Predizborna kampanja okrenuta prošlosti
Tirana, 15.04.2000
Osmogodišnjica dolaska na vlasti nekomunističke desnice okupila je na trgu Skenderbeg nekoliko hiljada sledbenika opozicije kojim rukovodi bivši predsednik Sali Berisha, zahtevajući ostavku Vlade i određivanje datuma prevremenih izbora. Agresivni i preteći u njihovim zahtevima, lideri Demokratske partije su obećali svojim sledbenicima da su izboru blizu, iako ovaj zahtev podnet još pre tri godine i dalje ignoriše većinska levica.
Ipak, izgleda da je miting postigao realni cilj zbog kojeg je i sazvan. Još jednom, politička atmosfera je postala zategnuta do granica slamanja, strahotno evocirajući događaje iz 1997. - 1998. godine, kada je pad države ustupio mesto opštem haosu. Još jednom su se mnogi upitali da li opozicija uistinu veruje u iznuđivanje prevremenih političkih izbora ili pak ta strategija stvaranja permanentnih tenzija ima za cilj samo da oteža život protivnicima na vlasti.
Godinu dana pre nego što će Albanci renovirati parlament i šest meseci pre održavanja lokalnih izbora, Albanija je već ušla u dug predizborni period pun sudara i tenzija, udaraca u leđa i otvorenih pretnji, uzdrmanih političkih alijansi i neostvarenih projekata za renoviranje jedne političke klase koja kao da je ostarela i bez ideja. Dobro ili loše, ovo je opšti kontekst u kojem se o temi izbora najviše raspravlja iako nas od nas deli ipak nekoliko meseci.
Izborna godina je već otvorena. Partije su počele da izvlače iz rukava tajne karte i temperatura političke igre je upravo temperatura jedne klasične izborne kampanje. Paradoksalno, izgleda da najnevažniji detalj u ovom nadrealnom ambijentu otrova, optužbi i denigriranja između levice i desnice ostaje zvaničan datum održavanja izbora. Isprva onih lokalnih, a zatim i opštih izbora. Ovo je normalni redosled izbornog kalendara kako je to određeno redosledom održavanja poslednjih izbora u 1996.-1997. godini. Zvanično, loklani izbori treba da se održe tokom meseca septembra- oktobra ove godine, dok oni opšti krajem proleća naredne godine. Ipak, albanskoj demokratiji se sviđaju '' iznenađenja '', posebno kada se ona vezuju za rušenje vlada i političke većine. Za deset godina pluralizma, u Albanija poznaje samo jedan pun mandat vladanja, u godinama 1992./'96., kada je na vlasti bila Demokratska partija. Ostali deo poslednje decenije 20 veka protekao je kroz složeni labirint palih kabineta, raspadnutih političkih alijansi i većina usled ličnih sudara više negoli usled razlika u političkim programima. Albanija je tako ponudila najgroteksniji model jednog postkomunističkog sistema u Jugoistočnoj Evropi, gde su političke krize redovno generisale svrgavanja koja su uvodila u kolaps albansko društvo.
Ova logika nasilja i apsurda, često neshvatljiva za međunarodnu zajednicu, donekle se izmenila tokom tri godine vladavine levice, koja je usledila nakon događaja nakon 1997. godine. Našavši se takoreći u beznadežnom položaju nakon izbora juna 1997. godine, partije desnice okupljene u koaliciju pod nazivom Unija za demokratiju, nisu čekale i na prvi neuspeh Alijanse za državu, leve vladine koalicije sastavljene od pet partija kako bi zatražile prevremene izbore čak nametajući ih bezuslovno. Septembar 1998. godine bio je jedan od trenutaka kada je ovo suprotstavljanje dva kampa zaoštreno do kulminacije ubistvom nardonog poslanika opozicije Azema Hajdarija, doveo je do ponovnog pada albanske države, za samo dve godine. Ako je mart 1997. godine označavao vrhunac krize obmanjujućih finansijskih piramida, jesen 1998. godine predstavlja najvreliju tačku u odnosima pozicija - opozicija tokom tri poslednje godine, u političkoj konfiguraciji stvorenoj poslednjim parlamentarnim izborima. Ni konkurenti ni protivnici, već neprijatelji koji streme da se međusobno eliminišu - to je ideja koja vlada u albanskom javnom mnjenju oko političkih krila u zemlji.
Demokratska partija, glavna snaga opozicije, napustila je bez mnogo takta učešće u predstavničkim institucijama, čineći još težom i onako tešku situaciju za Albaniju koja se našla u vrtlogu ciklona kosovske krize. Osim jednog '' primirja '' od nekoliko nedelja koje je diktirao rat na Kosovu, lideri opozicije nisu prestali da zahtevaju '' svim mogućim oblicima '', kako izjavljuje lider Berisha, prevremene parlamentarne izbore. Opozicija praktično za sve optužuje aktuelnu većinu. Fokusirana na ličnost lidera Socijalističke partije Nanoa, propaganda dirigovana od strane bivšeg predsednika Berishe želi da predstavi Alijansu za državu kao političku grupu koja je korumpirana i sa mafijaškim tendencijama. Prema Demokratskoj partiji, aktuelna većina je doživela neuspeh u ekonomskoj politici, u integraciji zemlje i dobijanju pomoći u sklopu Pakta stabilnosti. Na inostranom planu, albanska Vlada se kritikuje zbog svog filogrčkog duha.
