U sopstvenom sosu

Srpska opozicija

AIM, Podgorica, 12. 4. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Opozicionim partijama u Srbiji trebalo je šest meseci da se dogovore o zajedničkom mitingu u Beogradu. Pod geslom "Stop teroru – za demokrateske izbore", skup je zakazan za 14. april na Trgu Republike. Sutradan po objavljivanju sporazuma, došlo je do javnog prepucavanja na temu odgovornosti za odugovlačenje dogovora, ko sarađuje ili je sarađivao sa režimom Slobodana Miloševića, ko radi za državnu bezbednost, ko je sve bio komunistički partijski funkcioner, ko ima zadatak da razjedini tek ujedinjenu opoziciju...

Eksplozija strasti utišana je posle dva dana, pozivanjem na sporazum o međusobnom javnom nenapadanju, potpisan još krajem oktobra prošle i, ponovo, januara ove godine. Nedovoljno, reklo bi se na osnovu optužbe koju je prošle nedelje uputio gradonačelnik Čačka Velimir Ilić (Nova Srbija) na račun Dušana Mihajlovića (Nova demokratija, ND) i Vuka Draškovića (Srpski pokret obnove, SPO) kao lidera stranaka dokazano spremnih na saradnju sa Slobodanom Miloševićem. Usledio je odgovor po kome je Ilić svojom izjavom "pokazao ko je dobio zadatak da razbije opoziciju" (Vojislav Andrić, ND), odnosno ko narušava jedinstvo opozicije (Ognjen Pribićević, savetnik predsednika SPO).

Čak i izjave date u najboljoj nameri smirivanja nanovo razbuktalih netrpeljivosti kao da su samo dolivale ulje na vatru. Vojislav Koštunica (Demokratska stranka Srbije, DSS) smatra da su kompromis i poštovanje pravila suština demokratskog odlučivanja, dok su drugi ocenili da Ilićevo "izletanje" samo skreće pažnju sa suštine stvari (Stevan Lilić, Demokratski centar, DC). Goran Svilanović (Građanski savez Srbije, GSS) smatra da je dobro što su unutaropozicijska "trenja" eksplodirala "jer sada možemo da se vratimo pregovorima". Sve to posle šestomesečnog dogovaranja i na tri dana pred miting za koji se Vladan Batić (Demohrišćanska stranka Srbije, DHSS) ipak nada da će "staviti tačku na sve to i da će svi shvatiti da mora doći do zbližavanja".

Shvatajući, valjda, pogubne efekte pomenutog ponašanja – nad kojim, ne treba posebno isticati, seire mediji bliski vlastima – stranačka rukovodstva su na brzinu prekinula javno prepucavanje i počela da pozivaju građane na masovno okupljanje. Akcenat je stavljen na poruku da prisustvo mitingu nije opredeljivanje za opoziciju protiv vlasti, već za sopstvenu budućnost (Zoran Đinđić, Demokratska stranka), borba za goli život (Vladan Batić, DHSS), poslednja prilika da se spreči sunovrat u otvorenu diktaturu i haos potpune propasti (gen. Momčilo Perišić, Pokret za demokratsku Srbiju, PDS), odnosno protest protiv terora i zahtev za demokratske izbore na svim nivoima (SPO).

Smešno-tužna priča o srpskoj opoziciji traje već godinama. Njenu potku čini mešavina liderskih ambicija i ličnih netrpeljivosti. Članovi Demokratske stranke od pre deset godina, danas vode mnoštvo sopstvenih partija, saveza, centara i udruženja čiji je uticaj smanjen srazmerno broju deoba. To je tek jedan od mnoštva sličnih slučajeva. S druge strane, ambicije su od opozicionih lidera načinile gubitnike nesposobne da procene sopstvene izglede na izborima, u čemu su najkarakterističniji primer kandidature Vuka Draškovića za predsednika Srbije, koji je neuspeh objašnjavao nespremnošću drugih opozicionih stranaka da ga podrže kao zajedničkog, ako ne i "najjačeg" kandidata.

Na nešto širem planu od ličnog, činjenica je da se opozicija u Srbiji nikada nije složila oko minimalnog programa i taktike za borbu protiv vlasti. Primeri njene političke kratkovidosti zauzeli bi celu jednu knjigu, kao i oni drugi, o tome kako je Slobodan Milošević tu kratkovidost koristio. U zimu 1996/97, dok su se stotine hiljada građana smrzavale po ulicama zahtevajući priznavanje rezultata lokalnih izbora, Zoran Đinđić se kao jedan od lidera pobedničke koalicije "Zajedno" tajno sastajao sa Slobodanom Miloševićem. Bez obzira na naknadnu pamet i objašnjenja da se radilo o najboljim namerama, činjenica je takođe – i to politička činjenica – da je Nova demokratija podržavala Miloševića u skupštini Srbije kada mu je njenih nekoliko poslanika obezbeđivalo većinu, kao i da je SPO ušao u saveznu vladu pred NATO bombardovanje Jugoslavije, kada se možda činilo da će Milošević "otkačiti" suviše radikalnog Vojislava Šešelja u korist boljih patriota.

