24 mart - godinu dana kasnije

Priština, 25.03.2000

Godišnjica od vazdušne intervencije 15 zemalja NATO na Jugoslaviju, na Kosovu se nije obeležila pompenzno. 24 mart prosle godine kosovske Albance je podsetio na mnoge žrtve njihovih sunarodnika, ubijene od strane Miloševićevih vojnih, policijskih I paralimitarnih snaga. Ovoga marta, sve novine koje se štampaju na Kosovu na velikom broju svojih stranica donose svedočenja na početak stradanja, a na poslednjim, rezervisanim za one koji vise nisu živi, nizu se fotografije čitavih mnogočlanih pobijenih porodica. Nisu pošteđena ni deca.

Na godišnjicu intervencije NATO, na Kosovo je doputovao Generalni sekretar ove Sevrenoatlanske alijanse Džorž Robertson u pratnji Glavnokomandujućeg NATO snaga za Evropu, američkog generala Veslija Klarka. Godinu dana kasnije on poručuje: "Lideri kosovskih Albanaca moraju da budu pažljivi da ne izgube podrđku međunarodne zajednice. Pre godinu dana NATO je započeo napad protiv najvećeg zla kako bi Kosovari mogli da razmišljaju o svojoj budućnosti, a ta budućnost, ipak neće biti laka. Pre godinu dana srpske snage i njihove bande primenjivale su planiranu politiku ubistava, silovanja i tortura, dok su se policajci umesto uspostavljanja reda i zakona ponašali kao najužasniji zločinci".

Ovdašnji hroničari podsećaju da je jutro toga dana, 24. marta 1999. godine, zateklo Kosovo uhvaćeno u "gvozdena klješta" jakih snaga srpske vojske i policije. Napušteno od strane svih posmatrača, diplomata i međunarodnih organizacija. Samo nekoliko dana ranije, šef posmatračke verifikacione Misije OEBS-a Vilijem Voker, prilikom napuštanja Kosova sa svojim timom izjavio je: " Veoma sam zabrinut za ljude koje ostvaljamo, shvatam da se osećaju napuštenima, shvatam da su veoma nervozni, ali mislim da ako želimo da učinimo I sledeći korak onda mi moramo da odemo". Operacije srpskih snaga započele su sa odlaskom I poslednjeg vozila narandžaste boje Verifikacione Misije OEBS/a. Misija, uspostavljena na Kosovu, na osnovu postignutog Sporazuma između jugoslovenskog predsednika Slobodana Milosevića i arhitetkte Dejtona " Ričarda Holbruka nije uspela da osigura mir. Albanci su potpisali Sporazum u Parizu I alarmirani onim što su zatekli po svom povratku, pozivali su međunarodnu zajednicu da održi obećanje I uzme ih u zaštitu. " Stanje je užasno, međunarodna zajednica treba da preduzme svoje korake sada kada je Sporazum potpisan. Vreme je za delovanje ", izjavljivao je kosovski lider Ibrahim Rugova.

Jugoslovenski predsednik Slobodan Milosević već je odbacio svaku mogućnost da prihvati ponuđeni međunarodni sporazum I otvoreno je izazivao NATO. Njegovi jaki mediji neprestalno su emitovali sadržaj pisma upućenog šefovima diplomatija Francuske I Velike Britanije, Iber Vedrinu I Robinu Kuku. I on je pretio ratom. Na svakoj raskrsnici već su bile raspoređene specijalne snage bezbednosti, tenkovi i blindirana vozila. Milošević je sa malih ekrana ljut I pretećim pogledom govorio: ".Albanci, hulje bez dostojanstva i istorije".Dva dana pre intervencije, uveče, radio je samo po neki lokal. Na ulicama prolaznici koji negde žure. U prodavnicama I marketima kupuju se sveće - jedna ili dve, testenina, čaj. Penzioneri, sa praznim korpama špartaju između rafova I razmišljaju gde da utroše možda poslednji dinar.

24-tog marta 1999. godine, u poslepodnevnim satima u glavnom gradu Kosova nema prolaznika. Grad je potpuno pust. Čekaju se vesti iz sedišta NATO. Nada da će možda Milosević potpisati u poslednjem trenutku. Strah od osvete, toliko puta najavljivane, paralizovali su ceo grad. Tračak nade da će pocetak napada NATO obeležiti i kraj rata.Međutim.

Već sutradan, nakon pada prvih bombi, jasno je svima da se najavljena osveta srpskog režima ostvaruje. Ubijen je poznati kosovski advokat, dugogodišnji borac za ljudska prava i njegova dva sina, od kojih je jedan bio maloletetan. Vesti, glasine informacije I poluinformacije stižu odasvuda - govore o ubistvima...Mitrovica, Đakovica , Peć.Imena poznata.profesori, nastavnici, lekari, politički aktivisti, borci za ljudska prava. Kolone proteranih I deportovanih iz njihovih kuća, u papucama, neadekvano obučeni, uglavnom sa kesom u rukama, predstavljale su nepregledne reke ljudi. Albanija, Makedonija, Crna Gora, bila su utočište, ali. ako se stigne do tamo.