Sa svoje strane, leva koalicija odgovara berishi optužbom za rušenje države tokom 1996./'97. godine, za tolerisanje piramidalnih shema i uopšte autoritarni stil vladanja tokom njegovog četvorogodišnjeg mandata.
Ovo je kampanja sa glavom okrenutom '' unazad '' koja je započela u Albaniji. Ipak, računice koje se pravdaju u oba ova kampa, uključujući i svoju ružičastu stranu jednog takmičenja koje ima za cilj sticanje vlasti na oba nivoa, centralnog i lokalnog. Opozicija je već javno obećala neke od mera koje će preduzeti nakon pobede na opštim izborima. Demokrate su obećale da će urgentno pročistiti kriz filter pravosuđa imovinu i bogatstva koje se adresiraju na političke figure levice. Više je puta Berisha zapretio sa tribina mitinga da će srušiti '' vile vlastodržaca lopova '', poruka koja je više nego zadovoljila sledbenike opozicije koji pune trgove glavnih gradova u zemlji.
S druge strane, Demokratska partija je obećala smanjenje taksi biznismena i povećanje plata i penzija. Ova obećanja se posmatraju sa sumnjom od strane nekoh međunarodnih organizama u Tirani, među kojima i MMF i Svetska banka koje su izjavili da budžet države ne može trpeti finansijski pritisak takvih razmera. Na planu spoljne politike, opozicija je obećala obnovu odnosa sa glavnim međunarodnim partnerima, iako tako nešto zvuči nepotrebno u momentu kada se leva većina pokazala veoma obazrivom u očuvanju odnosa sa EU, SAD i susednim zemljama.
Pozicija uglavnom svoje nade oslanja u nedostatak volje opozicije i njenog lidera da se promene. Socijalisti i dalje upiru prstom na Sali Berishom kao na glavni izvor zala u poslednjih deset godina. Ova stratregija inkriminisanja protivnika se smatra još uvek uspešnom da bi se motivisali birači levice koji su se ohladili usled mlake trogodišnje vladavine Alijanske za državu. Još jedan faktor koji se smatra bitnim za izborni uspeh od strane većine je očekivana finansijska podrška sa Zapada.
Albanska Vlada je sa velikim entuzijazmom podržala Pakt stabilnosti i njene stabilizirajuće ciljeve. Eksperti albanske Vlade izradili su oko 30 ekonomskih projekata u infrastrukturi, energetici, transportu i turizmu, koji čekaju na finansiranje Pakta. Partija na vlasti se nada da će finansiranje u sklopu Pakta stabilnosti uslediti u vreme izbornih kampanja u zemlji, pružajući na taj način snažnu indirektnu podršku samoj Vladi koja se našla u ozbiljnim teškoćama tokom poslednje zime. Socijalisti se isto tako nadaju da još jednom imaju podršku siromašnih slojeva društva i stanovništva koje živi na selu. Ipak, izgleda da levica nema mnogo ideja da ponudi u delikatnim poljima borbe protiv zločina, korupcije i šverca.
Izgleda da će i naredni izbori još jednom ostaviti na snazi političku bipolarizaciju prisutnu u poslednjoj deceniji. Iako u zemlji postoji jedna neartikulisana kolektivna svest o potrebi stvaranja neke treće balansirajuće snage, ova mogućnost izgleda daleko i neostvariva na terenu. Izuzev nekoliko malih partija desnice, među kojima se ističe Republikanska partija, svim snagama koje se nisu svrstale u dva velika kampa nemoguće je da se grupišu oko jednog političkog projekta koji bi obezbedio narodnu podršku i koja bi ukinula rotaciju DP-SP. Unutrašnji konflikti, nedostatak lidera i teškoće u komuniciranju sa javnim mnjenjem, čine nemogućim uzdizanje ovog dela političkog spektra na nivo trećeg faktora na političkoj sceni.
U ovakvoj klimi nesigurnosti i političkog haosa Albanija polajko ulazi u predsoblje petih parlamentranih i trećih lokalnih izbora. I dok pozicija ima za cilj da rigorozno uvažava izborni kalendar, Demokratska partija i Berisha posvećuju malo ili nimalo značaja kampanji za lokalne izbore. Oni nastoje svim sredstvima da se parlamentarni izbori održe pre onih administrativnih, s ciljem da izbegnu svako neželjeno iznenađenje na ovim poslednjim. Berisha, koji izgleda da je u ovom momentu rešio probleme sa grupom unutrašnjih protivnika pod vođstvom bivšeg potpredsednika Genca Polo, vodi partiju u jedan dug period mitinga koji bi po njemu trebali da isprovociraju prevremene izbore. Ipak, maloko u opozicionoj koaliciji veruje u ovaj projekat koji je između ostalog naišao i na protivljenje zapadnih kancelarija koje iz razumljivih razloge ne bi želele da gledaju jednu paralelnu izbornu kampanju u Albaniji i na Kosovu.
AIM Tirana
Arjan LEKA