Šta želi Beč?

Slovenija i Evropska Unija

Program nove austrijske vlade je na ključnim tačkama u raskoraku sa namerom Slovenije da postane punopravna članica EU. Sada je više nego jasno da će se Austrija protiviti proširenju EU prema istoku.

Ljubljana, 20.03.2000.

Vodja slovenačke pregovaračke ekipe dr Janez Potočnik započeo je seriju zvaničnih poseta državama EU; cilj ekspedicije jeste upoznavanje partnera iz Evrope sa slovenačkim polazištima u vezi ulaska Slovenije u Evropsku Uniju, kao i naglašavanje činjence da zvanična Ljubljana uistinu "pregovara sa svim državama EU", iako pregovore vodi Komisija, u ime Evropske Unije. Posle Španije i Portugala, Potočnik je otputovao i u Beč, gde je razgovarao sa novom ministarkom spoljnih poslova Ferrero-Waldner.

Iako je Potočnikova turneja isplanirana pre formiranja aktuelne austrijske crno-plave koalicije, sve rečene posete imaju za cilj diplomatsko "smirivanje strasti". Austrija se našla u izolaciji zbog bojkota Šislove vlade od strane četrnaest ostalih članica EU, pa je slovenačka diplomatija krenula u neposredne pregovore sa svim državama EU, čime je na mala vrata isposlovala neposredne razgovare i sa proskribovanom austrijskom vladom.

Nema sumnje da slovenačka strana ima mnogo razloga za zabrinutost; iako evropski komesar Verhojgen tvrdi da Austrija ne može vetom da spreči proširenje Evropske Unije, nije isključeno da Austrija neće upotrebiti svoj najjači adut. To potvrdjuju i izjave novih ministara iz Hajderove Slobodnjačke partije, ali i sam program nove vlade. Pojedine odredbe programa su u potpunoj suprotnosti sa aspiracijama slovenačke vlade i demantuju garancije zvaničnika iz EU i Austrije da službeni Beč neće "povezivati otvorena bilateralna pitanja sa pregovaračkim procesom o pridruživanju EU".

Istina je da se savezna vlada na početku svog programa "zalaže za zajedničku Evropu", uz zaključak da će nove članice "proširiti područje mira i stabilnosti", te da je takvo proširenje u interesu Austrije, koja je "već iskusila ekonomske prednosti koje proizlaze iz stvaranja i otvaranja novih tržišnih privreda u njenoj neposrednoj okolini". Medjutim, odmah potom sledi upozorenje da će Austrija podržati proširenje, mada će posvetiti "dužnu pažnju" pitanjima bezbednosti, zapošljavanja, zaštite okoline, opasnosti od radijacije, poljoprivredi, transportu i drugim "otvorenim problemima", a sve u zavisnosti od pojedinih kandidata za punopravno članstvo.

Austrija je naglasila i da su velike razlike u dohotku izmedju pojedinih pridruženih država EU i Austrije dovoljan razlog da insistira na "prelaznim merama" - u poglavljima koja se odnose na slobodu cirkulacije radne snage i slobodu protoka usluga, kako se ne bi destabilizovalo austrijsko tržište radne snage. To nije sve - Austrija će se protiviti otvaranju tržišta EU za poljoprivredne proizvode sve dok nove članice ne "sprovedu efikasno u delo visoke standarde Unije u vezi zdravlja useva, domaćih životinja i okoline". Zato Austrija zahteva dovoljno dug prelazni period na pomenutim područjima, ali i "efikasan režim na granici" kako bi se problemi integracije smanjili na minimum.

Nije ništa manje važan deo programa u kome se pominje bezbednost atomskih centrala; austrijska vlada smatra da su relevantne odluke EU dovoljne kako bi se zatvorili oni reaktori koje "uz razumne troškove nije moguće nadgraditi do medjunarodno prihvaćenih standarda bezbednosti". Slovenački pregovarači odgovaraju da se taj deo nipošto ne odnosi na atomsku centralu u Krškom, pošto je ista izgradjena uz pomoć američke, što će reći Westinghausove tehnologije. Austrijska vlada je, navodno, uvažila ovakvo tumačenje; javna istupanja austrijskih zvaničnika, medjutim, pa i izjave kancelara Šisela (iz perioda kada je bio ministar spoljnih poslova) ne potvrdjuju opisani optimizam. Austrijski političari u vezi nuklearne centrale Krško priznaju da je samo "deo" nuklearke izgradjen prema zapadnim standardima, ali da to ne prejudicira konačnu odluku oko njene ukupne bezbednosti.

