Vreme kongresa i neizvesnosti

Srbija

Režim i dalje lagano slabi, uprkos žestokoj kampanji obnove i ko zna još čega - svestan slabljenja, hvata se ogoljene sile - opozicija je, izgleda, po prvi put rešena da ozbiljno saradjuje, mada sastanci o zajedničkom delovanju deluju poražavajuče po zajedništvo, a najznačajniji faktor, medjunarodna zajednica, ostaje podeljena

AIM, Podgorica, 8. 3. 2000. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Jednom davno, gradjanima tek "ujedinjene" Srbije predsednik je, u predizbornoj trci, obećao švedski standard. Da l' zbog (lako)vere ili opšteprihvaćenog mišljenja da je Slobodan Milošević najbolje jahao na talasu srpskog nacionalizma i populizma, tek trijumfovao je velikom većinom glasova. Kasnije će se gubitnička opozicija vajkati da su izbori bili neregularni, da se kralo, zastrašivalo, potkupljivalo: trebalo im je šest godina da predsednika uhvate na delu. U medjuvremenu, insistirali su da Milošević nije ispunio svoja obećanja, da je, umesto do švedskog standarda, zemlju vodio do albanskog, kroz ratove i ono što ide uz njih, dakle, smrt, ponovo smrt i još mnogo smrti. Zapravo, jedine švedske stvari u Srbiji bejahu nesretni TV detektor i nekakva voda, za koje se ispostavilo da sa Skandinavijom imaju veze taman koliko i sa ostrvljem Sao Tome i Prinsipe: tamo za to nikad nisu čuli.

Otkad je, početkom oktobra, na Ibarskoj magistrali, pokušan atentat na lidera Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića i uspelo ubistvo četvoriče njegovih saradnika, srbijanska se politička scena nije bitnije promenila. Režim i dalje lagano slabi, uprkos žestokoj kampanji obnove i ko zna još čega - svestan slabljenja, hvata se ogoljene sile - opozicija je, izgleda, po prvi put rešena da ozbiljno saradjuje, mada sastanci o zajedničkom delovanju deluju poražavajuće po zajedništvo, a najznačajniji faktor, medjunarodna zajednica, ostaje podeljena: jedni igraju na jedne, drugi na druge. Nije baš da se osim atentata na opozicione lidere ništa ne ubraja u dogadjaje, ali su potezi tri strane od oktobra samo isticanje aduta. Je li neko ozbiljno misli kako je ubistvo poznatog kriminalca, optuženog za ratne zločine, i marginalizovanog ministra odbrane, koji se verovatno mogao suočiti sa nalogom za privodjenje u Hag, kao optuženi ili svedok, nešto promenilo?

Značajnija je, recimo, pojava benzina na državnim pumpama... Da nije bilo par stranačkih kongresa i euforije oko njih, mogla se u Srbiji mirno prespavati cela zima. No, partije su želele razbuditi gradjane, pred medjusobni obračun, da pokažu da su lideri još živi, a članstvo se ,,neprestano uvećava,,. Sada, vidno osokoljene stupaju u odlučujuću borbu za vlast.

Iskustvo nas uči da iza svakog kongresa slede neki izbori. Opozicija zagovara prevremene na svim nivoima, režim obećava redovne, eventualno lokalni mogu biti održani na proleće, radi isprobavanja, ne samo raspoloženja birača, nego i nedavno usvojenog zakona o lokalnoj samoupravi,koji omogućava režimu da lagodno bez izbora preuzme opozicione gradove. Da li su i jedni i drugi organizovali kongrese da bi poštovali stranačke statute i disciplinovali opštinske odbore? Malo je verovatno. Pre će biti da se situacija zahuktava.Partije su pročistile redove, dogadjaji slede. Nejasna predstava šta bi se moglo dogoditi, uliva gradjanima strah u kosti.

Šta su kongresi ponudili običnim gradjanima. Predsednik dr\ave i neprikosnoveni vodja SPS im je poručio da "opozicija ne postoji" , da postoje nekakvi "janičari" i "poturice" (ne treba posebno objašnjavati šta se s njima radi), da je medjunarodna zajednica zašla u stranputicu (no SPS će je vratiti na pravi put, čim Milošević bude potvrdjen za lidera sveta), da je budućnost svetla, da će se svi obogatiti, samo ako pokažu malo (20 godina) strpljenja, ya koliko SPS najavljuje blagostanje u Srbiji. Poruke su otišle u etar putem RTS i "Politike", čime je uverljivost skoro duplirana. Drugim domaćim medijima, pogotovu onim nezavisnim, pristup na kongres nije bio dozvoljen.

