Skadar, grad u isčekivanju

Tirana, 22.02.2000

U današnje dane, Skadar tradicionalno najznacajniji grad na severu Albanije, naizgled ne ostavlja neki poseban utisak. To je običan grad koji ne nudi ništa različito od drugih urbanih zona zemlje orlova. Oštećeni putevi, ružni kiosci na trotoarima koji predstavljaju simbol nekakvog kapitalizma koji nosi ekskluzivnu albansku marku, ne tako otežan saobraćaj ali svakako neorganizovan ( na svim raskrsnicama nedostaju semafori ) i brojni kafei, barovi i restorani, ljudi koji trguju na tezgama na trotoarima, pucnjava iz oružja tokom noći, iako ređa nego pre dve godine - to je onaj vidljivi deo današnjeg Skadra. Za onoga ko je prethodno posetio Tiranu, Drač ili neki drugi albanski grad to ne predstavlja tako potresan prizor; Nasuprot, ako ovome dodamo i prekid snabdevanja električnom energijom ili pijaćom vodom, jasno je da Skadar sa oko 100 hiljada stanovnika nije ništa drugo nego jedan veran banalan deo dramatične albanske realnosti.

U čemu se razlikuje Skadar, grad na obali jezera sa istim imenom, na 40 kilometara od Podgorice, od ostatka Albanije?

Slab državni autoritet i javni red van kontrole vratio je na scenu preuzimanje pravde u svoje ruke, kao što se na pravdajući način naziva oživljavanje srednjovekovnog kanona Leke Dukadjinija koji je služio mnogo godina nakon formiranja albanske države početkom ovog veka (1912), kao jedini uvažavani Ustav od strane stanovnika albanskih malesija. Albanski monarhistički režim ( 1928 . -1939.), ali posebno komunistička diktatura (1944. - 1990), uspeli su da se nametnu brdskoj populaciji do tada nenaviknutoj na drzavni autoritet i surovi zakon osvete ili drugačije rečeno uzimanje pravde u svoje ruke institucionalizovano kanonom Leke Dukađinija, nije mogao da se praktikuje više od pola veka. Albanski malisori su naučili da se potčinjuju državi. Međutim, dovoljna je bila početna anarhija i institucinalni vakuum stvoren nakon svrgavanja komunizma da se ponovo ožive stara pravila. Kriza iz 1997. godine, koja je donela totalan pad države, razbijanje depoa oružja i naoružavanje populacije iskomplikovalo je situaciju još više. Čitave porodice malisora su tokom ovog perioda bili primorani da napuste svoje kuće i da se pokrenu prema gradovima.

Skadar bivajući relativno veliki grad bio je najsigurnije utočište za njih. Na ovaj način ovaj brdski fenomen se premestio u glavni grad Severne Albanije u kojem su od marta 1997. godine javni red i bezbednost i iz ovog razloga stalno bili ugroženi. Danas se na desetine porodica kojima država ne može da obezbedi sigurnost za život, nalaze mesecima zatočene u kućama izdatim pod kiriju od strane stanovnika grada. Najdramatičniji deo ovog fenomena su deca, koja nemaju mogućnosti za obrazovanje, zabavu, niti za slobodno kretanje.

Drugo čudo kojim te Skadar iznenađuje je sasvim drugačije prirode. Jedan evropljanin bi raskolačio oči u čudu kada bi ugledao u samom centru grada skoro prilepljene jednu uz drugu džamiju i pravoslavnu crkvu, a na 500 metara dalje i katoličku crkvu. Prva dva verska objekta izgrađena su nakon pada komunizma, dok je treći u stvari zgrada stara više od 100 godina koju je režim Envera Hodže obuhvaćen ateističkom groznicom iz '60-tih godina pretvorio u sportsku salu. Proglašenjem pluralizma i nakon restauracije ona je ponovo dobila pređašnji status.

Prisustvo dve ili tri veroispovesti u istom gradu nije neki vanredan fenomen, utoliko manje na Balkanu. Ono što impresionira u Skadru je ni malo problematičan suživot ove tri veroispovesti. Tako je tradicionalno bilo u ovom gradu, jednom od najstarijih i najslavnijih na Balkanu, gde venčanje među ljudima različite veroispovesti nije čudilo niti ikoga čudi. Tako je i danas.

Ovde treba reći da u albanskoj istoriji ovog veka svaki politički, kulturni i drugi razvoj u Skadru, stalno je vršio neku vrstu trenutnog uticaja na ostali deo Albanije. Danas, Skadar je izgubio snagu zračenja i uslovljavanja tokova događaja u Albaniji. Tokom komunističke vladavine, represija je tamo bila posebno surova, u prvom redu prema katoličkom kleru koji je bio i glavni predstavnički glas skadarske kulture, bez obzira na to što je katolička zajednica sačinjavala ne više od 40 odsto gradske populacije. Tu danas živi i radi samo jedan deo intelektualne elite, ali ona nema mogućnosti da postane glasna i da se nametne onima koji vrše vlast i koji poliitčki predstavljaju današnji Skadar. To je jedna od drama ovog grada.

