Crna Gora i Albanija otvaraju granice. Jedan zid manje na Balkanu

Tirana, 10.03.2000

Nakon prekida od pre tri godine, pre dve nedelje je otvoren granični prelaz Hani i Hotit, preko kojeg prelazi glavna arterija koja povezuje Albaniju i Crnu Goru. Otvaranje graničnog prelaza Hani i Hotit između Crne Gore i Albanije je bez sumnje najznačajniji razvoj koji se tiče odnosa između dve zemlje, imajući u vidu takoreći totalno odsustvo kontakata od početka '90-tih godina.

Međutim, više nego zbog uticaja koji bi mogao da ima na bilateralne odnose ili na razoje u regionu, otvaranje granice Crna Gora - Albanija, privlači pažnju sa jednog drugog aspekta. U stvari, ovaj korak preduzet od strane Vlade Crne Gore predstavlja neuvažavanje Ustava jugoslovenske federacije koju sačinjavaju Srbija i crna Gora i to sa aspekta odnosa republika - federacija. Prema tom Ustavu, granica i sve ostalo što se nje tiče je pod jurisdikcijom federalnih organa u Beogradu. Na ovaj način, nakon uvođenja nemačke marke kao valute, proteravši jugoslovenski dinar, otvaranje granice sa Albanijom je još jedno ignorisanje Ustava Jugoslavije iz 1992. godine od strane Podgorice.

Moguće je da je strah da se ne '' naljuti '' Beograd, koji bi se našao poniženim od strane malog partnera, bio razlog što potpisanom Sporazumu u Skadru nije dat i publicitet u Crnoj Gori. Isto tako, činjenica da je Sporazum potpisan u rangu zamenika ministara je još jedan znak obazrivosti u tom pravcu. Razumljivo je što crnogorske zvaničnike zabrinjava zaoštravanje nesporazuma sa Beogradom, koji bi ako pređu kritičnu tačku, imali ozbiljne posledice.

I američki državni sekretar Olbrajt je tokom njene posete Tirani, pozdravljajući prve korake u pravcu uspostavljanja kontakata i saradnje između Albanije i Crne Gore u raznim oblastima, savetovala albanske zvaničnike da budu oprezni '' da se ne bi isprovociorao Beograd ''. U posednje vreme Beograd osetno je povećao politički, ekonomski, vojni pritisak na Crnu Goru, počev od incidenata na aerodromu u Podgorici do embarga na prehrambene proizvode postavljenog poslednjih dana protiv Crne Gore. S druge strane, Tirana nije krila da bi podržala nezavisnost Crne Gore pošto se između ostalog nezavisnost Crne Gore smatra kao još jedan pozitivan korak prema nezavisnosti Kosova. Uopšte uzev, jedna slaba Srbija se u Tirani smatra faktorom koji bi bio u službi buduće stabilnosti regiona. Tu treba tražiti i razloge saveta koje je uputila Olbrajt za većom pažnjom u koracima prema Crnoj Gori.

Naravno, normalni razvoj odnosa speečava činjenica što se Crna Gora nalazi u federaciji sa Miloševićevom Srbijom, izolovanom od strane Zapada, bez obzira na neka izuzimanja Podgorice od nekih sankcija uvedenih početkom '90-tih godina. I kontakti u poslednje vreme, uključujući tu i one između premijera mete i Vujanovića, nisu konkretizovani konkretnim koracima što se tiče realizacije zamaha u podizanju nivoa tih odnosa. Sa ovog aspekta se može reći da Tirana plaća zbog svoje neaktivnosti da se otvara prema Crnoj Gori, u okolnostima stvorenim nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma. Nakon poseta Bulatovića septembra 1993. godine i nekoliko meseci kasnije Đukanovića, u to vreme premijera, ni Berisha ni Meksi nisu uzvratili posete njihovim homolozima, iako su upućivali pozive za '' tretiranje Crne Gore drugačije od Srbije ''. Ipak, nisu nedostajali neki lokalni koraci, kao što je izgradnja linija visokog napona na relaciji Skadar - Podgorica, sklapanje Sporazuma oko čišćenja Skadarskog jezera, kao i sporazumi između trgovinskih komora skadra i Podgorice.

Jedan od razloga zbog kojih se odnosi Albanija - Crna Gora nalaze na niskom nivou je taj što se ove dve zemlje ne mogu uzajamno naći u ulozi značajnih partnera, u nemogućnosti da jedna drugoj ponude neophodne proizvode. Tako, prehrambene atrikle koji su potrebni Albaniji sama je Crna Gora do sada obezbeđivala sa tržišta u Srbiji. Međutim, glavno je u svemu tome složena situacija koja vlada u Crnoj Gori, u prvom redu strah od izbijanja konflikta koji bi podstakao režim Miloševića. Čak i mali albanski trgovci se pribojavaju jedne takve situacije, plašeći se mogućih pretresa na punktovima koje je postavila jugoslovenska vojska.

Možda se efekti pažljivih koraka preduzetih poslednjih nedelja mogu osetiti nakon starta na terenu Pakta stabilnosti, zahvaljujući i projektima regionalnog karaktera gde bi bile uključene obe zemlje. Ali, ne potcenjujući višegodišnje veze na svim poljima Crne Gore sa Srbijom, teško je poverovati da će stvari normalno funkcionisati bez prethodne definitivne stabilizacije situacije u Crnoj Gori, Kosovu i Srbiji, a što bi se moglo postići samo odlaskom Miloševića sa vlasti i demokratizacijom Srbije.

AIM Tirana

Gavrosh LEVONJA