Režim preuzeo "Novosti"

Brak na silu

AIM,Podgorica, 6. 3. 2000. (Od dopisnika AIM iz Beograda)

Dnevnik "Večernje Novosti", jedan od dva ubedljivo najtiražnija dnevna lista u SR Jugoslaviji, ponovo je pod neposrednom upravom režima. Odlukom Privrednog suda u Beogradu poništena je vlasnička pretvorba ovog lista (započeta još 1991) u akcionarsko društvo s preko tri četvrtine privatnog kapitala. Promptnom odlukom Savezne vlade list i preduzeće "Novosti" pripojeni su Saveznoj javnoj ustanovi "Borba", koja inače izdaje istoimeni politički vrlo rigidan dnevni list pod jakim uticajem Jugoslovenske levice (JUL), ali toliko zapanjujuće niskotiražan da je, maltene, u Beogradu lakše videti prolaznika kako čita "Ženmin žibao" nego ovaj domaći dnevnik.

Ni SJU "Borba" ni Savezna vlada nisu gubili vreme, pa je odmah po zvaničnom objavljivanju odluke o "aneksiji" "Večernjih Novosti" dotadašnji glavni i odgovorni urednik lista Pero Simić razrešen dužnosti, a na njegovo mesto je postavljeno "pojačanje" sa Radio-televizije Srbije (RTS) Dušan Šukić, znameniti režimski komentator čija se odanost režimu Slobodana Miloševića (Šukić je, uostalom, i član rukovodstva vladajuće Socijalističke partije Srbije) graniči s neverovatnim i nedostižnim.

Ovaj dogadjaj nikoga u beogradskim novinarskim krugovima i političkoj javnosti nije naročito začudio, pa čak ni oficijelno veoma "iznenadjene i uvredjene" službenike samih "Večernjih Novosti". U srpskom novinarstvu - beogradskom naročito - već se odavno ustalio običaj da neko povremeno policijskom čizmom ili cokulom razvali vrata neke redakcije i zabezeknutim novinarskim trudbenicima saopšti: "Ovo više nije vaše!". Posle toga, vlast postavi svog "namesnika" da gazduje re-nacionalizovanom novinskom kućom, a njegov jedini stvarni zadatak je da pazi da se u mediju koji mu je dodeljen na upravljanje ne potkrade nekakva autentična informacija ili mišljenje koje ne bi odgovaralo režimu. Ovakvim suptilnim metodom ("puj pike ne važi") obično se realizuju sudske odluke kojima se poništavaju prethodno legalno sprovedene privatizacije medija u tzv. društvenom vlasništvu, odnosno njihovo pretvaranje u akcionarska drušva, najčšešće s većinskim kapitalom u rukama zaposlenih i penzionera dotične novinske kuće. Najnovija žrtva ovakvog komandoskog upada u privatni posed je, dakle, redakcija beogradskog dnevnika "Večernje novosti", s tom razlikom da bilo kakva sila ili pretnja silom ovaj put nije bila potrebna, jer - "Novosti" su uvek znale meru u svom otporu neprijatnim odlukama vlasti...

Radi se o još jednoj uzurpaciji slobode štampe - ali i privatnog vlasništva - od strane režima Slobodana Miloçevića. Na gotovo identičan način su prethodno poništene legalne privatizacije (započete uglavnom u vreme privatizacijskih "zakona Ante Markovića", dok se s "tranzicijom" naizgled još mislilo ozbiljno...) nekada vrlo uglednog dnevnika "Borba" i ništa manje cenjenog stručnog nedeljnika "Ekonomska politika". Slično je prošla i najpoznatija beogradska RTV kuća Studio B, koja je vraćena u vlasništvo Skupštine grada Beograda, što se režimu ubrzo obilo o glavu jer je vlast u Beogradu ubrzo osvojila opozicija, ali to ipak ne umanjuje štetu koju je nanela ova kontrapravna i kvazirevolucionarna "eksproprijacija" legalno stečene privatne imovine. Nezavisni Radio B92 nije ni sproveo postupak privatizacije, "plutajući" godinama u nedefinisanom društvenom vlasništvu - baš kao i najveći deo devastirane srpske privrede - ali je aprila 1999. prošao u dlaku isto: vlast ga je, preko "nezavisnog " Privrednog suda u Beogradu, jednostavno dodelila "osnivaču", praktično fantomskoj režimskoj organizaciji zvanoj Omladinski savet Beograda (jednom od pravnih naslednika nekadašnjeg SSO), tako da je ova nekada kultna radio stanica preko noći pretvorena u bljutavu mediokritetsku repliku "konstruktivne razonode" za "zdravu socijalističku omladinu". Slične parapravne akcije na otimačini onoga što je režim početkom devedesetih "neoprezno" ispustio iz ruku vršene su i u unutrašnjosti, a najpoznatiji takav slučaj bio je vezan za (u lokalnim razmerama) vrlo tiražni i cenjeni nedeljnik "Svetlost" iz Kragujevca.

Slučaj "Novosti" nije, bar naizgled, bitno različit od prethodnih. Ipak, pažljiviji analitičari uočavaju dva moguća motiva za ovaj "udar na Novosti". Jedan je transparentan: dolaze "neizvesna vremena", i režimu ne prija da jedan visokotiražni list bude izvan njegove striktne kontrole. Nedavno je, uostalom, i lider desno-ekstremističke Srpske radikalne stranke i potpredsednik srpske vlade Vojislav Šešelj spomenuo "Novosti" u kontekstu najave pogroma nad "izdajničkim medijima" i njihovim novinarima, što je bi la svojevrsna uvertira u sadašnje razračunavanje sa materijalnom nezavisnošću ovog profitabilnog lista.

