Izbeglice: Krajišnici opet zajedno

AIM, Podogorica, 29. 2. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Komesarijat za izbeglice ,se u Valjevu, nalazi u zgradi Centra za socijalni rad. Poverenik za izbeglice Zoran Popović – ne krije da ga je za posao preporučilo članstvo u Socojalističkoj partiji – nam kaže da je u valjevskoj opštini 4.200 izbeglica, plus 520 Kosovara. Posebno ističe da je na Kosovo ,,vratio 180 ljudi,, Većina izbeglica je smeštena u privatnom smeštaju, dok Komesarijat obezbedjuje smeštaj i rešava statusna pitanja. Crveni krst deli humanitarnu pomoć. U baraci "Poljoploda", smešten je jedan od kolektivnih centara. Njegovi stanovnici su pod patronatom Komesarijata.

,, Imaju sve, kaže Popović, smeštaj, hranu, teško ih je isterati. Zavidan nivo. Jesu sobice male, ali je bolje nego da ih je dvadeset u prostoriji, potpuno su zbrinuti. Trenutno je u centru 55 ljudi, od kojih su većina "starosedeoci" - tu su od avgusta 95 . Dvanaestoro ih je letos došlo sa Kosova. Sve Krajišnici, stariji ljudi, ima i dece..,,.

Kažemo da bi otišli u centar. "Ne puštam ja dole nikoga",odgovara Popović.

Odlazimo u Centar na svoj rizik. Baraka "Poljoploda" na Beogradskom putu. Nekad je služila za smeštaj žitarica, pa za boravak radnika. U u leto '95. u nju su smeštene izbeglice iz Krajine. Ulazimo, dugačak hodnik, naslagani bidoni za hranu, stolice, klupe, električna peć, dvadesetak mučkaraca o žena, što u stojećem, što u sedećem položaju. Reč se ne čuje,deluju kao statisti u sceni nekog apokaliptičnog filma.

,, Kako je,,? ,,Ima i bolje,, odgovara vremešni Nikola Barać, iz Like, po starom , opština Titova Korenica, selo Svračetos. U Valjevo stigao sa Kosova, iz ?akovice. Priča da su krenuli ka Paraćinu, pa Jagodini, pa u Beograd. Nigde nije bilo mesta i doveli ih ovde. Sa njim srednja ćerka i njena ćerka. Do njega, na klupi, sedi Luka Konjević, od Gospića, 1911. godište. Ovde je od '95. Sam je:,,Žena umrla pre dve godine. Ovde umrla, ovde sahranjena. Ima decu, u Splitu, Zagrebu, javljaju se . I to je sve.,,

Obojica su Ličani, sudbina ih sastavila. ,, I nije neka sudbina, kaže Luka, i ponavlja, duram, duram(trpim). Nikola veli da ne može ništa reći, može šta je bilo, a šta će biti ne zna. Može reći i da je sve propalo i da ništa ne valja. A ko je kriv, zna se: ,, Klinton i pokojni Tudjman, neki vele i Slobo, mada ja to ne vidim. Ne znam ko je kriv, a ko prav, ali ne valja. Nikako.,, Luka je u Drugom ratu bio u Nemačkom zarobljeništvu 4 godine. Danas o sopstvenoj sudbini kaže: ,,Ovaki udes se nije dogodio otkad je sveta. Ovoga ni u knjigama nema. U onom zarobljeništvu, bio sam mlad. Ovo se ne može porediti, a i odužilo se, peta godina.,, Presabira sa zemljakom šta su sve ostavili u Lici.Pominje ilione.

Iz jedne od soba izlazi omanji, živahan čovek pedesetih godina: Krste Pupovac, od Benkovca. Posle "Oluje" bio ovde,"proterali" ga na Kosovo, sad opet u "zavičaju".Odmah kaže, da je dole na Kosovu bilo bolje: ,, Poverenik Popović može da priča šta hoće. Ulje nisu dobili, šećer nisu dobili, hrana je nikakva. Morao je kod doktora, oslabio mu želudac. Danas smo jeli kupus. Kakav je bio? ,, Kakav, preslan. Meso? Kakvo meso, moglo bi da škodi. Kad je pašta, preslatka je, kad je kupus, preslan je. To što Popović priča je dobra stvar, ali neka dodje neko da vidi kako je ovde,, Kad Popović udje ljudi se moraju sklanjati. Ko oficir, gore nego u nemačkom zarobljeništvu,, uključuje se Luka Konjević.

,,Šta ćeš, sila boga ne moli,, nastavlja Krste.,, Na Kosovu nije bilo loše, ali udari sila, Albanac.Jedan koji je samnom bio u vojsci, rekao mi da idem dok je vreme,,

Uvodi nas u sobu, dva sa tri. Četiri kreveta na sprat, on, žena, sin i ćerka, ne može se okrenuti. Sin završio srednju tekstilnu školu, leži na donjem krevetu, ne odgovara ni na jedno pitanje. Olovkom žvrlja zastranicu gornjeg kreveta. Izusti da mu nije ni do čega, pa ni do razgovora. Krstina žena priča s vrata:,, Samo kad bi bila bolja hrana,,

Hodnik i dalje pun ljudi. Tišinu remeti zabradjena žena koja proklinje poverenika što ne dolazi da uzme zdravstvene knjižice da ih overi. Svi okreću glavu. Nemaju šta da kažu. Krupna žena, u poodmakloj trudnoći, ispred sobe na kojoj piše Toromanović. Šapuće da je bila pod uniformom 4 godine, oko Gline. Muž invalid 90 posto..,, Eto gde čekaju dete. Tražili su pomoć, a poverenik ih odveo u neko selo. Kuća napuštena, ispucala. I odbili su novi smeštaj. Kad je video da su još ovde, hteo je da ih istera, pretio: ,, Ovo je užas. Ovo nije život, kaže trudnica,,

Krste Pupovac, kaže da je teško, ali da nazad neće. Pomoći za ove ljude niodkuda. Starina Luka pokazuje kaput na sebi koji nosi još od Like. Trudna žena kaže, teško narodu. Pupovac diže glas, ono što je želi i ostati: Srbin.

Dolazi mladji sitan čovek, hramlje. ,,To mi je muž,,, upoznaje nas trudna žena. Čedomir kaže da je kratko bio na Kosovu, ono kad su ih terali dole, pa se vratio. Godinu dana je proveo na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Invalid druge kategorije 90 posto. Za ovu državu se borio, od '95:,, A ništa od pomoći, neka je sramota ovu vlast. Nit me gledaju, nit mi pomažu. Gde sam, pita. Otvara vrata sobice na kojoj piše Toromanović - dečiji krevetac dobijen na poklon uz krevet na kome su nabacane stvari koje vuče još od Gospića. .. U hodniku ista slika, scena iz apokaliptičnog filma sa statistima iz Krajine kao da je zaustavljena. Samo se čuje Krste Pupovac:,, Sad se Srbija obnavlja, sluš'o radio. Kad se to završi i oni će doći na red, hoće sigurno, izgradiće to Sloba,, "Samo da je bolja hrana", čuje se i Krstina žena.

Dragan Todorović (AIM)