Susret dr Lina Veljaka sa izbeglim Srbima

Izbeglice

AIM, Podgorica, 14. 3. 2000

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Okolnosti su povoljne: HDZ, označena i pre nego što je postala dominanta političkog života Hrvatske kao “stranka opasnih namera” je sišla s vlasti; Hrvatska je na putu da se konstituiše kao pravna država bez privilegija za pripadnike većinske nacije; međunarodna zajednica je spremna da pomogne novoj vladi, a od nje očekuje da obezbedi sigurnost povratka izbeglih ili proteranih hrvatskih državljana; Hrvatska može da, na putu ka Evropskoj Uniji, preskoči i Sloveniju koja je ranije počela da se priprema za integraciju u zajednicu evropskih država, ali će morati da poštuje principe zaštite ljudskih i građanskih prava pošto joj je nužna ekonomska pomoć zapadnog kapitala, kako je privreda pred totalnim kolapsom opterećena i sa 25 milijardi dolara (“10 milijardi dolara čiste pljačke nekoliko stotina članova nekoliko porodica”) HDZ-ovog duga, novac za obnovu porušenog ne treba očekivati iz državnog budžeta, ali je međunarodna zajednica spremna da pomogne...

To je, otprilike siže obraćanja dr Lina Veljaka, zagrebačkog profesora i jednog od ključnih ljudi Akcije socijaldemokrata Hrvatske (ASH) na tribini novosadskog Centra za toleranciju i integraciju, gde je protekle nedelje razgovarao sa izbeglicama-Srbima iz Hrvatske. Profesor Veljak je prvi koji je, posle smene vlasti u Hrvatskoj, došao u Srbiju na seriju razgovora sa Srbima izbeglim iz Hrvatske i “otvorio” neku vrstu informativne kampanje za njihov povratak. U Novi Sad je došao s voljom da objasni šta sve znači smena vlasti u Hrvatskoj i koliko će, Srbima koji su je napustili, očiti nestanak HDZ sa političke scene, olakšati povratak u zavičaj. Njegov načelni optimizam, ipak je osenčen upozorenjem da ostaci HDZ vlasti u županijama i na lokalnom novou, uticajni, posebno “tamo gde su bile srpske Krajine” i da se može očekivati njihov pokušaj da opstruiraju poteze nove vlade.

U Novom Sadu se suočio se sa ljudima koji imaju elementarne informacije o onome kako je Hrvatska u januaru i februaru glasala, ali kojima nedostaje mnoštvo konkretnih odgovora na veoma pojedinačna životna pitanja: od toga kako je došlo do duga od 25 milijardi dolara i šta je sve tom sumom obuhvaćeno, do sasvim konkretnih - kako faktički ući u posed sopstvene imovine, ko će i hoće li njihovu imovinu obeštetiti, kakve su obaveze prema služenju roka u hrvatskoj vojsci, zašto ne može da se dobije putovnica, čak i kad se ima domovnica, ima li pretpostavki kako bi bilo kad bi se celo jedno selo vratilo... Pokušao je na svako da odgovori, ali je očito da je potrebno još mnogo ovakvih i sličnih razgovora da bi mogao biti sklopljen, koliko-toliko prihvatljiv, mozaik lošeg iskustva i dobre nade.

Čini se da je u ovom susretu jedno od važniijh pitanja bilo: šta će biti s ljudima kojima je suđeno u odsustvu? Jedan od učesnika novosadskog razgovora je upozorio da je, prema podacima Ujedinjenih Nacija do 15. februara 1992, čak 30.000 Srba prošlo tretman takvih suđenja i presuda. Profesor Veljak je odgovorio da bi do 19. marta trebalo da bude završena revizija dela takvih presuda i da bi trebalo da presude, koje nisu donete na osnovu valjanih dokaza, budu poništene, a potvrda o tome da se protiv nekog ne vodi postupak onemogućila bi da čovek ponovo bude priveden.

“Mi živimo bedan život. Ja ovde više ne mogu da živim. Ne mogu da radim i da zaradim. Opstajem na ivici gole egzistencije. Plate su u proseku 82 marke, a stanovi su 100, i to lošiji. Pitaju nas: šta će ti kupatilo? Naučili smo na drugačiji kvalitet života. Ovde je u izbeglištvo došlo nekih pet odsto onih koji dižu dvorce od po milion maraka i to bode oči domaćinima. Mi bismo sad mogli da se vratimo, i oni će pristati da se vratimo zato što ćemo raditi, i sve bi bilo bolje ako se bude radilo, ako ne bude, opet, najvažnije domoljublje...”

