Opozicija u Zemlji čuda

Srbija 2000

AIM, Podogorica, 28. 3. 2000

(Od dopisinka AIM iz Beograda)

Miloševićev režim – brže no što su NATO rakete prošle godine rušile, po rečima predsednika SR Jugoslavije – obnavlja zemlju, podiže mostove, useljava postradale, obnavlja ekonomiju, unapređuje poljoprivredu, osniva i predvodi globalni pokret protiv novog svetskog poretka, preti povratkom na Kosovo i ubrzanim rastom standarda stanovništva. Pred godišnjicu početka NATO bombardovanja, Slobodan Milošević je – u svojstvu predsednika Socijalističke partije Srbije (SPS), na njenom četvrtom kongresu – zapazio da u Srbiji nema opozicije, i zapretio "janičarima" koji se kao opozicija predstavljaju, da ih uskoro neće biti. Srbijom će, ovako ili onako, upravljati leve i patriotske snage, podržane od progresivnog dela čovečanstva. Sudeći po gostovanjima visokih funkcionera Miloševićevog režima u proteklih godinu dana, tom delu sveta pripadaju Severna Koreja, Maimar, Irak, Libija i, naravno, Kina.

S druge strane, u desetu godinu višestranačja u Srbiji opozicija ulazi sa neslavnom reputacijom najneuspešnije u bivšoj Istočnoj Evropi. To je karakteristika koju, na prvi pogled svakako, samo ističe najnoviji među mnogobrojnim pokušajima da se svojim simpatizerima i biračima predstavi kao ujedinjena bar oko osnovnog cilja: smene sadašnje vlasti.

Opozicija nije zaslužna ni za prvi ozbiljan protest protiv katastrofalnih posledica Miloševićeve politike, izražen još tokom prošlogodišnjeg NATO bombardovanja, kada su se u unutrašnjosti Srbije građani pobunili zbog rata,ubijanja, zbog selektivne mobilizacije i kada su, nešto kasnije, rezervisti Vojske Jugoslavije zatražili da im se isplate dnevnice za još jedan u nizu ratova u kojima Milošević "nije učestvovao".

Katastrofalne posledice bombardovanja i sankcija bile su povod i pokušaju Grupe 17 (ekonomista) da građanima Srbije izlaz ponude u programu koji je predviđao prelaznu ekspertsku vladu, izbore za ustavotvornu skupštinu i pripremu još jednih prvih, slobodnih, višestranačkih i fer izbora. Slične ideje imao je Savez za promene (SZP), koalicija nekoliko partija među kojima je najveća Demokratska stranka (DS) Zorana Đinđića. Septembra prošle godine SZP je, ističući na čelo svog programa bivšeg guvernera Narodne banke Jugoslavije Dragoslava Avramovića – računajući na njegovu popularnost kao "ubice" hiperinflacije iz 1993. godine – započeo seriju protesta u Beogradu. Zamisao uspešnog ponavljanja tromesečnih demonstracija iz 1996/97, kada je režim bio prinuđen da prizna rezultate lokalnih izbora u korist opozicije, pala je u vodu za manje od nedelju dana.

Najveći deo ostatka opozicije zamerio je organizatorima protesta zbog iracionalne ideje da će se režim dobrovoljno povući, prepuštajući vlast ekspertima, sve u korist naroda. Drugi su smatrali da se program SZP suviše pitanja ostavlja otvorenim "za posle", "ekspertima" i savršeno nejasnim "prelaznim" rešenjima. Odziv (Beo)građana bio je, od prvog dana, rečito slab. Režim se starao samo o tome da demonstranti – nekoliko hiljada prvih, do nekoliko stotina narednih dana – ne krenu u šetnju ulicama. Trg Republike bio im je prepušten na volju, na ulicama su sledile – batine.

