Koga briga za cigane

Podgorica Mar 15, 2000

AIM, Podogorica, 15. 3. 2000

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Ako vas kojom nesrecom put povode u Novi Pazar,desetak kilometara prije ulaska u grad na putu od Raške videćete nekoliko zbijenih kućeraka pokrivenih sindrom i krpljenih najlonom. Jasno vam je da tu žive Romi, najugroženija nacija sveta, zaboravljeni od svih koji mogu da pruže pomoć. Roma se sete samo filmadžije, filma radi, novinari kada im treba priča i političari kada im trebaju glasovi i naročito kada odlaze u Rambuje.

I šta vas drugo može dočekati osim muzike i nevinih dečačkih osmeha? Svuda naokolo razni predmeti od gvodždja, pedale, točkovi, kante, limeni plehovi ,balandje, kantari, nogari od stolica, karoserija davno slupanog "stojadina" i šta sve ne. Mujo Rama, sredovečni Rom koji nosi južnoameričku košulju i gumene opanke piroćance, uči oslepelu mečku da igra,jedan mu sin bije u darbuku a drugi drži mečku na lancu i cima. Mujo izdaje komande:"Hojs,hojs...skja,skja".Mečka je prošla obuku na vreloj tepsiji, sad treba da prepoznaje muziku i da igra tri igre, da Mujo decu hrani.

"Bolje igra nego ove pevačice sa Pink, oseća muziku" kaže Mujo Rama i dodaje" živ me sram pojede, ni kuće ni kućišta nemam, oterali me Albanci ni kriva ni dužna iz Djakovice, imo sam kuću na dva sprata trgovo sam sa goveda dobre marke uzimo, Srbija kad je otišla vojska nas pita što i mi ne idemo:,,da nismo tajno pričali sas Šiptari,, .Mi Cigani nikom ne valjame. Do Beograda smo išli, niko da nas primi, ni smeštaj ni da se jede...Ovdje mi je svoje jedna žena mojoj ženi pa su nas ovi ljudi tu stavili dok prodje zima. Ko nekad što sam radio sas moj otac tako ću sad sas moja deca da vodim mečku, kupio sam je mali dok je bio,da živime, da jedeme nešto".

Mujo kaže da se Romi u Djakovici nisu nehumano poneli prema Albancima u ratu i da nisu zaslužili progon. Medjunarodne snage nisu ničim zaštitile romsko stanovništvo na Kosovu tako da su se Romi sa Kosova uputili na sever ostajući u Zvečanu, Leposaviću, Kraljevu i krećući se dalje u srbijanske gradove, nedobijajući nikakav smeštaj i nalazeći domove u parkovima, pod mostovima ili kod rodjaka koji u većini slučajeva nemaju elementarne uslove za normalan život.

"Srbija nas pominje kad joj trebaju Cigani ovako ništa ne daje za Cigani" kaže Mujo Rama a žena mu Presa dodaje: "Živeli smo ko gospodini sad vidiš gde smo dosli, u Kosovo glave da izgubimo od Albanci."

Ne zna se tačan broj izbeglih Roma koji se nalaze u Novom Pazaru, prijavljeno ih je nekoliko stotina ali je taj broj verovatno veći. Jedno je sigurno, Romi su poslednji koji će dobiti kuće ili stanove ako izbeglice uopšte budu dobijale tu naučnu fantastiku.

U Ciganskoj Mahali u Novom Pazaru Romi su smesteni kod rodjaka i uglavnom troše mršavu ustedjevinu ili se bave sitnim uslugama. Sve se svodi na život od danas do sutra, snalaženje i preživljavanje. "KFOR nas nije zaštitio, nijedna vojska, kad bi oni hteli lako bi se rešilo sve u Kosovo, moglo bi sve da se završi za jedan dan, al oni to neće, neće da se svi vratimo kući. Ja danas živim ovde u Pazar bez ništa, a u Prištinu sam imo dva butika. Bio sam gazda, stigo sam samo da uzmem malo para i na vrata, Albanci su mi popljačkali magacin, kuću i dva butika,i znam ko mi je to popljačko, komšija a ja sam njegovu kuću čuvo kad su ga Srbi proterali. Jedan mi Albanac osto dužan petnes hiljada marki, ja ga zovem odavde da mi posalje a on kaže dodji pa da uzmeš i smeje se. Kako da dodjem da me neko ubije za sekundu?" pita se Bekim F.trgovac, Prištevac koji kaže da je bilo Roma koji su po naredjenju policije "svašta radili u Kosovo "ali neka im sude a ne da" pošten Cigan ne sme da se vrati u svoja kuća". Bekimov brat Sabri ističe da većina kosovskih Roma ima albanska imena i prezimena ali ih ni to nije spaslo od progona. Očigledno je da su kosovski Romi razočarani u današnjicu s obzirom na tretman koji imaju s ove i s one strane Ibra i na činjenicu da im je stradalništvo bilo pisano makar jednom i mogli su da biraju kada će biti prognani. Lojalnost jednima znači i neprijateljstvo od drugih.

"Ovde nas niko ne bije al niko ne pomaže, nema šta da se radi, Pazarci imaju mnogo pare al neće da nas pomognu ni da nas zaposle. Država i nema pare i to što ima, daje za Srbi. Strah me da se nikad više moja noga ne vrati u Prištinu-kaže Sabri F.,,Albanci hoće da samo oni u Kosovo budu, kako mrzi Srba, tako i Cigana. Niko ne kaže kolko je Cigana poginulo u Mitrovicu prvi dan kad su ušli Albanci. Ubijali su decu,žene, stare Cigane... Sve".

Romski problem se vrlo retko pominje i u saopštenjima stranaka, rešenje nije na pomolu s obzirom da su džipovi KFOR-a previsoki za tragičnu kosovsku stvarnost. Bez zaštite od bilo koga ,bez ikakve pomoći kosovski Romi broje dane u tudjini i bore se za preživljavanje. Prošenje je najčešći oblik zarade ali je veliki broj Roma koji je na Kosovu živeo od trgovine i zanatsva te nije spreman da pruži ruku, već svoju decu upisuje u škole i trudi se da uspostavi trgovačke kontakte medju zasićenim Pazarcima koji sada zaradjuju onoliko koliko im je potrebno za lagodan život jer je vreme brzih i enormnih zarada odavno uknjiženo u stranim bankama.

I dok su sve oči uprte u Kušnera i most u Kosovskoj Mitrovici privremeno raseljena lica romske nacionalnosti slute da su večno raseljena i da im nema povratka na Kosovo.

Enes Halilović (AIM)