Intervju sa Alain Le Roy, reginonalni administrator za oblast Dukađini:

Ja sam gradjanin Peje

AIM Skopje, 12.04.2000

Situacija u Dukađiniu, oblasti oko Peča (Peja), po mnogo čemu je različita od ostalih regiona na Kosovu. Iako je ovaj deo Kosova najviše stradao nakon aktivizacije OVK i NATO-a napada na SR Jugoslavije, što je vidljivo i danas, ipak čini se da su ljudi učinili puno toga da koliko toliko obnove svoje domove i pokušaju storiti uslove za normalan život. Ovdašnja administracija UNMIK-a je od samog ulaska u Peč stvorila je utisak da zbog svoje efikasnosti je korak ispred kolega u drugim regionima Kosova. Žitelji ove oblasti smatraju da je to u velikoj meri zasluga Alaina Le Roya, Francuza, koji je od prvog dana otvoreno ponudio saradnju svima koji su bili voljni za to. Sa gospodinom Le Royom razgovarali smo u njegovoj kancalariji smeštenoj u reprezentativnoj zgradi nekadasnjeg Bankos-a u centru grada. Nakon kraćeg dogovora oko jezika na kome čemo razgovarati,

Le Roy, kao svaki Francuz, prihvata ponudu pisca Eqrema Bashe da nam prevodi sa i na francuskom. Oprezan je u davanju optimističkih izjava o postignutom i kao da ostavlja otvorenim odgovor na dilemu dali je primer

Dukađinija i Peč baza za optimizam da će se stvari tako odvijati u ostalim delovima Kosova ili je samo isključak koji potvrđuje pravilo da od toga na Kosovu neće se zbiti ništa.

AIM: Kada ste po prvi put čuli za Kosovo i kakve ste informacije o ovom regionu imali?

Le ROY: Znam za Kosovo otkad sam imao 15 godina. Kasnije informacije o tome šta se zbiva u i oko Kosova dobijao sam od Komitata o Kosovu, koji je bio francuska građanska organizacija koju su sačinjavali francuski intelektualci. U Francuskoj, u javnosti i novinama, mnogo se govorilo ovom komitetu. Ja nisam bio član tog komiteta ali sam pripadao tom krugu. Kasnije sam bio imenovan za zamenika administratora Sarajeva u ume OUN i interes o Balkanu i njegovim problemima počeo je rasti.

AIM: Dali je vaš dolazak na Kosovo vezan sa vašim aktivnostima u Bosnu? Kako se dogodilo da dođete na Kosovo?

Le ROY: Da. Ja sam francuski funkcioner, zapošljen u jednom državnom savetu zaduženog za finansiske stvari. Nakon šest meseci koje sam proveo u Sarajevu, što mi je najprije omogučilo da bolje upoznam Balkan, razumem probleme različitih država i razumeo ulogu međunarodne zajednice da smanji, minimizira dramu.

Kada sam se vratio u Pariz 1995 godine produžio sam se interesirati za razvoj događaja uz pomoć poznanika sa Balkana koji žive u Parizu. U maju 1999 saynao sam da OUN dolaze ovde i kandidirao sam se u Ministarstvu spoljnih poslova Francuske. Ministarstvo je ponudilo moju kandidaturu gospodinu Sergio De Melo, koji me je poznavao iz Bosne. A od pet regionalnih administratora koje je on postavio imenovao je četvoricu koje je poznavao i s kojima je radio u Bosni - Martin Garos, Henri Gagular, Ricard Megilane i ja.

AIM: Dok ste radili u Sarajevu, dali ste imali taj utisak da će vas sledeči korak, događaj uopšte, biti Kosovo?