Tako je propao pokušaj SZP da pokrene građane protiv režima, uprkos nekolicini upornih "šetača" koji ovih dana broje trista-i-neki dan protesta pod parolom "Promene!". Međutim, pogrešno bi bilo iz toga zaključiti da je raspoloženje javnosti prorežimsko. Kao i u proteklih deset godina – čak i ne računajući uticaj državne propagande – građani su rezervisani spram stvarne spremnosti opozicionih stranaka da se stvarno slože oko onoga što im je po definiciji razlog postojanja, jednostavnog programa akcija za smenu vlasti. Kao lider SPO, jedne od najjačih opozicionih stranaka, i kao član savezne vlade u vreme NATO bombradovanja, Vuk Drašković je suviše "glasno ćutao" u vreme akcije SZP. Za razliku od njega, lider Demokratske stranke Srbije (DSS) Vojislav Koštunica žestoko je kritikovao ideju "prelazne vlade" i, kao ekspert za ustavno pravo, način na koji bi do smene režima bez izbora uopšte moglo doći. Najzad, čini se da je i među ekspertima došlo ne samo do stručnih, nego i ličnih razmimoilaženja oko pitanja zasluga za pripremu ražnja za onog zeca iz poslovice. U tom smislu, ima istine u oceni nekih analitičara da je Dragoslav Avramović svojom popularnošću, inostranim vezama i jasnim stavovima, sve pročitano kao mana, najzad ujedinio lidere opozicije – protiv sebe. I time je, posredno, primorao da se pozabavi sopstvenim, opozicionim poslom.

Lideri Zapada su, čini se, mnogo pre no svetski mediji – koji se tek ovih dana bacaju na pitanje smisla, svrhe i efekata – shvatili veličinu promašaja prošlogodišnje NATO intervencije u Jugoslaviji. Promašaj se, naravno, ne tiče broja žrtava, uspeha "humanitarnog rata" ni obima razaranja, već trajnosti režima Slobodana Miloševića koji opstaje bez obzira da li ga Zapad vidi kao "balkanskog kasapina" ili "faktor mira i stabilnosti" na Balkanu.

Ne manje trapavo, iste one zapadne zemlje koje su prošle godine "humanitarno" bombardovale Jugoslaviju nastoje da protiv Miloševića ujedine opoziciju u Srbiji i vlast Mila Đukanovića u Crnoj Gori. Na sastancima "trilaterale" USA-OSCE-YU(opozicija) pojavljuju se u srbijanskom miljeu najomraženiji predstavnici Zapada – u likovima Medlin Olbrajt ili Havijera Solane – kao dušebrižnici budućnosti građana Srbije i Jugoslavije. Njihov nesumnjivo ličan odnos prema Slobodanu Miloševiću i njegovom režimu, opoziciju u Srbiji dodatno stavlja na mnogo veća iskušenja. Ne i Miloševića. Njegova propaganda primitivno – i efikasno – kontakt opozicije sa svetom prikazuje kao izdaju i plaćeništvo, ne trudeći se čak ni toliko da očigledne uspehe opozicije, kakvo je prošlonedeljno ukidanje zabrane međunarodnih letova, pripiše sebi. Utoliko ima osnova za sumnju da je zapadna podrška opoziciji u Srbiji neiskrena (osim što je zakasnela i više nego simbolična), jer Milošević na vlasti predstavlja univerzalni izgovor za primenu svih zamislivih metoda spoljnih pritisaka, od sankcija do pretnje okupacijom. U hipotetičkoj slici postojanja jedne demokratske Srbije, slažu se i američki analitičari, primena sile ili pretnja silom teško bi se mogla povezati sa pridevom "humanitarno".

Vojislav Koštunica, lider Demokrastske stranke Srbije, je dosledni zastupnik stava "ni Beli dvor, ni Bela kuća", što je slogan kojim se ilustruje želja i/ili politički program koji nije posledica ni Miloševićevog, ni diktata Vašingtona. DSS već godinama beleži lagan ali stalan rast popularnosti, koji samo statistički ne izgleda značajno (od oko 3, do blizu 7 procenata podrške u poslednjim ispitivanjima javnog mnjenja). Uprkos reputaciji stranke koja najteže ulazi u koalicione saveze, DSS je podržao ne samo inicijativu za sazivanje okruglog stola vlasti i opozicije u oktobru 1999, nego i – pošto je inicijativa naišla na odbijanje vlasti – formalno okupljanje opozicionih stranaka početkom januara ove godine. Prema Koštuničinom tumačenju, taj ishod je posledica unutrašnjeg – nezadovoljstva građana i jasnih posledica politike vladajućih stranaka – a ne spoljnog pritiska.

