Tirana, uticaj koji nedostaje Kosovu

Tirana, 24.03.2000

Poslednjih nedelja Tirana je postala svojevsrsni centar hodočašća za medjunarodnu politiku. U albanskom glavnom gradu usledile su uzastopne posete nekoliko njenih najpoznatijih ličnosti, uključujući i državnog sekretara Olbrajt i njenog pomoćnika Pikeringa koji su naznačili kraj dugog ''posta'' američkih političara što se tiče poseta Tirani. Glavne teme zapadnih zvaničnika u njihovim susretima sa političarima u Tirani bili su poslednji razvoji na Kosovu koji sve više zabrinjavaju međunarodni faktor, u vreme kada su unutrašnji problemi Albanije bili više kao nekakva kontura u ovim razgovorima. I ovom prilikom, predstavnici međunarodne politike traže pomoć Tirane, tj., da ona upotrebi svoj uticaj na kosovske Albance kako bi oni okončali nasilne akte nad pravoslavnim Srbima na Kosovu i kako ne bi postali podsrekači provokacija u Istočnom Kosovu ili Južnoj Srbiji, kako se naziva zona Preševo, Bujanovac, Medveđa, nastanjena uglavnom Albancima. To iz razloga što bi osim ponovnog paljenja konflikta sa ozbiljnim posledicama po čitav region, zaoštravanje situacije u zonama Preševa, Medveđe i Bijanovca kompromitovalo nastojanja međunarodnog faktora za vraćanje u normalu i obezbeđivanje suživota između Srba i Albanaca na Kosovu. Implicirajući se u spiralu nasilja, Albanci sa Kosova bi učinili dobru uslugu Slobodanu Miloševiću, pošto bi se sama akcija NATO prošle godine smatrala propalom. Već na početku incidenata u zoni Preševa, Bujanovca i Medveđe dobar deo medija je ocenjivao da su incidenti posledica terorističke aktivnosti infiltriranih grupa sa teritorije Kosova. Čak, nisu nedostajale ni optužbe upućene i na račun KFOR-a koji, prema Beogradu, ne samo da nije učinio ništa da bi sprečio te infiltracije, već da ih je i podsticao. Tome je pripomogla i po neka izjava izrečena od strane onoga što se naziva UČPMB ( Oslobodilačka vojska za Preševo, Medveđu, Bujanovac ), prema kojima je ona vojna formacija stvorena za '' zaštitu albanske populacije u tim zonama ''.

U takvim okolnostima nije se mogla izbeći ni hipoteza u vezi sa mogućnostima impliciranja Tirane, u prvom redu što se tiče trgovine oružjem iz Albanije u ovoj ''vrućoj zoni''. U vezi sa ovim, u albanskoj štampi je objavljen i po neki napis koji otkriva da se '' jedan deo naoružanja koje se prikuplja od stanovništva prodaje van zemlje ''. Tako, osim pritisaka na albanske lidere Kosova, od Tirane je zatraženo da blokira svaku trgovinu oružjem u pravcu Kosova ili drugde. Kao direktno reagovanje na takve poruke od strane Olbrajtove, Robertsona ili Solane treba sagledati i izjave izrečene od strane albanskog ministra inostranih poslova Paskala Miloa tokom Solanine posete Tirani. Milo je rekao da Albanija traži od '' ekstremista '' koji deluju u dolini Preševa i na Kosovu da odustanu od takvih akata, pošto oni sabotiraju težak proces mira na Kosovu. '' Albanska vlada nije saglasna sa ovim ekstremistima koji deluju u Preševu, Bujanovcu i Medveđi '', rekao je Milo.

Međutim, da li uistinu Tirana ima nekog istinskog uticaja na Albance na Kosovu i drugim zonama? Sudeći po razvojima tokom ovih poslednjih deset godina, u političkim odnosima između Albanaca sa obe strane granice, može se doneti zaključak da izuzev nekih posebnih situacija, Tirana nije imala potreban autoritet da bi efektivno uticala na kosovske Albance. Tako, ne može se ni pomisliti da bi oni mogli da budu njoj poslušni, kao što su bosanski Srbi ili oni iz Hrvatske bili poslušni Miloševiću. Konkretno, sam ministar inostranih poslova Milo, pre skoro godinu dana, i sam je bio protagonista ili tačnije rečeno žrtva ovog neuvažavanja od strane lidera Kosova, kada i uprkos putu u Italiji nije uspeo da ubedi Rugovu da dođe u Tiranu i sedne za sto pomirenja sa njegovim protivnikom Thaqijem, inicijativa na koju je polagala zvanična Tirana.