Le ROY: U 1996 to nisam znao. Ali znao sam za rečenicu "Rat na Balkanu je počeo Kosovom i završiće na Kosovu". Nisam znao da ću ja lično biti uključen u to, ali sam razumeo da će jednog dana doći do toga. U Bosni sam bio od februara do avgusta 1995 i vedeo sam da je međunarodnoj zajednici bilo potrebno četri godine da stvari sredi. Bio sam u Sarajevu

29 avgusta kada su avioni NATO-a došli i imao sam utisak da sam preživeo oslobođenje Pariza. Tada sam shavtio da međunarodni faktor ne može intervenirati samo u Bosni, da će intervenirati jednog dana i na Kosovu.

AIM: I pored toga što te imali informacije o tome šta se zbiva na Balkanu, poznavali politiku Miloševića i slišno, dali ste imali pretstavu što ćete zateći na Kosovu?

Le ROY: Kada sam imao 20 godina kupio sam "Inter reil" kartu i proputovao sam vozom čitavu Evropu. Posetio sam Hrvatsku, Srbiju... i tada sam prošao kroz Prištinu. Imao sam ideju što ču zateči na Kosovu. Tokom1999 televizija je prikazivala mnogo materijala o Kosovu, bio sam pročito knjigu Kastelana "Istorijata na Balkan", nisam pročitao knjigu Noela Malkoma, koju sada imam sa sobom.

AIM: Koji su bili vasi prvi utisci kad ste već stigli na Kosovu?

Le ROY: Najprije sam stigao u Skopju. Pošao sam za Kosovo automobilom 11 jula i od šofera sam najprije tražio da mi pokaže gde se nalazio kamp Blace. Tamo sam i stao pre no što sam ušao na Kosovo. Zatim, ne mogu reči da sam bio previše iznenađen onim što sam video na putu za Prištinu. Osim toga što sam kao većina ljudi video da je Priština manje razorena od ostalih mesta. 11 jula znaci razaranja nisu bili tako vidljivi u Prištini, ali kada sam 16 jula dosao u Peč našao sam potpuno drugačije stanje.Na putu za Peč video sam razorena sela. Stigao sam u sredu, a več u petak imao sam susret sa predsednikom Svetske banke u Đakovu, video sam koliko je i ovaj grad razoren. Postsetilo me to na jedno mesto u Francuskoj koje se zove Orado sur Blan, koje je bilo potpuno razoreno i zapaljeno od nacista. Ta ulica u Đakovu me je potsetila na smrt i na ljude koji su zaista hteli izgoreti istoriju. Na toj ulici sam doživeo pravi šok istinskog rata, postojala je tisina, smrt u jednom kvartu koji je bio istoriski. U toj sravnjenoj ulici nestale su kuće stare vekovima u kojima je pre 4 meseci bilo života.

AIM: Dali je vas ta atmosfera deprimirala, obeshrabrila u nameri da možete učiniti nešto?

Le ROY: Svako reagira na svoj način. Naravno sve to me je veoma rastrevožilo, ali me nije deprimiralo. Postalo mi je jasno koliko je velika zadača koja stoji preda mnom. Pogodilo me je to što su ljudi izgubili sve što su imali, ali veoma brzo svi kosovski Albanci koje sam sreo, zajedno sa mnom su podelili osečaj nove slobode. Kada sam došao u Peč naravno nije bilo niti jedne prodavnice, dučana, restorana... ali je bilo puno mladih od 18 do 20 godina koji su formirali korzo da bi zaživeli ulicu, kao da su želeli dotači jedni druge da bi dokazali da ne sanjaju. Svakog dana po završetku posla izlazio sam i ja da budem zajedno s njima. Tada je bilo lako jer me nisu poznavali, slobodno sam se kretao. Sada prirodno moram se zaustavljati, pozdravljati sa ljudima. Tada sam imao utisak da se događalo isto ono što i u Parizu 1944 što su preživeli moji roditelji - da su ljudi doživeli slobodu nakon mnogo godina. Naravno s tim je išlo i malo zadovoljstvo što je međunarodni faktor doprineo dolasku te slobode. Posebno me je dojmilo to što kada sam ulazio automobilom na Kosovo u konvoju vozila UN, ljudi su nas oduševljeno pozdravljali. Što je naravno bilo veoma prijatno.

