Elanova druga šansa

Slovenija i tranzicija

Jedini domaći proizvodjač smučarske opreme je posle gotovo deset godina ponovo postao domaće preduzeće

Ljubljana, 25.03.2000.

“Hrvati odlaze!” To je bila najava kojom je uoči primopredaje poslova izmedju nove i stare uprave Elana iz Begunja slovenačka POP TV pozdravila najveći i finansijski najteži poslovni zalogaj Drnovšekove administracije od osamostaljenja države naovamo. Emocijama nabijeni komentari u svim slovenačkim medijima pokazali su da se ne radi o običnoj zameni vlasnika. Iako je dosadašnja većinska uprava (iz Hrvatske) relativno uspešno vodila Elan (a primopredaja poslova obavljena u prijateljskoj atmosferi) uzbudjenje i pregrejane nacionalne strasti podsećale su (u malom, doduše) na spektakl sličan onom kada su Kinezi ponovo dobili Hong Kong.

"Karving" skije

Cela operacija preuzimanja izazvala je utoliko više iznenadjenja pošto je niko uistinu nije očekivao; uostalom, ovdašnja javnost je do sada bila veoma kritična prema sličnim projektima spasavanja i pomoći "privrednim bolesnicima", što je najčešće nazivano "bacanjem para". Zato je vlada bez milosti rasprodala nekadašnji privredni gigant - mariborski TAM, dozvolila kolaps i raspad Iskre, kao i brojnih drugih nekada velikih preduzeća; propao je i referendum za gradnju elektrane u Trbovljama, i to uprkos upozorenjima da će takva odluka ugroziti regiju i mnoga radna mesta. Elan je, očito, ipak nešto sasvim drugo.

Slovenci sebe smatraju "skijaškom velesilom" (što je delimično tačno, ove godine je to potvrdila i Špela Pretnar, na primer), vole da se u skijanju takmiče i porede sa bogatijim susedima "preko grane". U celoj toj priči je Elan bio nacionalna uzdanica, jedno od inovativnijih preduzeća koje je socijalizam porodio. A da njegovo vreme nije prošlo, dokazao je prošle godine kada su "Elanovi" konstruktori izbacili na tržište novost, prve "karving" smučke, koje su potom izazvale pravu revoluciju u skijanju. Medjutim, pošto invencija nije pravovremeno zaštićena valjanim patentom, sada se Elanovim izumom diče sve vodeće svetske marke, o čemu je nedavno pisao i "Njusvik".

Ovoga puta se sve odvilo veoma brzo; većinski vlasnik iz Hrvatske hteo je da proda svoj deo i Drnovšek je brzo odrešio kesu. Rasplet se desio u izuzetno osetljivom trenutku, kada je u Elanu umalo eksplodiralo radničko nezadovoljstvo, pošto je slovenačka Elektrodistribucija iskoristila neki neplaćeni račun (čak je i suma bila mizerna u odnosu na potegnute sankcije) i Elanu odsekla struju. Proizvodnja je stala. Vlasnici su Elektrodistribuciji ponudili da otplate dug na rate, što je ona odbila. A u medjuvremenu – bez proizvodnje nema zarade. Nema plata. Begunjski radnici su se opet našli na ivici egzistencije; regija je ključala.

Nekako u isto vreme je Elan postao tema broj jedan i u domaćim medijima, pošto je parlamentarna istražna komisija pod vodstvom Franca Pukšiča počela da saslušava i neke vidjenije svedoke, a sve kako bi utvrdila krivicu nekadašnjih visokih političara za sunovrat Elana. Na meti komisije su se našli aktuelni predsednik Slovenije Milan Kučan, nekadašnji partijski funkcioner Miran Potrč, već osudjivani poslednji direktor Elana Pavle Koder i mnogi drugi.