Od početka opozicionog dogovaranja o "velikom" mitingu, u januaru ove godine, znalo se da kamen spoticanja nisu nikakva principijelna pitanja i strateške odluke. Slab odziv javnosti na prošlogodišnje demonstracije Saveza za promene – koaliciju nekoliko stranaka i izvesnog broja "nestranačkih" javnih ličnosti na čelu da bivšim guvernerom Narodne banke Jugoslavije Dragoslavom Avramovićem – poslužio je Srpskom pokretu obnove da, jedva prikrivajući zluradost, ustvrdi kako "samo Vuk može da izvede masu na ulice". Mnogo važniji izvor nesporazuma bila je ličnost Dragoslava Avramovića koji, bez obzira na to što je od njegovog obračuna sa hiperinflacijom proteklo već šest godina, uživa poverenje običnih građana – uprkos poodmaklim godinama, oštrom jeziku i "nepolitičkom" ponašanju. Bez previše natezanja, stranački prvaci složili su se u "načelnom" stavu da promene u Srbiji ne mogu obaviti nikakvi stručnjaci i nikakvi ekspertski timovi – osim stranačkih.

Sa skupova opozicionih lidera – upadljivo nalik nekadašnjem putujućem cirkusu eksjugoslovenskih predsednika republika pre no što će se, u krvi "svojih" naroda, razići – uredno su stizala optimistička saopštenja o postignutim sporazumima i dogovorima. Činjenica da se na zajedničkim skupovima istovremeno nisu mogli videti Zoran Đinđić i Vuk Drašković jasno je pokazivala da lične netrpeljivosti nisu prevaziđene, kao i prošlonedeljno Đinđićevo odbijanje da, kao predsednik DS, učestvuje u programu radija B2-92 sa "činovnikom" SPO Ognjenom Pribićevićem. Ključna tačka prvih sporazuma o opozicionom "ujedinjavanju" – pismena obaveza da se sa vlastima ni pod kojim uslovima ne sarađuje dok ne bude ispunjen zahtev za raspisivanjem vanrednih izbora na svim nivoima – takođe potvrđuje neprevaziđenu uzajamnu sumnjičavost i nepoverenje.

Uprkos izjavama da su potrebne obimne pripreme i dobra procena trenutka, nesporazumi su bili očigledni i iz odugovlačenja dogovora o "velikom" mitingu. SPO se zalagao za 9. mart, godišnjicu demonstracija iz 1991. – da bi na kraju i sam od toga odustao. Javna objašnjenja odlaganja držala su koliko-toliko vodu dok u javnost nije procurelo kako "ujedinjena" opozicija ne može da se dogovori o – broju, redosledu i podobnosti govornika na mitingu. Otuda u Srbiji nikoga nisu iznenadile ni naročito potresle optužbe Velimira Ilića da pojedini lideri i stranke od Miloševića dobijaju instrukcije "da li da budu u vlasti ili opoziciji". Jer, Ilić je "otpadnik" SPO koji je svoju stranku, što je još gore, priključio "Đinđićevom" Savezu za promene.

Uprkos svemu, ima istine u tvrdnji opozicionih lidera da ih na najnovije udruživanje nije prinudio "spoljni faktor" NATO bombardovanja i/ili preporuke-saveta-pritiska-pretnje da počnu sa političkim delovanjem ozbiljnijim od izdavanja saopštenja, odnosno kaskanjem za Miloševićevom "obnovom i izgradnjom" zemlje koja je prošle nedelje ušla u "treću fazu". Opozicione kontakte sa svetom režim uspešno neutralizuje propagandom ocrnjivanjem lidera koji "ljube ruke onima koji su ubijali našu decu", koliko i carinskim preprekama za humanitarnu pomoć opozicionim gradovima u Srbiji. Stvarne efekte tih kontakata često i sama opozicija dezavuiše, objavljujući saopštenja koja su – kao u slučaju prošlonedeljnih razgovora Vuka Draškovića sa Igorom Ivanovim u Moskvi – mnogo poletnija od službenih stavova domaćina. Za sada nema odgovora na pitanje da li je Peking kontakte sa srpskom opozicijom odbio zato što podržava zvanični Beograd, ili je razlog to što deo opozicije poprilično bučno i gotovo rasistički Miloševića sumnjiči da je u Jugoslaviju "pustio" 100.000 Kineza sa namerom da od njih u zamenu za državljanstvo dobije – glasove na izborima. U međuvremenu, potvrđeno je da Sjedinjene države ozbiljno rade na obnavljanju diplomatskih veza sa Miloševićevom Jugoslavijom. Nema opozicionog spoljnopolitičkog savetnika koji će taj potez američke administracije protumačiti kao podršku opoziciji – a suviše je običnog sveta koji se pita da li je vodećoj svetskoj sili Milošević dragocen bar kao univerzalni izgovor za sve ono čega se valja plašiti u neposrednoj budućnosti.