Reci ću i nešto što me je zaista iznenadilo. U Francuskoj i Evropi je bilo dosta polemika oko toga dali su napadi NATO-a pojačali ili provocirali teror Miloševića.To mi je bilo u glavi i hteo sam proveriti kako stoje stvari. Ono što me je iznenadilo na Kosovu jeste da niti jedan kosovski Albanac, kosovski nesrbin se nije žalio na napade NATO-a iako su izgubili kuće, izgubili njima bliske ljude, članove porodica. Niko se nije požalio na napade NATO-a. Opet ću to sporediti sa Francuskom 1944 kada su nam Amerikanci, Englezi pomogli da se oslobodimo, a i dan danas ima Francuza, koji kažu da su Amerikanci mogli malo manje bombardirati. Tu se niko ne žali. Reci ću da su razaranja bila veoma velika, ali da su razumljena kao žrtva da se dobije sloboda. Rekao bih da su kosovari bili spremi žrtvovati još više da bi dočekali slobodu. To je za mene nešto izvanredno, jer žrtvovanje je bilo izuzetno veliko, video sam i sam tragove tortura, paljenja...

AIM: Iako je prošlo malo vremena, možete li nam s ove distance reči dali ste zadovoljni onim što je učinjeno?

Le ROY: Otkako sam oblast Peča našao u stanju u kome je bila, sada mogu reči da gotovo na svakom planu stvari bolje stoje. Najprije mislim da je situacija u Peji potpuno drugačija od one od pre osam meseci. Sve je zaživelo: trgovija je počela raditi, uspostavlja se administracija. U julu sam kao prioritet postavio uspostavljanje administracije, zatim rekonstrukciju kuća i uspostavljanje uslova za prezimljavanje. U to vreme u rejonu Dukađinija 30 000 ljudi je živelo pod šatorima. Sedamdeset procenata kuća su bile razrušene. Govorio sam gospodinu Kušneru da se nešto mora učiniti jer ljudi će ili umreti od hladnoče ili zahtevati da odu u Crnu Goru i Albaniju ili Makedoniju. Žurio sam i insistirao na tome. Bilo je programa koje su finansirali Francuska i Japan, ali i sami Albanci fondovima iz dijaspore. I sad možemo reći da ove zime niti jedan čovek nije umro od hladnoće i niko nije zatražio da ode odavde.

Administarcija je sada tu. U Peji je formiran prvi opštinski savet na Kosovu, kojim sam ja kao predstavnik UN rukovodio, u kome je bilo predstavnika Olobodilačke vojske Kosova (OVK), Demokratskog saveza Kosova (DSK), Bošnjaka... Sve to je bilo do 20 avgusta. Nakon toga se sve to događalo i u ostalim delovima Kosova.

Danas prioritet je nakon kuća, zapošljavanje, jer 80 posto ljudi nemaju posao. Tada je cilj bio prezimiti, sada je što više posla za ljude da bi se dobio novac za stvaranje normalnijih uslova za život. To je veoma komplikovano jer većina preduzeća ima zastarelu opremu i pati od boljki ranijeg sistema.

AIM: Vidi se da su Dukađini i Peč ispred ostalih kosovskih regiona. Iako su oni bili dosta razrušeni. Postavljam ovo pitanje jer se UNMIK u pogledu efikasnosti u drugim regionima dosta kritikuje.