Naizgled je paradoksalno da ovakvom (mal)tretmanu podlegne list koji je uradio mnogo na promociji Slobodana Miloševića i njegovog režima i koji je godinama bio "verni saputnik" vlasti, a i dan-danas je zadržao "tvrdu patriotsku opciju", spremno deleći s režimom sve njegove živopisne fantazije o "novom svetskom poretku" i najbizarnijim "antisrpskim zaverama". Da i ne govorimo o tome da su se "Novosti" dosledno, s panikom i užasavanjem, ogradjivale od svih nesumnjivo nerežimskih medija u Srbiji, onih koji su stigmatizovani kao "strani plaćenici". Medjutim, ovaj list je negde u vreme velikih gradjanskih protesta u zimu 1996-1997 "prelomio" i počeo relativno opširno i korektno da izveštava sa njih, što je, naprimer, za "Politiku", "Tanjug" ili RTS bilo nezamislivo, čak bogohulno. Mnogi poznavaoci smatraju da je rukovodstvo "Novosti" tada pogrešno procenilo da je Miloševićev režim pred padom, pa se treba na vreme (ali ipak oprezno) prestrojiti, da ne bi i njih povukao u ambis. Milošević je ipak ostao u sedlu, a ova " izdaja" nikako nije zaboravljena: Miloševićeva supruga Mirjana Marković, vladarka iz senke i ideolog JUL-a i SPS-a, javno je osula drvlje i kamenje na "Novosti" i njihovog tadašnjeg - ubrzo nakon toga smenjenog - glavnog urednika, a zna se šta to u Srbiji znači: fatwa...

Ipak, "Novosti" su i dalje manje-više sledile svoju novu koncepciju: "strateška" bliskost s režimom, ali i izostanak teških ideoloških optužbi i medijskih poternica za njegovim protivnicima, kao i dozirano prisustvo bar elementarnih informacija koje mogu biti neugodne za vlast. To ne bi bilo naročito iritantno čak ni po standardima "mekog" jednopartijskog režima iz osamdesetih, ali u ovoj fazi Miloševićevog režima izgleda da je i to previše. Bio je to dovoljan razlog da se pristupi "zaštiti društvene svojine" (kako je pisalo na naslovnoj strani prvog "Čukićevog" broja VN) i "kadrovskom osvežavanju" ovog lista.

Drugi mogući motiv za ovaj upad u "Novosti" čini spomenutu razliku u odnosu na prethodne slučajeve "eksproprijacije": izgleda da je deo političko-medijskog establišmenta imao i materijalno-finansijskih motiva da stavi "Novosti" pod svoju kontrolu. Kuća "Borba", u koju su "Novosti" sada "stražarno sprovedene", životari od dotacija iz sve tanjeg saveznog budžeta a verovatno i od sve tanjih "dobrovoljnih priloga" raznih "socijalističkih firmi" koje, tavoreći izvan svih normalnih svetskih ekonomskih tokova, polako izjedaju sopstvenu akumulaciju; njihov matični proizvod, dnevnik "Borba" gomila enormne gubitke, pošto mu čak ni besmisleno niska cena (duplo jeftiniji od ostalih dnevnika!) ne pomaže da proširi intimni, "porodični" krug svojih konzumenata. U situaciji kada je novca čak i za otimanje u Srbiji realno sve manje i manje, neko je mogao dati signal ovakvim "klijentskim institucijama" da se ubuduće same snadju, i da pronadju neku svoju "zlatnu koku"; a ako "zavodjenje" ne upali, može malo i na silu, samo da ne bude previše galame... "Novosti" su, sa svojim stabilno visokim tiražom i takodje visokotiražnim pomoćnim izdanjima poput oglasnog nedeljnika, u tom kontekstu prava "prilika" za "brak iz (jednostranog) interesa". S obzirom da je cela stvar i politički korisna, niko neće praviti probleme, naprotiv...

Svojevremeno je u susednoj Hrvatskoj slična "eksproprijacija" učinjena nad nezavisnom, uglednom i profitabilnom "Slobodnom Dalmacijom". Nakon sedam godina uprave nametnute od režima, od nezavisnosti i ugleda nije ostalo ništa, a nekada profitabilna kuća je u takvim dugovima da je njen opstanak nemoguć bez (eventualne) pomoći nove vlasti, koja ima moralnu obavezu da počisti bar one najveće brljotine svojih prethodnika. Čovek koji je tada, po nalogu iz vrha Tudjmanovog režima, preuzeo "Slobodnu Dalmaciju" sada je u zatvoru, a teško da će i njegova enormna imovina proći bez temeljite "revizije". Izgleda da ovaj (o)tužni slučaj ni za koga u Srbiji nije (za sada) nauk i opomena, ali oštroumniji posmatrači dobro znaju da svi računi kad-tad stižu na naplatu. Tako će, nema sumnje, biti i sa slučajevima parapravnog nasilja nad medijima u Srbiji. Problem je samo u tome što je jednom uništene novine, radio ili TV stanicu jako teško i skupo "podići iz mrtvih". Ostaje da se vidi da li će aktuelni režim u Srbiji stići da uništi sve preostale koliko-toliko zdrave tačke srpskog društva, ili će pre toga ipak biti zaustavljen i (samo)uništen.

Teofil Pančić (AIM)