Druga članica vladajuče koaličije, Srpska radikalna stranka, održala je svoj kongres u januaru, pa njeni delegati nisu znali da će njihov predsednik morati nešto kasnije na konferenciji za štampu da nezavisnim novinarima preti likvidacijama. Stoga je kongresna poruka i preko "izdajničkih medija" stigla do gradjanstva, a ukratko glasi: da će se radikali vratiti na liniju Karlobag-Ogulin-Karlovač-Virovitica , da je svet zločest, kriv za sve i nema razloga da ga iko ispravlja, da u zemlji postoji "peta kolona" (kažu neki Beogradjani, u redu za hleb, mleko i ulje), da će socijalna politika biti poboljšana , društvena i državna imovina privatizovane, da predstoji težak period (bez rokova za bolja vremena). Gord ton širen je na "Radikalskim talasima", kolažnoj emisiji urednika, ministra za informisanje u vladi Srbije, koja se ekskluzivno prikazuje na TV "Palma". Kako Šešelj reče, "ovde više ništa nema u rukavicama".

Demokrate su, u neku ruku, izuzetak. Njihove su poruke široke, na granici apstraktnog, ali da sve deluje fino,ugladjeno... Lider DS Zoran Djindjić, rekao je da valja ojačati infrastrukturu (posle deset godina postojanja partije), saradjivati sa drugim opozicionim snagama, istrajati na evropskoj orijentaciji. Na kraju,pošto je tesno pobedio protiv kandidata Slobodana Vuksanovića,i potvrdio svoje mesto prvog čoveka u stranci, on je poručio da je skupština - a ne kongres - bila škola demokratije za čelu Srbiju i Balkan. Nekoliko dana kasnije raspustio je Gradski odbor demokratske stranke koji je u kampanji podržavao njegovog protivkandidata.

Obećano SPS bogatstvo se od pre neki dan čini još daljim, jer je u medjuvremenu, hleb poskupeo duplo, a svi su izgledi da će tendenciju rasta pratiti i cene ostalih proizvoda. Ekološka katastrofa nastala izlivanjem cijanida u Tisu, zatim u Dunav, uništila je kompletnu populaciju reka; uginule su i neke životinje koje su jele otrovanu ribu. Perspektive vojvodjanskog zemljišta bogatog podvodnim vodama deluju mračno. Nije samo vojvodjansko zemljište bogato podvodnim vodama, nego i čitava sela. Crepaja kod Pančeva je, recimo, poplavljena već nekoliko dana. Sve što je država uspela da učini je jedna tužba protiv australijske kompanije koja eksploatiše rudnike u Rumuniji, odakle se cijanid izlio u Tisu. Zvanični Beograd traži obeštećenje pred jednim od medjunarodnih sudova, gde će se pojavljivati kao običan gradjanin jer nije član UN. Režim je prigrabio i kompaniju "Novosti", priveo na informativni razgovor jednog opozicionog poslanika, podigao krivičnu prijavu protiv jednog opozicionog prvaka, svakodnevno hapsi ljude koji ne deluju u njegovu korist. Na ulici su pretučena dva mladića zato što su cepala plakate protiv studentske organizacije "Otpor".

Opozicija se teško odlučuje na konfrontaciju sa režimom, svesna svoje organizacione slabosti. Ne izostaju zato medjusobne konfrontacije oko besmislenih leksičkih odrednica (miting ili protest) i datuma. Dakako, neki od opozicionih lidera se i plaše da bi Milošević u tom slučaju mogao komunicirati preko vojske i policije, uz korišćenje već uobičajenih paravojnih i banditskih formacija. Pojedinci u opoziciji su spremni da predsedniku SRJ, optuženom za ratne zločine, ponude agreman o mirnoj tranziciji vlasti; drugi su, pak, radiji da mu pošalju pisma o namerama. Svi se, bar načelno, slažu da on mora da "ode" i na tome je zajedništvo otprilike zasnovano.

Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da samo ujedinjena opozicija sigurno dobija izbore. Ipak, o pravom ujedinjenju govori se sa nevericom. Koliko god da sumorno izgledala srbijanska politička scena, valja biti (bezumni) optimista. Zima je prošla, s njom verovatno i apatija gradjana. Angažovanje protiv Miloševića moglo bi uzeti maha već za nekoliko dana. Ako opozicija prigrabi inicijativu, šanse da poslednja diktatura u Evropi bude srušena značajno rastu. Opet, ukoliko neko pristupi pregovorima sa režimom, demokratske promene sačekaće drugo vreme. Priča se i da Milošević sprema novi oružani sukob. Hoće li se gradjani povesti za njim, ili protiv njega?

Bojan al Pinto-Brkić (AIM)