Kombi se vraća kući
Slovenija i diplomatija
Rasplet je konačno na vidiku - posle nešto više od dve godine od kada je hrvatska policija uzaptila slovenački špijunski kombi sa dvojicom obaveštajaca, Stipe Mesić je obavestio kolegu Milana Kučana da će pomenuto vozilo uskoro biti vraćeno Sloveniji.
Ljubljana, 27.03.2000.
"Očekivali smo, poštovani gospodine predsedniče, da ćete u Sloveniju doputovati kombijem a odvesti se Audijem, koji je, naravno, u Milanovoj garaži!" Tim rečima je glumac Boris Kobal pozdravio Stipu Mesića u prepunoj sali "Pozorišta lutaka", gde je predsednik Hrvatske gostovao tokom kombinovane privatno-zvanične posete Ljubljani. Bio je to politički kabare, hepening koji u rečenom pozorištu redovno organizuje mladji Ribičič, Ciril. Kobalov cinizam bio je uperen na pogranični incident sa "zalutalim" slovenačkim špijunskim kombijem u Hrvatskoj, ali i na najnoviju domaću aferu - nestanak službenog Audija podpredsednika vlade i šefa koalicione LDS Marjana Podobnika.
Skandal oko ukradenih kola dobio je na težini kada je Podobnik optužio predsednika Slovenije Milana Kučana da su ljudi iz njegovog štaba učestvovali "zaveri" oko kradje automobila. Kobalu je to bio dovoljan povod da zaplet oko Audija upotrebi u par glosa; izmedju ostalog, upitao je Mesića zna li šta o tome, a onda brzo sam odgovorio da se radi o onom "političaru kome drpe kola, dok je na tudjoj ženi". U tom monologu jednog od najboljih slovenačkih komičara potkralo se i nekoliko drugih izraza; izmedju ostalog, zajedljivo se osvrnuo na najnovije otkriće u Zagrebu (da je Tudjman imao posebanu, satelitsku vezu sa Miloševićem tokom rata) primetivši da se nada, ako se ikad otkrije da su Mesić i Kučan imali nešto slično, da će se otkriti da su razgovarali "o pičkama". I dok se iznenadjeni Mesić još nije oporavio od smeha, Kobal ga je upitao kako se u Hrvatskoj kaže "pička" (Mesić:"Uglavnom prešućujemo!") na šta je sam odgovorio da se to u Sloveniji kaže "Koalicija Slovenija". (Nova tvorevina tri najveće desničarske stranke koju vode Janša, Peterle i Podobnik, koja upravo radi na krizi Drnovšekove vlade.)
Bilo je tu još sličnih izjava na aktuelne desničarske prvake, a na kraju je Mesića upitao kako se u Hrvatskoj kaže Mesić? Mesić je, zbunjen, zaustio da odgovori, a Kobal je odgovorio: "Kod nas se kaže – Bronhi, lakše se diše!" I potegao iz džepa kesicu bonbona Bronhi. Mesić ju je prihvatio, zacenivši se od smeha.
Bio je to povod za nove reakcije desnice, koja je na čelu sa Janšom i Peterleom krenula u harangu na glumca Borisa Kobala, inače direktora MGL (Ljubljansko gradsko pozorište). Oglasila se i Katolička crkva, uvredjena pošto je Kobal slovenačkog nadbiskupa Rodea - parafrazirajući neke Rodeove izjave oko Crkve koju nikako da pripuste u slovenačke škole - nazvao "nemačkim ovčarom". Napadi su krenuli i na Cirila Ribičiča, koji tvrdi da pojma nije imao šta će biti sadržaj Kobalove satire; što Ribičiču nije smetalo da ustane u odbranu glumca, jer tako "brani pravo na smeh". Svejedno, Kobala nije odbranio. Desničari su pokrenuli postupak u gradskoj vladi da ga isteraju iz pozorišta. Zanimljivo je da je desnica pokušala da instrumentalizuje i samog Mesića, zahtevajući od Kučana da se izvini zbog "diplomatskog incidenta". Kučana je iz nezgodnog položaja izvukao lično Mesić, izjavom da nije bilo diplomatskog incidenta.
Diplomatski incident
Satirični incident u koga je ni kriv ni dužan bio uključen kako predsednik Hrvatske Mesić, tako i predsednik Slovenije Kučan, koji je sedeo u publici (a koga Kobal takodje nije poštedeo, aluzijom na njegov nizak rast i glasine da je Kučan primao mito od Elana: "Teško da je Kučan mogao da dobije skije, Elan je tada već ukinuo dečiji program!") podgrejao je rasprave o političkoj kulturi i granicama humora. "Mogu da razumem da je predsednik u odabranom društvu uživao u 'obradjivanju' klasnog neprijatelja i bez sumnje iskoristio pravo na smeh, ali meni i drugim pravim demokratama posle toga još dugo neće biti do smeha," kritikovao je Kučana šef demohrišćana Lojze Peterle.
Ciril Ribičič je uzvratio istom merom, nazivajući samozvane demokrate licemerima, pošto su oni pre nekoliko godina štampali plakate na kojima su svoje protivnike karikirali pored Čaušeskua, Staljina i drugih diktatora. Većina komentatora je ovo unakrsno verbalno prepucavanje uzela kao dokaz da je nivo opšte kulture u Sloveniji izuzetno nizak.