Le ROY: Verujem da postoje dva glavna razloga. Prvi, koji ne zavisi od UNMIK-a, da ovaj region tradicionalno dinamičniji. Region Peča, zbog trgovine, imovine, Đakovo je intelektualnije, industrijalnije, region je jako aktivan... Drugi razlog jeste da sam ja, koji sam bio sam u ime UNMIK-a, odabrao da surađujem sa kosovarima koji su zato bili spremni i na raspolaganju. U Prištini se sada uspostavlja lokalna samouprava, u Prizrenu se recimo odlučilo da se ne izlazi iz kancalarija, ja sam odabrao da budem otvoren i da sarađujem sa svima i prirodno da čujem mišljenje onih koji su želeli sarađivati. Od 26 juna kada sam održao sastanak sa Etemom Čekom, koji je sada gradonačalnik Peča (Peja), sa Hasanom Metom, Imerom Muhađerijem, koji je predsednik ogranka DSK i odbora za ljudska prava, pozvao sam i dvoje Srba oca Savu i oca Davida da potraže oprost. Njihovim prisustvom i traženjem oprosta mislio sam da će kosovari shavtiti da su oni svesni što se dogodilo i da će to biti osnova za novu saradju. I tu u Peji (Peču), gde je OVK bila svuda, DSK je bio prvi koji je pristao da uzme učešće u administarciji. Jas sam u to vreme otišao na skupu DSK i tražio da se ona ukljuci u administraciji oblasti Peč. A u to vreme Rugova nije se bio vratio, a DSK je odbijala svoje učešće u adminsistraciji u Prištini. Sada mogu reči da u opštinskoj administraciji Peča funkcionira atmosfera rada i prijateljstva. Učestvuju pretstavnici svih partija, Bošnjaci, čak i jedan Rom i jedan Egipčanjin. Ove nedelje stvari su malo komplikovanije jer trebam imenovati jednog člana Srbina i svestan sam toga da to može prouzrokovati tenzije jer je u ovom regionu bilo puno ratovanja i razaranja. Još uvek ima ljudi koji smatraju da je još rano za to.

AIM: Dukađini i Peja (Peč) bili su i ranije korak napred, nadajmo se da če i ovog puta biti korak napred...

Le ROY: Sebe smatram "qutetar i Pejës" (građaninom Peča)! Sa Etemom Čekuom i ostalima trudimo sa da od Pejča stvorimo model. Mi ovde idemo brže, jer je i ratovanje bilo žešće. Svi u administrativnom savetu su saglasni da Srbi uđu, ali još uvek imam jedan mali problem. Ovih dana sastačemo se da donesemo odluku o tome, ali znam da postoji mnogo radikala i verujem da će se stvoriti tenzije.

AIM: U sporedbi s drugim regionima tu nije bilo toliko međuetničkih incidenata.

Le ROY: Prvih meseci, u julu i avgustu, bilo ih je. Iz ove kancalarije gledao sam kako gori 20-30 kuća, svakog dana je bilo po 3-4 mrtvih Srba, Roma, Bošnjaka sve do septembra. Sada je puno bolje. Smatram da prisustvo Bošnjaka, ili Roma i Egipčana u savetu opštine igraju pozitivnu ulogu. Kada smo pre neki dan zajedno sa gospodinom Kušnerom posetili Đakovo na sednici saveta pretstavnica Bošnjaka i bez da je upitam rekla nam je da je sada pozicija Bošnjaka puno, puno bolja i zahvalila se zato UNMIK-u. Verujem da za sve kolektivitete - Albance, Bosnjake, Egipcane, Rome, pa i za Srbe u Goraždevacu - da je situacija napredovala. Kada sam ja stigao u regionu je bilo oko 150 Srba, a sada su 1200, 1300. Vračaju se u regionu, u Suvo Grlo, Goraždevac. Naravno sve je još uvek lomljivo, može doći do promena još sutra. Istina je da je nemoguće da jedan Srbin prošeta ulicama Peča, jer uvjek postoji rizik po njegov zivot. Verujem da će to potrajati još dugo.

AIM: Kod novinara koji pokrivaju događaje na Kosovu postoje dva suprotstavljenja mišljenja. Prvo da je primer Dukađinija sa Pečom (Peja)

osnova za optimizam da će se stvari tako razvijati i u ostalim regionima. I suprotno da je to isključak koji potvrđuje pravilo, drugim rečima da će se pozitivno svesti samo na ovaj region.