Govorilo se da je sve isplanirano - do poslednjeg detalja u Miloševićevom kabinetu i da ovaj plan nosi naziv surov i hladan - ''Potkovica''. Na Kosovu nije bilo ni jednog novinara, osim naravno onih prorežimskih, koji bi mogli da prenesu tačnu informaciju. Istovremeno je međutim vođen I surovi propagandistički rat između Beograda I NATO. Zvanični Beograd je izigravao žrtvu, a neku informaciju oko ubistava civila koja je i prodrela u svet pravdao " odbranom od terorista ". NATO je radio na tome da ubedi svoju I svetsku javnost da su " vazdušni napadi jedino rešenje ". Milosević je prvih dana intervencije mogao da obevesti, kada je god poželeo, da " prihvata okvire sporazuma u Rambujeu ", koji mu je omogućavao da zadrži Kosovo pod kontrolom nekoliko hiljada njegovih trupa. Međutim, njegovi potezi na Kosovu, jedna nova tragedija na desetine hiljada proteranih na najponižavajuci način, oduyimanje, cepanje I paljenje licnih dokumenata, bacila je u vodu dotadašnje "ponude". Granični prelaz sa Makedonijom, Blace, pretvoren je u simbol ljudse patnje. Prizori ljudi koji su umirali na kiši I u hladnoci ni na čijoj zemlji " uzdrmali su svet i sada su Miloševiću postavljeni novi uslovi. Međutim, istinska tragedija događala se unutar Kosova, ali bez svedoka.

1. jun prošle godine, ulazak NATO vojnika pod firmom "KFOR"-a i povratak za kratko vreme proteranih, otkrio je istinski užas koji se u međuvremenu desio. Masovne grobnice, kampovi za silovanje, centri za torturu, spaljene I opljačkane kuće, ubijena stoka. Ulazak NATO trupa pod nazivom "KFOR" bila je jedna od koncesija Miloševićevim vojnim snagama koja je napravljena u Sporazumu u Kumanovu. Više od 40 hiljada međunarodnih mirovnih snaga I pripadnici međunarodne policije iz čitavog sveta ušli su na Kosovo da bi pok azali "svoju posvećenost za izgradnju mira I bezbednosti, za zaštitu svih etničkih grupa ". Srpske snage bezbednosti su se u potpunosti povukle zajedno sa oko 100 hiljada Srba i pripadnika drugih manjinskih zajednica koji su se, zbog njihovog direktnog ili indirektnog učešća u zločinima, pribojavali osvete Albanaca. Preostalih oko 100 hiljada živi u pet takozvanih enklava, očima uprtih u režimski ili opozicioni Beograd. U međuvremenu, međunarodne mirovne snage su demilitarizovale OVK I transfornmisali je u civilni Zaštitni korpus Kosova. Samo 200 njenih pripadnika, od pet hiljada, može da nosi pištolj.

Ipak, Kosovo danas nakon godinu dana suočava se sa svojim brojnim problemima, koji još uvek sprečavaju politički proces i proces pomirenja. Jedan od najvećih je što se još uvek blizu dve hiljade kosovskih Albanaca nalazi po zatvorima u Srbiji, uhapšeni tokom intervencije NATO i nekoliko hiljada nestalih. Mitrovica, grad na severu Kosova bogat rudama, i dalje je jedan od najteže rešivih problema na posleratnom Kosovu. I nakon devet meseci od ulaska KFOR-a ona je i dalje podeljena na dva dela - severni koji kontrolišu Srbi i južni koji kontrolišu Albanci. Međunardni zvaničnici stalno obećavaju da "neće dozvoliti da njihov rad odnese reka Ibar koja označava podelu grrada". Ovaj grad svakodnevno potresa nasilje. Nezadovoljni i jedni i drugi. KFOR uspostavlja "zonu poverenja" sa obe strane mosta koji deli ovaj grad. Radi bezbednosti I normalne komunikacije. Tako oni kažu. Međunarodni zvaničnici sve češće I žešće kritike upućiju na adresu kosovskih lidera zbog neuspeha u zaštiti manjinskih zajednica čiji su pripadnici meta albanskih ekstremista. Kosovski lideri su deklarativno izneli svoje neslaganje sa nasiljem, ali I upozoravajući da oni nemaju vlast da bi tako nešto mogli da spreče. Međutim, od njih se traži konkretno angažovanje i konkretni rezultati.

Lord Robertson je izjavio: "Konflikt je završen i sada treba da se dobije mir i to je izazov za sve". Narodu Kosova se obratio rečima: "Ovo je trenutak kada treba da se odvojite od prošlosti. Pošto je ona prouzrokovala mnogo boli, može da spreči i vaš hod napred".

Kosovo očekuje još štošta kako bi počelo normalno da živi. Za sada funkcioniše jedno izvršno telo - Privremeno administrativno veće Kosova, ali koje još uvek nije uspelo da sprovede ni jednu odluku. Njihovom radu se još nisu pridružili I predstavnici srpske zajednice. Jedan od njihovih uslova je garancija Albanskih lidera da se na Kosovu vrate pobegli ili uplašeni Srbi. Albanci, ne samo njihovi lideri smatraju da se na Kosovo ne mogu vratiti oni koji su činili zločine, a mogu oni koji u tome nisu učestvovali. Očekuju i izvinjenje zbog onoga što im se dogodilo tokom intervenicije NATO.

Međunarodni zvaničnici su najavili za jesen ove godine prve slobodne izbore na lokalnom nivou, dok se za opšte izbore pominje naredna godina. Američki funkcioneri smatraju da se prvo moraju " izgraditi demokratske insitucije, a zatim u jednom međunarodnom političkom prosecu da se odluči o statusu Kosova". Albanci su se opredelili za nezavisnost, a civilna Misija se pridržava Rezolucije 12 44 Saveta bezbednosti OUN " za izgradnju supstancijalne autonomije". Međunarodni faktori na Kosovu su zadovoljni onim što je postignuto za manje od godinu dana, ali smatraju da glavno tek predstoji. Osim ponovnog uspostavljanja poverenja, što će trajati veoma dugo, pred njima je izgradnja kosovskih institucija i samog Kosova. Ono što nedostaje to su projekti i naravno novac koji Zapad sve teže upućuje na još uvek nesigurnom Kosovu za sve.

AIM Priština

Arbnora BERISHA