Odbegli medvedi

Slovenija

Pitanje suživota ljudi i medveda je silom prilika postalo predizborna tema na kojoj koplja lome "kako levi, tako i desni" političari.

Ljubljana, 03.04.2000.

Sve je počelo odlukom ministra Cirila Smrkolja, izabranog za člana Drnovšekove vlade iz redova Narodnjačke partije braće Podobnik; ministar je decembra prošle godine odobrio da lovci likvidiraju nekoliko tuceta medveda, vrste koja je u Sloveniji, kao i u mnogim drugim evropskim državama, pod zaštitom vlasti. Usledili su protesti liberalnog dela javnosti. Kritičari su tvrdili da se tu radi o nelegalnom i štetnom potezu iza koga se kriju lični interesi samog ministra - Smrkolj je u privatnom životu i sam vlasnik velikog stada ovaca i poznato je da je imao šteta zbog ataka medveda. Stoga mu nije bilo teško da odobri spornu dozvolu. Šta više, potpisao ju je laka srca iako se kosi sa zakonom, ogorčeno su tvrdili oponenti.

A onda je neočekivani tok dogadjaja obrnuo stvari naglavce; prvo se jedan poveći meda pojavio u predgradju Ljubljane. Uspaničeni gradjani su u pomoć pozvali organe reda, policija je intervenisala i životinja je završila pod rafalima. Posle toga je u Dolenjskoj pokrajini jedan manje miroljubivi medved napao Franca Gačnika na njegovom salašu. Gačnik je pokušao da se odbrani sekirom, ali bez uspeha; dobio je teške povrede ruke i glave, a život mu je spaslo to što se na kraju pretvarao da je mrtav. Iako bi opisani dogadjaj u normalnim okolnostima završio kao bizarna notica u crnoj hronici, predizborna atmosfera učinila je da postane prestižna politička tema.

Prvi je reagovao Marjan Podobnik, koalicioni partner i potpredsednik Drnovšekove vlade, koji je se odlučio da treba proveriti stanje "na terenu" te se lično odvezao novim, blindiranim automobilom (prethodnog su mu ukrali) u šume oko Kočevja. Dočekali su ga obradovani seljaci i predsednici opština, koji u sve brojnijim medvedima vide opasnost za turističku budućnost svog kraja. Seljacima je podpredsednik vlade pred kamerama objasnio "da svi delovi Slovenije moraju da žive ravnopravno", što će reći da "treba učiniti sve kako bi i ljudi i zveri bezbedno živeli". Potom je predočio niz novih predloga. Seljaci su prihvatili dijalog s vlašću, mada su njihovi predlozi, što se tolerancije tiče, bili mnogo radikalniji od ideja podpredsednika vlade. "Sve ih treba pobiti; inače ćemo se mi preseliti u njihove brloge, a oni u naše kuće!", čulo se iz gomile. Podobnik je velikodušno priznao da je vlada odgovorna za incident, obećao odštetu i povukao se u bezbednu unutrašnjost službenog automobila.

Ipak, nije baš sve ostalo na pukim obećanjima. Drnovšekov kabinet je ubrzo najavio novu "strategiju prema divljim zverima" - svi ratari koji žive na ugroženom području dobiće posebnu "rentu", rezervati u kojima medvedi mogu da žive u miru biće bitno smanjeni, a Zavod za šume će osnovati posebnu grupu za "hvatanje" medveda. U predizbornom periodu, medjutim, odstrel medveda i nije neko popularno rešenje. Razvila se burna polemika izmedju liberalnog dela javnosti ("čitava akcija je preterana") i konzervativaca ("moramo da smanjimo broj medveda").

Uključena je i diplomatija; vlada će preko slovenačkih ambasada ponoviti poziv evropskim zemljama da kupe ili dobiju na poklon "slovenačke medvede". I to o trošku slovenačkih poreskih obveznika! S tim što će deo sredstava za projekat obezbediti Evropska unija, a ostatak ide iz Drnovšekovog bužeta. Zanimljivo je da je Slovenija tokom pregovara sa EU (o punopravnom članstvu) zahtevala od Unije "prelazni režim" za lov na vuka, medveda i risa, pošto je (za razliku od većine članica EU) u Sloveniji dopušten lov i na rečene tri vrste životinje.

Zaplet je pun ne samo tragi-komičnih, već i bizarnih detalja; u ovdašnjoj javnosti je uvrežena "činjenica" – koju potencira deo žute štampe - da dobar deo medveda (koji sada prave probleme i haraju po Sloveniji) dolazi "s juga", dakle iz Hrvatske i Bosne, odakle su intenzivno bežali tokom poslednjih ratova. Deo četvoronožnih ratnih begunaca potražio je spas u šumama Austrije i Italije, a neki su stigli čak i do Francuske. Većina ih je ipak ostala u Sloveniji (gde ih sada živi oko 200) pošto zbog prekinutih komunikacionih pravaca i urbanizacije nisu imali kud.

A onda su se stvari iskomplikovale i što se tiče životinja koji su se "odvažile na daleke pute" i dočepale se mirnih, stabilnih evropskih država, punih razumevanja za probleme zveri; poput Francuske, gde su slovenački lovci još decembra 1994. godine poslali tri medveda - medvedice Melbo i Živu, te mužjaka Pirosa. Zveri su u selima ispod francuskih Pirineja meštani dočekali sa oduševljenjem, a gradonačelnik obližnjeg mestašca je pridošlice pozdravio najavom da će sada u taj deo Pirineja dolaziti reke novih turista, sve kako bi videle medvede. Predstavnik Lovačkog saveza Slovenije bio je nešto skeptičniji. Oprezno je primetio da su "medvedi plašljive životinje koje se kriju pred ljudima", te da sumnja da će pozirati pred kamerama. Znao je šta govori - dogadjaji su ubrzo krenuli pogrešnim tokom. Melba je posle godinu dana u emigraciji ubijena (navodno u samoodbrani), a onda su njeni mladunci počeli da napadaju okolna stada. Medvedi su tokom nekoliko godina potamanili oko 200 ovaca i 2 konja.

Slučaj je pre nekoliko dana dobio svoj epilog u francuskom parlamentu. Donji dom parlamenta prihvata amandman kojim je odobreno hvatanje medveda koji su pobili nekoliko desetina ovaca i koza. Medvedi su uredno spakovani u teretni vagon i, uprkos protestima društava za zaštitu životinja, u pratnji radnika zoološkog vrta poslati nazad, u Sloveniju. Zbog opisanog incidenta projekat slovenačke vlade ("poklon-izvoz" medveda) visi na niti; za sada je izvesno samo da će tokom naredne tri godina devet medveda preuzeti Italija, za svoj park Adamello Brenta.

Dalja sudbina medveda koji naseljavaju slovenačke šume ostaje neizvesna i zbog proceduralnih začkoljica - liberalni demokrati (LDS Janeza Drnovšeka), za koje konzervativci tvrde da su "pro-medvedje" nastrojeni, miniraju anti-medved inicijative Podobnikovih Narodnjaka. Tako su represivnije mere protiv medvedje vrste u Sloveniji za sada stopirane. Ako ništa drugo, celo putešestvije je makar pokazalo da od Gorskog Kotara pa do Pirineja i nije tako daleko. Bar za medvede.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)