Predsednik rečene komisije optužio je Milana Kučana (a kasnije nije dokazao!) da je od Elana primao na poklon skije, kao i da je slovenačka komunistička partija u svojim poslednjim godinama na vlasti muzla pare od Elana; umesto da ponizi i osudi Kučana, Pukšičevoj komisiji se izmakla vest da je Elan, u suprotnosti sa tada važećim propisima kupovao devize od slovenačke Crkve. Sve rečene glasine sada su najednom izgubile na težini, posle kupovine Elana. Slovenačka razvojna družba (SRD) kupila je Elan za 14 miliona nemačkih maraka od Privredne banke Zagreb i drugih vlasnika. Još uvek nije jasno ko je bolje prošao. Privredna banka Zagreb je svojevremeno stekla pravo vlasništva nad firmom tako što je uložila 31,8 miliona maraka, a sada je svojinu unovčila za svega 14 miliona DEM, dok su trenutna potraživanja prema Elanu oko 50 miliona DEM. Zbog toga i nije bilo boljih kupaca od slovenačke vlade; da sredstva nisu uplaćena i Elan kupljen, proizvodnja bi definitivno stala, marka propala a Elan sam više ne bi vredeo mnogo. Ovako je slovenački SRD otkupio i trgovačku marku "Elan".

Analitičari su često postavljali pitanje kako je tako uspešan "Elan" uopšte mogao da propadne? Agonija traje još od kraja osamdesetih, kada je firma zbog dugova (koji su dugo prikrivani) otišla u stečaj. Kormilo preuzimaju potražioci, na čelu da Privrednom bankom iz Zagreba, koji ulažu ogroman napor da preduzeće prodaju stranim investitorima. Prvo je Komel, vlasnik većine deonica nekadašnjeg ponosa ovdašnje industrije Elan, potpisao kupoprodajni ugovor sa američkom korporacijom Elite America Corporation (EAC). Slovenačka javnost je bila šokirana. Domaća dika odlazi u ralje strancima. Samo nekoliko dana kasnije procurela je vest i da je većinski vlasnik pomenute američke firme Frank Kadriu, poreklom makedonski Albanac, što je nagadjanjima dodalo novi talas sumnjičenja i negodovanja.

Komentatore je u celoj priči najviše zbunjivala visoka svota koja je tada nudjena za Elan; kupci iz Hrvatske su na javnoj licitaciji uspeli da kupe Elan za 32,5 miliona nemačkih maraka, dok je za 70 odsto Elanovih deonica tada nudjeno čitavih 70 miliona nemačkih maraka! Domaćoj javnosti je čak servirana i informacija da je preprodaju Elana uz tako fantastičan profit, od koga će najviše koristi imati Privredna banka iz Zagreba, odobrio hrvatski predsednik Franjo Tudjman, lično. Danas je jasno da su te ponude bile nerealne.

Uspon i propast

Posle velikih uspeha Ingemara Stenmarka te jugoslovenske skijaške ekipe (Križaj, Strel i drugi) koji su osvajajući medalje bili najbolja reklama za Elanove smučke, sunovrat slovenačkog industrijskog konja počeo je nekoliko godina pre sloma Jugoslavije, tačnije - kada se u dnevnim novinama, na stranama posvećenim privredi, pojavila notica o problemima Medjimurske banke oko isterivanja para pozajmljenih Elanu. Ubrzo potom se imperija tadašnjeg Elanovog direktra Uroša Aljančiča i njegovog finansijskog direktora Pavla Kodra srušio kao kućica od karata; mediji su razotkrili brojne mahinacije, od neopravdanog davanja kredita i zajmova do različitih drugih poslovnih malverzacija. Tada je zbog Elana propala banka Les u kojoj je na hiljade ljudi izgubilo svoju uštedjevinu, pošto država nije pristala da bude garant.

Na kraju je uveden stečajni postupak i organizovana licitacija na kojoj su se pojavili - na veliko iznenadjenje slovenačkih kupaca i banaka - i odlično pripremljeni hrvatski poverioci koji su konačno otkupili Elan. Bilo je pokušaja da se formalnim sredstvima spreči prenos vlasništva na hrvatske kupce, ali su sudovi ipak odlučili u njihovu korist. Da je i dan danas prodaja Elana bolna tačka mnogih Slovenaca, postalo je jasno kada se u Parlamentu odlučivalo o izboru sudija za trajni mandat. Anton Šubic, sudija koji je odlučio da Elan ipak pripada hrvatskim poveriocima umalo je ostao bez posla, pošto je nekadašnji potpredsednik vlade Leo Šešerko bio mišljenja da je dotični sudija tom prilikom napravio mnogo grešaka. Bilo kako bilo, tužna priča o nekadašnjem jugoslovenskom i slovenačkom ponosu, Elanu, nikada nije do kraja razjašnjena.

