Kraj Drnovšekove ere ?

Slovenija i izbori

Pad koalicione vlade LDS (Drnovšek), SLS (Podobnik) i DeSuS (penzioneri), označava kraj osmogodišnje vladavine premijera Janeza Drnovšeka. Službena Ljubljana je uvučena u političku krizu iz koje izlaz neće biti ni malo lak.

Ljubljana, 07.04.2000.

"Obećavam vam da će Liberalna demokratija Slovenije i vlada učiniti sve - ukoliko podržite ovu vladu - da izmene izbornog sistema budu prihvaćene u roku od mesec dana; ujedno bi vlada i parlament po osnovi tog dogovora nastavili sa usvajanjem evropskog zakonodavstva," izjavio je šef slovenačke vlade Janez Drnovšek u jednom od poslednjih pokušaja da ubedi parlament da ukaže poverenje novim ministrima. Sve je bilo uzalud. Krenulo je veoma loše već prilikom javnih saslušanja nesudjenih ministara, pošto su poslanici gotovo svih partija glasali protiv svakog kandidata odreda., uprkos njegovim kvalifikacijama i iskazanoj stručnosti. Obrazloženje za svakog ponaosob je glasilo da kandidat možda jeste sposoban, ali mu je podrška uskraćena iz političkih razloga.

Kriza je otvorena najavom Slovenačke narodnjačke partije da će

1. aprila napustiti vladajuću koaliciju; usledilo je povlačenje ministara SLS-a iz Drnovšekove vlade, na šta je premijer odgovorio veoma brzo. I neočekivano – umesto da još neko vreme zadrži ministre Narodnjaka (SLS) u vladi (što mu je zakon omogućavao) i tako produži njen mandat, Drnovšek je na ultimatum odgovorio otkazom gostoprimstva ministrima u ostavci, a parlamentu predožio imena osam novih (nestranačkih) ministara. Za izglasavanje njihovih mandata je vezao i glasanje o poverenju svojoj vladi. Usledila su cenkanja. Što javna (lideri su otvoreno koristili medije da javnošću ucenjuju drugu stranu da izvrdava svaki dogovor), što tajna (što je opet, naravno, "curelo" kroz medije).

Male partije – SNS (nacionalisti Zmaga Jelinčiča), DeSUS (penzioneri), ZLSD (reformisani komunisti Boruta Pahora) uglas zahtevaju da se što pre sprovedu vanredni izbori "kako bi Slovenija dobila kompetentnu vladu sa svim punomoćjima". Stvarni razlog za striktno protivljenje rekonstrukciji Drnovšekove vlade je bio strah da bi nova vlada, ukoliko usvoji većinski izborni sistem – što je bio uslov Janši lojalne desnice i opozicije - ugrozila njihov opstanak. Što je najgore, bili su sasvim u pravu - Drnovšek je u otvorenoj ponudi Janši, Peterleu i Podobniku obećavao upravo to.

Izgleda, medjutim, da je Drnovšek ovoga puta izuzetno loše procenio apetite protivnika i aktuelnu situaciju, iako je položaj partija desnice bio i ostao krajnje paradoksalan. Janšini socijaldemokrati i Peterleovi demohrišćani izvukli su iz vladajuće koalicije svog trećeg partnera u borbi za potpunu vlast – narodnjake braće Podobnik. Sve tri partije su bile ljuti kritičari Drnovšekove opcije, ali ispod žita su do poslednjeg trenutka pokušavale da sklope sporazum s njim. A onda su svi javni i tajni pregovori propali. Opozicione partije su zahtevale da poslanici prvo glasaju (i to po skraćenom postupku) o većinskom izbornom sistemu, dok je Drnovšek hteo da se parlament prvo izjasni o poverenju njegovoj vladi.

Da perverzja bude potpuna, Drnovšeku je u tom natezanju iznenada stao uz bok njegov dojučerašnji partner na vlasti - predsednik parlamenta Janez Podobnik (brat Marjana Podobnika, šefa Narodnjaka, čiji je Janez takodje član) je uprkos pritisku svojih novih saveznika na desnici odlučio da parlament prvo glasa o Drnovšekovom predlogu nove vlade. Uostalom, taj papir je u proceduru i stigao prvi. Razlog za Podobnikovu malu prevaru jeste povredjena sujeta; Narodnjaci su, naime, u celoj toj ujdurmi Janše i Peterlea na obaranju Drnovšekove vlade dobili ulogu Trojanskog konja. Popustili su pod pritiscima političkih istomišljenika i izazvali krizu Drnovšekove vlade, na šta su njihovi navodno mnogo "principijelniji" partneri krenuli da se domundjavaju sa uzdrmanim premijerom. SLS i njihovi lideri, a pre svega braća Podobnik osećali su se izigranim i obrukanim. Bilo kako bilo, Drnovšekov manevar nije uspeo, parlament je odbacio njegov predlog i iskazao mu nepoverenje, a desnica se pobrinula da iznenadjenja bude potpuno i najavila da već ima svog mandatara za novu, ovoga puta desničarsku vladu.

