Thaqija i da se sprema da i sam uđe u politiku. Bio je to početak marta 2000, kada je još jedan komandant OVK, predstavnik oficira od karijere koji su se uključili u poslednjoj godini u njene strukture Naim Maloku, proglasio stvaranje još jedne partije. Ova partija koja je u početku zamišljena kao partija profesionalnih oficira, nije imala očekivani odjek. Razlog je bio jednostavan. Prvo, Maljoku nije bio jedan od starih komandanata OVK i drugo on nije imao osetljivog uticaja u bazi. Bilo kako bilo, istupanje Malokua na čelo jedne partije bilo je dovoljno da se shvati da sada ne postoji više koncenzus unutar bivših struktura OVK da ih u politici predstavlja Hashim Thaqi.

Paralelno sa partijom koju je formirao Maloku pojavili su se i komentari o jednoj novoj partiiji za koju se očekivalo da će je osnovati Ramush Hajredinaj. Ima ovog poslednjeg, pominjanom i po dobrom i po lošem u komentarima Zapada, počeo je da se smatra novim potencijalnim konkurentom u kosovskoj politici. Nije čudo da je on komentarisan kao jedna od najproblematičnijih imena na jednoj listi koju je bivši Generalni sekretar NATO Havijer Solana ostavio na radnom stolu albanskog predsednika Meidanija, s nadom da će Meidani i određene strukture albanske države uraditi sve što je moguće za njihovo smirivanje. Sam Thaqi izgleda da se nadao do poslednjeg trenutka da Hajredinaj neće istupiti protiv njega. Izgleda da je on imao poverljive susrete u kojima je doznao da će Hajredinaj ući u politiku, ali bez sudara sa Thaqijevom partijom. Međutim, izgleda da se nešto odstupilo od ovog obećanja. Pre nekoliko dana jedan od najznačajnijih ljudi u partiji Hashima Thaqija, Bardhyl Mahmuti je podneo ostavku i napustio Partiju za demokratski progres ne dajući nikakvo obrazloženje. Praznina koju je ostavio produbljena je još više odlukom Hajredinaja da napusti mesto zamenika komandanta Zaštitnih trupa Kosova i angažuje se u civilnom životu. Hajredinaj nije rekao ništa više. On nije pomenuo partiju, nije pomenuo političko angažovanje, ali sve se to može lako zamisliti. Očekuje se da će se on ubrzo uključiti u politiku, stvarajući jednu novu sliku. U komponovanju ove nove slike nije više reč o borbi između struktura bivše OVK i Rugove, već između samih bivših rukovodilaca OVK.

Upravo ovo je i novina koju donosi uključivanje u politiku Hajradinaja, Malokua i odlazak iz Partije za demokratski progres Bardhyla Mahmutija. Političkom scenom više neće diktirati rivalstvo Thaqi - Rugova, već rivalstvo između tri dela bivše OVK i njihovog nastojanja da pridobiju što više sledbenika nekadašnje vojne snage. U poređenju sa komotnim rivalstvom Thaqi - Rugova, rivalstvo između Thaqija, Hajredinaja i Malokua, očekuje se da bude mnogo oštrije i bez određenih pravila. Ono će reflektovati osim svakodnevna nezadovoljstva i nesporazume iz jednog drugog vremena i rivalstva koja su se rodila za vreme rata.

Imajući u vidu da je Thaqi čovek sa širokom vezama na Zapadu, nije teško shvatiti da bi ova borba mogla imati visoku cenu po društveni život na Kosovu. A zašto ne i za njen budući status.

Jedno je tačno. Rugova je jedini pobednik iz ove situacije. Dovoljno je da on i dalje ostane zatvoren u svom stanu, da ne bude aktivniji nego što treba da bi pobeda bila bez ikakve sumnje njegova. Ova sigurna pobeda teško da će moći da donese sanjani mir. Uvidevši Rugovine ambicije, veoma je lako zamisliti da će to biti jedan razlog više za verovanje da je budućnost Kosova sada više nego ikada ekskluzivnost Zapada.

AIM Tirana

Blendi FEVZIU