Koliko je u Sloveniji ceo zaplet imao i još uvek ima negativne odjeke, toliko je na spoljnopolitičkom planu doneo dobrega. Odnosi izmedju zvanične Ljubljane i Zagreba nisu bili nikad bolji (bar u poslednjih deset godina). Stipe Mesić je odmah po povratku u Zagreb pozvao telefonom svog domaćina Milana Kučana kako bi mu saopštio da će slovenački špijunski kombi, kamen brojnih diplomatskih spoticanja od 1998. godine naovamo, uskoro biti vraćen Sloveniji. I od Slovenije se očekuje da učini gest dobre volje - tako je bar procurelo sa hrvatske strane – što će reći da skloni vojsku sa spornog "Trdinovog vrha" odnosno "Svete gere", brežuljka na kome je smeštena kasarna i obaveštajni punkt, baš na nerazrešenom delu slovenačko-hrvatske medje.
Sporni kombi je zaplenjen pre nešto više od dve godine, tačnije
- januara 1998. godine kada su hrvatski policajci oko deset metara unutar svoje teritorije ulovili dva oficira slovenačke vojne obaveštajne službe u sumnjivom vozilu. Predstavnici zakona uredno su pohapsili nezvane goste i priveli ih kod sudije za prekršaje. Uhvaćeni slovenački špijuni pravdali su se da su promašili slovenačko-hrvatsku granicu i u posebnom vozilu, specijalno opremljenom za elektronsko izvidjanje, sasvim nepredvidjeno ušetali u ruke iznenadjene hrvatske patrole. Obaveštajci su ubrzo deportovani u domovinu, dok je skupoceni kombi, koji prema nekim podacima košta milion, odnosno, čak deset miliona nemačkih maraka, ostao na hrvatskoj strani.
Zvanična Ljubljana potrošila je nedelju dana pokušavajući da prikrije incident. I sve bi bilo lepo i gotovo zataškano, da Janši odani oficiri slovenačke vojske nisu pustili u promet poverljivu informaciju o celom poduhvatu. Iako nepotvrdjena, teorija o namernom slovenačkom kiksu, kako bi se Hrvatskoj na zaobilazan način doturila špijunska oprema i vozilo koje zbog embarga na promet oružja nije mogla da kupi redovnim putem, unekoliko objašnjava neverovatnu hrvatsku uzdržanost u medijskoj eksploataciji pomenute špijunske afere. Zanimljivosti radi, upravo takvo vozilo, odnosno kombi opremljen specijalnom elektronskom mašinerijom nemačke proizvodnje, hrvatska strana, odnosno njena obaveštajna služba, pokušavala je duže vreme da kupi, ali je zbog nepoverenja zapadnih zemalja, kao i visoke cene, sve do fatalne greške slovenačkih obaveštajaca ceo posao ostao samo na nivou želja.
Konačno, u slovenačkom parlamentu je pokrenuta i istraga koja do dana današnjeg nije dala odgovor na pitanje da li se radilo o javašluku, odnosno dogovorenom, planiranom incidentu - pošto su Amerikanci zabranili prodaju pomenutog vozila hrvatskoj vojsci - ili je ipak bila u pitanju aljkavost. Dozirane i protivrečne informacije ponukale su novinare da smišljaju najneverovatnije scenarije o pozadini avanture sa špijunskim kombijem.
Sukob obaveštajaca?
Najzanimljiva teorija jeste da se nije radilo ni o kakvom "doturanju" opreme Hrvatima, već o nešto drugačijem vidu slovenačke pomoći Zagrebu. Hrvatskoj je, naime, posle reintegracije Podunavlja hitno bila potrebna savremena elektronska oprema, s kojom bi s ove strane Dunava bez po muke presretala obaveštajce iz jugoslovenske vojne obaveštajne službe. Medjutim, kako Hrvatska nije član Partnerstva za mir, velike sile nisu dale odobrenje da Tudjmanova administracija nabavi preko potrebnu opremu od Nemaca. A onda je, gle čuda, nasušna aparatura prosto pobegla susedima; prema toj verziji, na Balkanu se odvija svojevrstan nemačko-američki špijunski rat, u kome su i Slovenci i Hrvati nešto poput statista.
Poznata je stvar da uprkos strateškom savezništvu izmedju Nemaca i Amerikanaca ima rivalstva, ponekad izbijaju varnice, pa i konflikti, posebno kada su u pitanju geopolitički i strateški ciljevi. Znalo se da su Nemci prodali (svoju) opremu za komunikacije hrvatskoj vojsci. Istovremeno su, medjutim, prodali špijunske kombije i što je još važnije - šifre - slovenačkim obaveštajcima. Cilj ove zadnje trgovine je bio jasan - mi vama opremu, vi nama podatke. Nemačka je, naime, bez obzira na strateško partnerstvo sa Hrvatskom, htela da bude dobro obaveštena šta Hrvatska, a posebno njena vojska, radi i sprema. I tu je došlo do sukoba interesa, pošto Hrvatsku pokrivaju i SAD, ponajviše uz pomoć špijunskih AWACSA. Nemačka, koja u vazduhu nad Hrvatskom nema sličnih letilica, zavisila je od slovenačkih informacija sa terena. A onda su SAD saznale da Nemačka na svoju ruku, uz pomoć saveznika iz Slovenije prikuplja podatke o njenoj južnoj susedi. I usledila je munjevita reakcija - poverljiva informacija i maršruta slovenačkih špijuna dojavljena je hrvatskim obaveštajcima. Ubrzo se ispostavilo da su trapavi slovenački špijuni tokom zadatka (delimično zbog krivudavog puta i još uvek neodredjene medjudržavne granice) zalutali na deo teritorije koja se smatra delom Hrvatske. I kombi je promenio gazdu.
Bilo kako bilo - desilo se očekivano - dvojica nespretnih obaveštajaca izbačena su sa posla odlukom disciplinske komisije vlade, kombi se vrača kući, a Drnovšekova komisija (osnovana da istraži "slučaj kombi") nije otkrila ništa. Kako je ono govorio Čerčil? "Ako hoćeš nešto da zataškaš, obrazuj komisiju!"
Svetlana Vasović-Mekina