Sada već uveliko teče rok od 30 dana (početak je bio 8. aprila). Za to vreme Slovenija mora da dobije novu vladu ili se raspisuju vanredni izbori. Po parlamentarnim kuloarima je, medjutim, u momentu Drnovšekovog pada već procurela vest da desnica nudi svoju vladu. Novom mandataru treba parlamentarna većina od 46 glasova (od 90 mogućih); desnica za sada može da računa na 44 poslanika. Dva glasa pripadaju predstavnicima madjarske i italijanske manjine, ali ti glasovi tradicionalno odlaze levom političkom bloku. Zato desnici ne preostaje mnogo izbora – na svoju stranu mora da privuče neku od manjih partija. Već se javio Zmago Jelinčič, predsednik Slovenačke nacionalne partije; potvrdio je da će se njegova stranka izjasniti za mandatara desnice, iako je Jelinčič do sada u parlamentu po mnogim pitanjima kontrirao kolegama po političkim afinitetima (Janši i Peterleu).

Zna se i šta je predmet najnovije ljubavi izmedju Jelinčiča i JPbP (Janša, Peterle, braća Podobnik) - SNS želi mesto ministra unutrašnjih poslova. Što se tiče novog mandatara, za sada su u igri dva imena; najčešće se pominje France Demšar, koji je do sada zauzimao mesto ministra odbrane, a postoje spekulacije da bi to mogao da bude i dr France Arhar, guverner Banke Slovenije. Zanimljivo je da javnost u ovom trenutku ne uzbuđuje toliko odluka koji će od rečene dvojice preuzeti Drnovšekovo mesto. Izbor izmedju Franca i Franca se i ne čini posebno teškim. Ono što golica analitičare jeste najava Jelinčičevog SNS-a da će podržati bilo kog od dva Franca. Jelinčičeva odluka, medjutim, izgleda racionalna. Zmago Jelinčič jeste osvedočeni desničar, mada je njegova partija u parlamentu mnogo puta odigrala odlučujuću ulogu u borbi izmedju levice i desnice, gde se SNS mnogo puta postavio uz levicu, nasuprot svojim prirodnim saveznicima. Drnovšek i levica, medjutim, nikada nisu javno nagradili Jelinčiča za konstruktivan odnos prema toj vladi. Naprotiv, Drnovšekovo koketiranje sa većinskim sistemom ugrozilo je opstanak Jelinčičeve partije.

Ipak je najavljeni ulazak SNS-a u društvo JPbP za mnoge veliko iznenadjenje. Vodj SNS Zmago Jelinčič je do sada bio težak protivnik i kritičar Katoličke Crkve i njenih želja da povrati svoju imovinu u naturi (pre svega šume) i da udje u državne škole, a kontrirao je i zahtevima predratnih veleposednika i projektima desnih partija koje su propagirale uvodjenje većinskog izbornog sistema. Sada kao da sve to više nije važno. Prodnadjen je neki zgodan izgovor za naprasnu podršku koaliciji desnice (zajednički front prema Hrvatskoj i Austriji, oprez prema ishitrenom ulasku u EU, itd.). Nije to prva takva Jelinčičeva mena; pre desetak godina je gradio karijeru desničara od renomea pucnjima na "južnjake" u Tržiču i potpirivanjem ksenofobije na račun stranaca uopšte. A onda je pre dve godine promenio ćud. Doduše, ružio je i dalje Hrvate, ali je medju retkima izražavao simpatije prema Srbima, kritikovao politiku zapadnih sila prema SRJ i u Beogradu uspostavio kontakte sa nekim visokim političarima JUL-a i SPS-a.

Uprkos tome što se čini da je nova, desničarska vlada već gotova stvar, komentatori su skeptični u ocenama da bi takva smesa mogla da bude uspešna. Iako je vrh Drnovšekovog LDS-a pre odluke Parlamenta tvrdio da "pitanje izbornog sistema i podrška vladi nije u vezi", te da se LDS "još davno odlučio za većinski sistem", moguće je da će sada podrška većinskom sistemu, projektu Janšine desnice, biti "stornirana". Čime bi strateški cilj desnice pao u vodu. Kao o jednoj od mogućnosti za od izlazak iz krize spekuliše se i o mogučnosti, da desnica posle dogovora sa Drnovšekom još jednom glasa o poverenju i potvrdi Drnovšeka za mandatara. Nema sumnje da će naredni dani u političkom životu Slovenije biti izuzetno burni.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)