Draškovićev SPO se u ovom slučaju udruživanja opozicije najduže premišljao. Tumačenja takvog stava isprva su bila zasnovana na pretpostavci da SPO kalkuliše sa idejom saradnje sa Miloševićevim vlastima, kako bi preuzeo mesto i ulogu Šešeljevih radikala kao "patriota" u levoj koaliciji, preko objašnjenja o ucenjivanju ostatka opozicije dokazivanjem da "samo Vuk može da izvede narod na ulice", do tragično jasne poruke koju je režim uputio u oktobru 1999. godine neuspelim atentatom na Draškovića, koji su gubitkom života u "saobraćajnoj nesreći" platila četvorica ljudi.

Šta god da su značile poruke bombardovanjem, haškom optužnicom i nedavno objavljenom poternicom Stejt departmenta, Milošević ih je pročitao kao dozvolu za obračun sa protivnicima. U godini lokalnih, republičkih i saveznih izbora – ne računajući one koje međunarodna zajednica planira na Kosovu – Milošević je, još jednom, odlučio da udari silom. U prvoj nedelji marta inspektori saveznog ministarstva za telekomunikacije onemogućili su emitovanje programa, a "nepoznati počinioci" odneli su, uništili i – u slučaju beogradskog Studija B, usput prebili čuvare – emisionu tehniku nekoliko lokalnih radio i televizijskih stanica. Rigoroznom primenom Zakona o javnom informisanju tokom proteklih godinu dana doveden je u pitanje opstanak svih medija koje ne zavise od režimske podrške a kada se ni gotovo tri miliona maraka naplaćenih ekspresnom primenom zakona nije pokazalo kao dovoljno efikasno, država je preko noći nacionalizovala "Večernje novosti", najtiražniji jugoslovenski dnevni list. Svi ostali su, koordiniranom akcijom resornih ministara, državne televizije i "patriotskih" snaga, prozvani kao izdajnici i plaćenici.

Građani Pirota, Požege i Kraljeva su na državno otimanje medija reagovali masovnim protestima, a opozicione stranke – saopštenjima za javnost. Beogradska tv-stanica Studio B se, preko noći, setila da u opoziciji ne postoji samo SPO kao stranka koja je na vlasti u Beogradu. Vlasnici, urednici i novinari nezavisnih medija su, iznenada dobivši priliku da se o najnovijem udaru na profesiju javno izjasne, uglavnom – molili da ih opozicija ne brani. Manje diskretno, upozorili su da je posao opozicije rušenje vlasti, a ne izdavanje saopštenja zbog čijeg objavljivanja stradaju mediji koji ih objave.

Ponovo udružena opozicija, međutim, još uvek nije uputila jasnu poruku biračima, uprkos predstojećim izborima. Režim će, sudeći po tome što svoje najborbenije aktiviste raspoređuje na mesta opštinskih čelnika, snagu opozicije najpre oprobati na lokalnom nivou. U četrdesetak najvećih gradova Srbije na vlasti su još uvek ekipe odavno rasturene koalicije "Zajedno" (SPO, DS, Građanski savez Srbije). Taj podatak svedoči da liderske netrpeljivosti ne moraju da utiču na ljude koji na vlasti mogu da opstanu samo kao saradnici. Ipak, moguće ga je čitati optimistički – kao nadu da su birači pametniji od svojih političkih "vođa", ili pesimistički – kao još jednu šansu za predstojeće dokazivanje koruptivne moći režima "u interesu naroda i države".

Poslednja istraživanja javnog mnjenja Srbije, objavljena prošle nedelje, pokazuju da opozicija u celini uživa veću podršku nego vladajuće stranke. Statističke kombinacije u pogledu mogućih koalicija su raznovrsne, ali sve one zavise od dominantne većine (40-60 odsto) onih koji ili neće ili još ne znaju za koga će glasati. Isprva usaglašen na mnogobrojnim sastancima opozicionih lidera, zahtev za slobodne, poštene i fer izbore na svim nivoima doveden je u sumnju neizvodljivošću republičkih (Kosovo), crnogorskim odbijanjem saveznih izbora, ali i nedoslednim izjavama pojedinih članica nanovo udružene opozicije. U takvoj situaciji, proizvedenoj ako ne zajedničkim, a ono bar istovremenim dejstvom režima i spoljnih faktora, istu težinu imaju dobronamerne preporuke opoziciji da se na izborima pojavi sa jedinstvenom listom i bez natezanja oko redosleda imena na njoj, i uzdah velikog dela onih koji su profesionalno prinuđeni da se srpskom opozicijom bave: "Pobedite već jednom, da vas više ne podržavamo!"

Aleksandar Ćirić (AIM)