Vladajuća koalcija ističe i da će Austrija ustrajati na "pravu na jednaku restituciju dobara u procesu denacionalizacije i privatizacije", odnosno "ravnopravnosti pred zakonom", kako gradjana tako i stranaca, kao i "nediskriminacije po osnovi jezika ili porekla". Taj deo je posebno važan za Sloveniju, pošto je Evropska unija tokom pregovora i zvanično postavila pitanje doslednog sprovodjenja denacionalizacije. Drnovšekova vlada je na te zahteve odgovorila pismom u kome je zapisala da denacionalizacija nigde nije bila predmet pregovora sa Unijom, što znači da to ostaje unutrašnje pitanje Slovenije. Štaviše, kabinet Janeza Drnovšeka smatra da državljani Austrije - oni koji potražuju imovinu nacionalizovanu od strane Slovenije - nemaju nikakvo pravo na to, pošto je za isplatu njihove odštete (u skladu sa medjunarodnim ugovorima o ratnoj odšteti) - odgovorna Austrija! To jeste sporno pitanje čiji koreni sežu sve do Drugog svetskog rata.

Krajem 1944. godine je ondašnja nova vlast primenom zaključaka Avnoja oduzela imovinu pripadnicima nemačke narodnosti koji su živeli na tlu Jugoslavije, a obrazloženje je bilo kratko i jasno - učešće u okupaciji zemlje. Slične mere su, u skladu sa dogovorom na Jalti, prihvatile i mnoge druge evropske države; u Češkoj su tu funkciju obavili "Beneševi dekreti". Kasnije je pitanje zaplenjene imovine ipak rešeno i to posebnim medjunarodnim ugovorom, sklopljenim izmedju Jugoslavije i Austrije; odredjeno je da je zbog počinjene ratne štete za isplatu odštete odgovorna Austrija. Austrijski političari - a pre svega oni iz Koruške, na čelu sa Jergom Hajderom - već godinama tvrde da su zaključci Avnoja bili diskriminacijski i da ih treba poništiti zbog neprihvatljive prakse kolektivnog kažnjavanja pojedinaca po osnovi nacionalne pripadnosti. Ukratko, Hajderova liga propagira da oni gradjani Austrije koji nisu dobili odštetu sada imaju pravo da od Slovenije zahtevaju da im vrati nacionalizovanu imovinu. S čime se slovenački državni organi nikako ne slažu.

Ustavni sud Slovenije je obelodanio zaključak da imovina nije bila oduzimana samo po osnovu nacionalnosti, već zbog učešća u okupaciji zemlje. Sud je ipak odobrio ponovno ocenjivanje pojedinih slučajeva oduzimanja državljanstva i imovine. A to je sledeća tačka kojom austrijska vlada nikako nije bila zadovoljna, pošto za nju postupak pojedinačnog ocenjivanja zakonitosti oduzimanja državljanstva i imovine pred slovenačkim sudovima nije prihvatljivo rešenje tog problema. Obe strane insistiraju na svojim rešenjima, pri čemu je za Sloveniju neprihvatljivo otvaranje "Pandorine kutije" prepune nepoznanica, koje su bile rešene posle Drugog svetskog rata.

Iako je zaplet daleko od kulminacije, ovdašnje diplomate strahuju da bi Austrija, uprkos tome što je saterana u diplomatski ćorsokak (a možda baš zbog toga) mogla da upotrebi svoje pravo na veto i blokira prijem Slovenije (i ostalih kandidata) u Evropsku Uniju. Da strah nije bez osnova dokazuje primer uspešnih pritisaka Italije na Sloveniju, koji su rezultirali "španskim kompromisom", kojim su italijanski državljani (optanti) stekli privilegovan položaj prilikom kupovine nekretnina u Sloveniji. Ukoliko uspe program austrijske vlade, nije teško naslutiti da bi Slovenija bila primorana na neki novi "kompromis".

Možda bi neki sličan kompromis Ljubljanu uveo u dugo željeno punopravno članstvo EU, ali bi zbog dugih prelaznih perioda, rigidnog graničnog režima, zatvaranja nuklearke, ustavno priznate nemačke manjine i vraćanja važnog dela privrede u ruke državljana Austrije - Sloveniji doneo status drugorazredne članice Evropske Unije. Slovenački političari su se nadali da će njihova suzdržanost na evropsku izolaciju Austrije doneti bar malo naklonosti Beča. Malo ko, medjutim, veruje da će ta taktika uroditi plodom na duže staze. Pretnje čelnika Slobodarske partije da će Brisel uskoro biti prisiljen da pokaže "više poštovanja" prema Austriji, kao i upozorenja kancelara Volfganga Šisela da Beč neće biti "otirač Evrope" potvrdjuju kurs zaoštravanja odnosa prema novim članicama EU. Konačno, ni saopštenje austrijske ambasade u Ljubljani da Austrija "neće uslovljavati proširenje EU rešavanjem bilateralnih pitanja", ali da se "neće ni odreći svojih legitimnih interesa" ne obećava ništa dobro.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)