Postoje velike mogućnosti da je tadašnje Rugovino odbijanje bila posledica ovog poslednjeg, gde se pacifistički kosovski lider možda svetio zbog otvorene naklonosti zvanične Tirane prema njegovom '' neprijatelju '' Thaqiju, u vreme kada je njega stavila na listu izdajnika nakon njegovih susreta sa Miloševićem i drugim visokim zvaničnicima Beograda za vreme NATO bombardovanja. U isto vreme, po završetku kampanje bombardovanja, nije moglo, a da se ne zapazi činjenica da je novi snažni čovek iz redova kosovskih Albanaca Hashim Thaqi odluku da uđe u Prištinu doneo nakon susreta sa Arberom Xhaferrijem, preferirajući povratak na Kosovo ne iz Tirane, već Tetova.

U stvari, kao početni razlog za povećano neuvažavanje Tirane od strane albanskih kosovskih lidera, poslužilo je nepriznavanje realnosti na Kosovu od strane političara u Albaniji i odnosa koji su postojali između Kosova i ostalog dela bivše Jugoslavije. To je i dovelo do stalnih izmena opcija koje je zvanična Tirana zastupala u vezi sa Kosovom. A što se tiče hodočašća koji su se odvijali do pre nekoliko godina u Albaniji, političkih lideri i drugih ličnosti sa Kosova, izgleda da se to više vezivalo sa njihovim ciljevima da se običnom Kosovaru pokaže da ovaj ili onaj '' ima i blagoslov matične zemlje ''.

Međutim vremenom, s druge strane, albanska javnost na Kosovu je konstatovala da glas zvanične Tirane nema neku uticajnu težinu na međunarodni faktor kako bi ga podstakao da modifikuje njegove stavove u prilog zahteva kosovskih Albanaca. Čak, u poslednje vreme, kada je Zapad radikalizovao svoje stavove protiv Miloševića, formalne izjave koje su dolazile iz Tirane izgledale su mnogo '' moderiranije '' u poređenju sa onima iz SAD, Velike Britanije i nekih drugih zemalja. Na ovom planu najviše su uticale duboke podele koje postoje u albanskoj politici što je ukrštajući se sa nesporazumima političke klase na Kosovu dovelo do stvaranja dva velika protivnička kampa na svealbansklom nivou. Na ovaj način, vezi između Berishe, Rugove i Bukošija, suprotstavila se saradnja levice u Albaniji sa rukovodiocima OVK i političkim garniturama vezanih za nju. Konflikt između ove dve grupacije međualbanskog karaktera dostigao je kulminaciju 1998. godine. Te godine, dok je Rugova denuncirajući snabdevanje oružja OVK od strane Vlade levice u Albaniji zahtevao od Klintona da uskrati podršku Nanou, Berisha i njemu bliski mediji optuživali su OVK kao '' izdankom levice ''. Socijalisti u Albaniji su optužili Bukošija i njegove ljude za ulogu u onome što je nazvano '' državnim udarom od 14. septembra ''.

Vraćajući se ponovo aktuelnom, ono što pada u oči je nedostatak redovnih kontakata između političara u Tirani i onih sa Kosova. Konkretno, Thaqijevi dolasci u Tiranu ostvareni su tokom Olbrajtove posete ovde ili nekog drugog političara, imajući za cilj susrete sa njima. Istovremeno, susreti sa političarima u Albaniji bili su u drugom planu, možda i zbog činjenice što im je nedostajao i zvanični karakter.

Napokon, ne može se ignorisati još jedan faktor. Tokom ovih godina tranzicije, Albanija se suočavala sa teškim problemima, možda i teško prevazilažljivim, kao što su bili oni iz 1997. godine i teško da je mogla ozbiljnije da se angažuje problemima Albanaca s one strane granice. Utoliko više kada je njihovo rešenje definitivno prešlo u ekskluzivnu nadležnost međunarodnog faktora.

AIM Tirana

Gavrosh LEVONJA