U ovih nekoliko rečenica, čovek iz prepune sale novosadskog Centra za toleranciju i integraciju, koji je došao da čuje kako i da li da se vrati, sažeto je gotovo sve što muči ljude čiji je identitet, posle ratova koji su protutnjali nekadašnjom zajedničkom domovinom i propratnog etničkog inženjeringa, sveden na reč “izbeglica”. U tom njegovom, krajnje svedenom, opisu je: i gubitak prošlosti, i nesigurna budućnost, i nevolje sa domaćim sve siromašnijim stanovništvom, i besperspektivnost, u logor pretvorene, Srbije. Ni on, ni drugi učesnici novosadske izbegličke tribine, ne znaju šta ih čeka ako se stvarno odluče na povratak: pitanja koja su postavljali zauzela su širok opseg – od procene ponašanja lokalnih vlasti, novca za obnovu uništenog i porušenog, do realne mogućnosti povratka u kuću gde već neko živi.

“U kući moje sestre, u Karlovačkoj županiji, živi čovek sa osmoro dece koji je tu izbegao iz Bosne. U mojoj kući je čovek koji me je pristojno primio kad sam bio da je obiđem”. Čovek koji to priča, ipak se plaši da bi, ukoliko postane evidentno da će se vratiti, počelo uništavanje i rasprodaja njegove imovine. Dodaje: “i, onda će, na kraju, sve zaliti”...

Oprez je lajtmotiv svih pitanja koja su postavljena profesoru Veljaku; čak i kad postoji volja da se vrati u mesto gde se nekada živelo i puna svest o sadašnjem lošem životu, i u izbeglištvu, i u “matici”. Oprez nije, čini se, samo posledica lošeg iskustva; više je strah od još jednog puta u nepoznato i svest da se njihovim sudbinama manipulisalo više nego što stane u jedan život. Mada je pokušao da uveri okupljene na novosadskoj izbegličkoj tribini da nova hrvatska vlast, prema hrvatskim državljanima – pa i izbeglim Srbima – ima sasvim drugačji stav od prethodne, ni profesor Veljak nije zanemario neophodnost opreza: stvarni test efikasnosti zaštite ljudskih prava pred novom vladom tek predstoji. Mada veruje da će novi ministar policije efikasno napraviti neophodna “čišćenja” u MUP, ipak kaže da su naredna tri meseca vreme u kojem će biti jasnija posledica očekivanih premeštaja u policiji.

“Ako se spreči opstrukcija, korupcija i obezbede investicije” Hrvatska, po mišljenju dr Lina Veljaka ima šanse da, za tri-četiri godine, uđe u Evropsku Uniju, a onda se neće pitati šta je ko po nacionalnosti, nego čiji je državljanin i “realno je očekivati da će građani Hrvatske, putovati sa ličnom kartom po čitavoj Evropi i zapošljavati se tamo gde mu je interes".

Bio je to odgovor i čoveku, koji je - objasnivši da ovde gde je sada nema mogućnosti da radi i zaradi - veoma konkretno pitao: da li će, ako se vratim, mom sinu biti svejedno šta je po nacionalnosti i hoće li mu biti omogućeno da se zaposli, svejedno gde, u “Jugoturbini” ili u Diseldorfu...

Milena Putnik(AIM)

Antrfile:

PROCENA SUDBINE

Procene broja izbeglica sasvim su neprecizne. Smatra se da je, samo u Novi Sad nevoljno došlo između 50 i 70 hiljada ljudi, što iz Hrvatske, što iz Bosne, a da je u Vojvodini oko 400.000 izbeglica koji su, od početka ratova i raspada SFRJ ovde pronašli utočište. Najviše ih je došlo posle “Oluje”, u avgustu 1995. i tada su sistematično, smeštani u privatne kuće koje je država, prethodno, popisala kao “prazne i neuseljene”. Ljudi su, tada, takođe sistematično, usmeravani ka selima. Niko nije vodio računa o njihovim prethodnim biografijama, radnoj i profesionalnoj osposobljenosti, ali im je povremeno – radikalski lako i neostvarivo – obećavano da će u Vojvodini dobiti po komad zemlje. Zemlju, naravno, nisu dobili, ali su morali da se suoče sa šokantnom istinom siromaštva i razbiju iluziju o bogatstvu Vojvodine. Dolazili su iz bogatijih krajeva.