Objašnjenje da "narod hoće promene" mnogo je tačnije od prigodnih liderskih izjava o "porođajnim mukama opozicije", jer taj opozicioni porođaj traje već predugo, preteći da se produži u beskraj. Pomenuto gotovo složno odbijanje Dragoslava Avramovića i ekspetske grupe ekonomista G-17 kao pojava koje ugrožavaju "prirodno pravo" stranaka da rukovode političkim životom zemlje u suštini je reakcija etabliranih, bogom danih – i već celu deceniju istih, pod kojom god firmom nastupali – lidera srpske opozicije. Za njih, reći da je neko "nestranački" zvuči gotovo kao i "nekvalifikovan", u svakom slučaju isto kao i "nepozvan".

Najozbiljnija pretnja srpskoj opoziciji nije došla od vlasti, oktobarskog pokušaja atentata na Vuka Draškovića, gašenja i gušenja medija, uličnih hapšenja i batinanja srednjoškolaca i studenata, pa čak ni od informativnih razgovora na koje policija privodi ili suđenja na koje poziva stranačke lidere. U proteklih godinu dana na političkoj sceni Srbije ponovo su se pojavili "neorganizovani" građani. Najpre su to, još tokom NATO bombardovanja, bili vojni rezervisti, po ko zna koji put suočeni sa selektivnom mobilizacijom i činjenicom da im se ratovanje knjiži kao "vojna vežba".

Potom su neki nepoznati i politički "nepozvani" pojedinci najobičnijim pitanjem "Zašto sve ovo?" izveli ljude na ulicu, dok je "zvanična" opozicija u Srbiji sebi razbijala glavu visokom politikom i rizicima javnog delovanja u složenim unutrašnjim i još gorim spoljnopolitičkim uslovima. Leskovački tv-montažer Ivan Novković rizikovao je i otišao u zatvor, građani Kraljeva ostali su na ulici dok im država nije vratila predajnik lokalne televizije, "marginalac" Bogoljub Arsenijević Maki organizovao je u Valjevu miting protiv vlasti i opozicije izazivajući obe – s tim što mu je vlast polomila vilicu, odbila bubrege i sedam meseci ga držala u zatvoru. Posle spektakularnog bekstva iz bolnice krajem marta, javnosti je poručio da vlast i opozicija sarađuju na istom poslu. "U verovatno najkritičnijem periodu Miloševićeve vladavine posle pada Kosova, opozicioni lideri vraćaju stare dugove svome vođi, kanališući po ko zna koji put energiju građana u smeru koji nije škodljiv za njega", izjavio je Arsenijević nedeljniku "Vreme".

Poruka koju opozicione stranke – a njihovi lideri naročito – ne žele da vide, čuju ili shvate u suštini je jednostavna i lako dostupna. Sva istraživanja javnog mnjenja Srbije u proteklih godinu dana potvrđuju rast nezadovoljstva građana, opadanje podrške vladajućoj koaliciji "levih i patriotskih" stranaka Slobodana Miloševića, njegove žene Mirjane Marković i Vojislava Šešelja, ali i jednako visoku rezervisanost prema opozicionim strankama. Rast podrške opoziciji, i inače uočljiv samo u ukupnom odnosu (vlast ili njeni protivnici) nadmoćno prevazilazi postotak apstinenata ili neodlučnih birača.

Svedena na jednu rečenicu, njihova poruka srpskoj opoziciji je jasna: "Glasaćemo za vas, jer boljih nema". Nije sigurno da je ta poruka shvaćena. Jer, za miting 14. aprila opozicija se, posle tromesečnog natezanja, složila da govornici – bar njih dvadeset – ne stoje na bini, zbog mogućnosti da se na njoj nađe neko nepoželjan ili nepodoban. Ujedinjene lidere prozivaće spiker, po azbučnom redu. Govoriće kratko, šta god to značilo. Samo 10 minuta po govorniku obećava četvoročasovno razglabanje pred publikom koju bi u najgorem slučaju mogli činiti aktivisti stranaka, a u najboljem nekoliko desetina hiljada ljudi. Utoliko se unapred može reći da miting – "Na Trgu Slobode, da tražimo slobodu za Srbiju, svi, svi svi!" po rečima Vuka Draškovića koji je, u tumačenju njegovih pristalica, ponovo "ujedinio opoziciju" – sigurno neće biti istorijski. Kao ni svi njeni dogovori, ujedinjavnja i zakletve.

Aleksandar Ćirić (AIM)