Nekadašnji čelni ljudi Elana, Uroš Aljančič i Pavle Koder, u medjuvremenu su u prvostepenom postupku više puta osudjivani pa opet oslobadjani na višoj instanci, a na svetlo dana nikada nije isplivalo gde je iščezlo 600 miliona DEM Elanovog kapitala. Bivši direktori Elana pravdali su se i za nestanak tog novca optuživali galopirajuću inflaciju u vreme Ante Markovića, ali je na sudu obelodanjeno i dokazano postojanje crnih fondova firme bacilo sumnju i na tu argumentaciju... Elan (inače sastavljen od sedam preduzeća, od kojih je Elan Ski bilo najvažnije) je prodajom hrvatskim poveriocima ipak poslovao izvanredno dobro. Ekipa predvodjena direktorom Koščecom uspela je da Elan svake godine proizvede za oko dva miliona nemačkih maraka dobiti, pri čemu su i zaposleni imali solidne plate. Paradoksalno, popularnost Elanovih smučki opala je upravo kod onih koji su ih nekada obožavali - matično tržište Elana iz Begunj više nisu bili Slovenci, koji su se okrenuli drugim, "svetskim markama", odbijajući da "voze hrvatske skije".

"Albanski prodor"

Da nacionalne emocije nije teško podgrejati pokazalo se i u slučaju druge, doduše propale, prodaje Elana. Zbog sumnje da se radi o špekulativnom poslu, poslanici Slovenačke narodne stranke zatražili su od Parlamenta da posebna skupštinska komisija, koja istražuje zloupotrebe javnih ovlašćenja političara, odmah počne istragu o pozadini transakcija sa Elanom, te da javni tužioci pokrenu postupak protiv svih lica koja su bila umešana u tu, navodno, nečistu rabotu, a sve u ime zaštite uzvišenih nacionalnih interesa pred "najezdom albanskog kapitala". Sve ono što su do pre par godina slovenački mediji i političari oštro kritikovali u vezi srpske ksenofobije na Kosovu, odjednom se, kao bumerang, sada vratilo preko ledja Elana. Sumnje u valjanost finansijske konstrukcije potpirivali su i slovenački državni mediji.

Slovenačka nacionalna televizija objavila je da u Privrednoj komori San Diega o firmi Elite America Corporation nemaju pojma, što je navelo na zaključak da navedena korporacija u tom gradu poseduje samo poštansko sanduče. Pokušaj harange na nepoželjnog kupca potkrepljen je i slikom dotičnog Franka Kadriua na plakatu kojim propagira rentiranje zapadnih automobila u Albaniji, što navodno nikako ne može biti dobar uvod za kupovinu jedne ozbiljne fabrike sportske opreme. Hajka na biznismena Albanca dobila je na poletu zbog spoljnopolitičkih okolnosti. U jeku pritisaka od strane Italije, Drnovšekova je vlada obećala da će promeniti Ustav tako da će svi gradjani Evropske unije ubuduće moći da kupuju nekretnine u Sloveniji. To obećanje je automatski povećalo strah da će bogati stranci, usled velike ponude nekretnina a niske domaće kupovne moći (zbog, za evropske prilike, niskog standarda slovenačkog stanovništva), pokupovati slovenačke nekretnine, što znači i elitne predele na Jadranskoj obali i u Alpima. Stoga je vest o prodaji Elana strancu (u pod-tonu: "Albancu!") došla kao ljuta trava na ljutu ranu.

Na kraju taj "posao stoleća", kako je nazvana prodaja slovenačkog Elana albanskom biznismenu Franku Kadriju - nije uspeo. Nesudjeni kupac te vlasnik Elite America Corporation nije uplatio (u predvidjenom, 19-dnevnom roku) 70 miliona nemačkih maraka na račun Privredne banke u Zagrebu, čime bi preuzeo Elan od dosadašnjih, hrvatskih vlasnika. Šta više, albanski Ostap Bender je hotelijerima u Opatiji, gde je privremeno boravio, "zaboravio" da plati čak i hotelski račun. To je u Hrvatskoj potaklo rasprave o političkoj pozadini "prodaje" i poslovanju Privredne banke iz Zagreba, koja nije proverila finansijsko stanje potencijalnog kupca.

Jedini koji je pokazao iskreno zanimanje za Elan – bila je slovenačka država. I konačno je uspela. Je li kupovina Elana bila samo politički eksperiment za jednokratnu (predizbornu) upotrebu ili nešto više, pokazaće vreme. Bar je nešto sigurno – Elan pod novim vlasnicima sigurno neće ostati bez struje.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)