Le ROY: Optimizam nije termin kojeg ja upotrebljavam. Kažem samo da postoji dosta malih uspeha i da se u slici stranih medija vide samo mafija i etniča čišćenja. Ja nasuprot tome kažem, dobro ima kriminala, tu je administracija koja se time suočava, koju usmerava UNMIK, ali u saradnji sa kosovarima Tu je rekonstrukcija koja je započela. Ali, postoji jedna velika oblast koja nimalo nije regulirana - a to su odnosi sa Srbima. Fakt je da je nakon 10 avgusta u Goraždevcu nije bilo novog ubistva, ali

dobro znam da je sve to jako lomljivo, da može doći do incidenta. Ne kažem da sam optimista, ali kažem da su albanski i srpski lideri i intelektualci spremni da diskutiraju i da se trude da se sretnu u mojoj kancalariji ili negde drugde. Ali većina mladih je često netolerantna. Ponudićemo programe po školama radi poticanja tolerancije i razvoj demokratije, ali za to je potrebno puno vremena. Sada za sada ne mogu biti optimist kada jedan Srbin ne može prošetati ulicama. Prirodno to zahteva vremena i biće to duži proces.

AIM: Ali kada se Dukađini i Peč porede s onim što se zbiva u Kosovskoj Mitrovici vide se razlike.

Le ROY: Imam pred sobom dve stvari. Verujem da se mnogo toga oko budučnosti Kosova odvija u Mitrovici. Jer ako ima mnogo ozbiljnih incidenata u Mitrovici, imaču i ja puno problema. Danas je tu mirno, no sutra se može nešto drugo dogoditi. Pitanje optimizma i verbe me puno obuzima,

jer sam sreo mnogo ljudi koji veruju u budućost. To ilustriram primerom Bošnaka. Mnogi od njih su sanjali odu u inostranstvo, Ameriku i Evropu, dok je san kosovara da se vrate na Kosovo. Ljudi imaju veliku verbu u budućost Kosova i žle to dokazati svetu. I sva ova građa kućaiskazuje ogromnu energiju i verbu u budućost. I naravno svi kosovski Albanci veruju da ć biti nezavisni. Ja verujem da čk i ako nisu nezavisni, većsamo otrgnuti od Beograda, autonomni, da ć se boriti za budućost Kosova. Jer o budućosti Bosne niko ne zna sta ć se dogoditi, dok budućost Kosava jeste da ć biti ujedinjeno i autonomno, ne mogu sada reć da ć biti nezavisno, ali mogu reć da će biti ujedinjeno i autonomno.

Mogu reći da je ovaj optimizam kosovara u zadnjih mesec,dva malo reduciran, zbog ovde-onde akcija mafije i bandi i da postoje ljudi koji se boje da se može dogoditi situacija sa severa Albanije.

AIM: Iako nije baš sve u redu, kada se upoređuje situacija u Dukađiniju i Peči sa onom u Albaniji, ovo ovde deluje kao država!

Le ROY: Rekao bih da funkcionira normalnije. Ima mnogo stvari koje treba

učiniti. Ovih dana se to bolje struktuira i stvara se red.

AIM: Postavio smo zadnje pitanje zbog toga što većina medija plasira sliku da je stanje ovde katastrofalno, da ništa nije urađeno, što se pomalo razlikuje od onog što se vidi na terenu...

Le ROY: Istina je da s vremena na vreme novinari dolaze ovde samo sa idejom o mafiji i etničkom čišćenju. Žele svim sredstvima to dokazati. Ja im govorim o svemu što se odvija. Ali kada se vrate odakle su došli oni opet govore samo o mafiji i etničkom čišćenju, nikad o onome što se normalno odvija.

AIM Skopje

ISO RUSI