Druga nesreća Skadra u drugom delu 20-tog veka je geografska izolacija. Ova izolacija postaje još bolnijom nakon '90-te godine. Jug Albanije je imao mogućnosti da odmah uživa prednosti otvaranja zemlje. Grčka je postala najomiljenija stanica za više od pola miliona albanskih emigranata, od kojih je ogroman deo stanovnika južnih zona. Skadrani i stanovnici severnih zona, podstaknuti većom bedom nego u ostalom delu Albanije, uprli su oči u takvim uslovima na obale s one strane Jadrana. Ali je samo jedan mali broj ljudi i to najčešće ilegalno i kroz hiljadu i jedne opasnosti uspelo da stigne u obećanu zemlju - u Italiju.

Druga masa ljudi je tokom godina rata u bivšoj Jugoslaviji iskoristila embargo i sankcije OUN protiv Beograda, kao i namernu ravnodušnost vlasti u periodu od 1992. do '95. godine i organizovala veoma profitabilni šverc naftnih derivata koji su iz Skadra prelazili u Crnu Goru i dalje za Srbiju, Bosnu i Hrvatsku - da bi pothranjivale vojne mašinerije strana u sukobu. Na isti način organizovan je i šverc cigaretama, a u poslednje vreme regionalna mafija je uspela da kontroliše i trgovinu prostitutkama koje dolaze iz zemalja bivšeg komunističkog Istoka, uglavnom Ruskinja, Bugarka i Moldavki. U haosu koji je usledio nakon albanske krize 1997. godine, Skadar se pretvorio u glavnu destinaciju prostitutki koje su dolazile iz Crne Gore. Odatle, one su se kretale prema Draču i Valoni, a albansko-italijanska mafija sa brodićima ih je prebacivala dalje na Zapad.

Međutim, šverc, nezakonita trgovina i druge ilegalne aktivnosti obogatili su samo mali broj skadrana. Do 1997. godine skadrani su uložili dosta napora da bi izgradili legalne i poštene biznise. Nisu to bili samo domaći ljudi, već i stranci - uglavnom Italijani, koji su imali hrabrosti da počnu sa ozbiljnim investicijama. Opšti metež koji je nastao nakon pada države 1997. godine, prekinuo je odlučnost ovih biznismena i obeshrabrio ih. One aktivnosti koje su već postojale, ili su spaljene, uništene i opljačkane od strane gangserskih bandi ili su zatvarane voljom samih investitora. Danas je stanje dramatično. Grad troši svoj ušteđeni kapital. Trgovina prostitutkama je već zaustavljena od strane albanske policije. Šverc i šverceri traže rat, ali ni rata nema.

Otvaranje granice sa Crnom Gorom izvukao bi Skadar iz more izolacije i pretvorilo bi ga u veliki trgovinski centar. Ukratko, Skadar bi ponovo preuzeo ulogu koju je imao u vremenima kada je Balkan bio pod automatskom vlašću. To je dakle najsrećnije rešenje koje očekuju stanovnici Skadra.

Okončanje vazdušnih bombardovanja NATO na bivšu Jugoslaviju koje je obeležilo i start rešavanja kososvkog pitanja, već je stvorio nekakavu drugačiju regionalnu realnost. S druge strane, inicijativa Pakta stabilnosti u početku je pobudila neku vrstu kolektivnog optimizma, koji još uvek nije ugašen bez obzira na spore korake koji se preduzimaju. Naravno, Balkan je još uvek nemiran i malo ko ovde veruje da je mir već postao realnost, ali bilo kako bilo šanse su veće nego ikada. Kontakti između Tirane i Podgorice su povećani i upalili su napokon zeleno svetlo za nade skadrana. Pre dve nedelje zamenik ministra inostranih poslova Crne Gore izvršio je dvodnevnu posetu Skadru i Tirani. Odmah nakon toga, crnogorska Vlada je obavestila o odluci za skoro otvaranje tri granična prelaza. Olakšavanje pograničnog režima je samo početak. Ostali potezi u pravcu međudržavne i međugranične kooperacije očekuju se u budućnosti.

Ako postoji jedan balkanski grad koji je posebno zainteresovan za stabilizovanim regionom, čiji će zemlje sarađivati i međusobno kooperirati, onda je taj grad Skadar. Njegov položaj ( nalazi se skoro na geografskoj sredini zapadne linije Poluotoka ) je veoma povoljan da se pretvori u značajan putni pravac za čitav region. Pakt stabilnosti, projekti koridora Sever - Jug i Istok - Zapad, podsticaj regionalne kooperacije, predstavljaju u prvom redu šansu za gradove poput Skadra.

Osim ovoga, slobodno komuniciranje na Balkanu takođe smešta Skadar u geografski centar prostora gde žive Albanci. U takvim uslovima on ne ostaje više jedan beznačajan periferijski grad, smešten pri jednoj neprohodnoj granici kao što je to bilo do danas, već se pretvara u grad koji diše i koji možda dobija onu težinu koju istorijski nikada nije imao.

AIM Tirana

Mustafa NANO