Vojska nije spremna

Slovenija i NATO

Američki oficiri (posle inspekcije slovenačkih kasarni) tvrde da je "borbena gotovost Slovenačke vojske slaba" i da vojne jedinice Slovenačke vojske (SV) "dobro izgledaju na papiru", ali da "u stvarnosti ne znače ništa".

Ljubljana, 14.02.2000.

"Tako britka kritika snašla je i ostale države koje žele da se pridruže NATO savezu. Uostalom, svi smo svesni činjenice da naša vojska još nije dovršena," pravdao se u slovenačkom parlamentu ministar odbrane Franci Demšar. A razloga za vajkanje nije bilo malo – upravo obelodanjeni izveštaj američke vojske porazno ocenjuje osposobljenost slovenačkih kolega. U Sloveniji je, naime, prošlog septembra i oktobra boravila posebna grupa američkih oficira sa zadatkom da (pr)oceni borbenu gotovost slovenačke vojske. A onda je početkom godine u Ljubljanu stiglo nekoliko stotina stranica nestrpljivo očekivanog izveštaja, čija sadržina je tek ovih dana procurela u javnost.

"Slabo, loše, katastrofalno". Tako je u tri reči ljubljansko "Delo" saželo suštinu rečenog izveštaja, dokumenta koji će, nema sumnje, odigrati presudnu ulogu prilikom ostvarenja namere Slovenije da što pre udje u NATO.

Ljubljana je još pre nekoliko godina sa Vašingtonom ugovorila bilateralnu saradnju na području odbrane i bezbednosti. Potom je američka vojska u sklopu tog sporazuma poslala zvaničnicima u Sloveniji detaljan upitnik, a zatim i stručnu ekipu da oceni sposobnost slovenačke vojske. Komisija je odmah registrovala da Sloveniji nema institucionalizovan postupak kojim bi se periodično kontrolisalo okruženje i na osnovu toga razvijala strategija nacionalne sigurnosti. "U Sloveniji je duh civilne kontrole nad odbrambenim sistemom preteran do ekstrema," zapisano je u izveštaju. Razlog za to je što se sve odluke u SV donose na nivou Ministarstva, iako je to posao nižih činovnika. Upozoreno je i na nered u istom ministarstvu (odbrane), što je posledica čestih smena ministara. Dalje - svi državni dokumenti (od Strategije nacionalne bezbednosti i sličnog) koji operacionalizuju pitanja bezbednosti izradjeni su nepotpuno i nestručno; jer, u svima piše (zvuči poznato) "šta treba da se uradi, ali ne i kako bi to trebalo uraditi".

Ključna primedba američkih stručnjaka jeste da u Sloveniji ne postoji mehanizam pomoću koga bi se periodički procenjivala strateška situacija u okruženju i mogući izvori ugrožavanja bezbednosti, na osnovi čega bi trebalo graditi koherentnu vojnu doktrinu. Istina je da su slovenačke oružane snage najmladje u Evropi, što je po oceni američkih eksperata ujedno prednost i prepreka. Prednost zato što Slovenija može neopterećeno da podiže sistem odbrane, a problem – zato što joj nedostaju uniformisani i civilni stručnjaci koji bi bili sposobni da sprovedu kvalitetnu obnovu i reformu slovenačke vojske. Istina, Zakon o odbrani nalaže vojsci pet zadataka, ali nadležna grupa američkih oficira "nije pronašla nikakvu dokumenataciju koja bi podržala predloženu strukturu slovenačkih manevarskih ili teritorijalnih jedinica, koje bi bile sposobne da izvršavaju zadatke koji proizilaze iz pomenutih osnovnih ciljeva".

Pronadjeno je i mnogo sistemskih grešaka; američki inspektori smatraju da je slovenački sistem odlučivanja u vojsci previše centralizovan i da ne rasporedjuje nadležnosti ravnomerno, posebno na nižim nivoima komandovanja. Zbog čega komandantima nedostaje samoinicijativa. Poseban problem je i prekratak vojni rok, koji traje svega sedam meseci. Što je, zaključuju Amerikanci, nedovoljno da bi slovenački vojnici posle obuke bili sposobni za savremene borbene operacije. Ništa manji nije ni problem ťnejedinstvenog načina osposobljavanja vojskeŤ, što praktično znači da SV ne deluje kao celina. Zato neki slovenački komentatori ocenjuju da se regruti u svakoj pojedinačnoj kasarni osposobljavaju na "poseban" način.

Posebna priča su rezervisti, koji se otprilike svake četvrte godine odazovu zovu otadžbine na dan do dva dana. Što je za američke inspektore bilo dovoljno da ocene kako bi slovenačkim rezervistima u slučaju prave mobilizacije trebalo još najmanje šest meseci uvežbavanja kako bi zaista bili spremni za borbene operacije. Sve to dovodi do konačnog zaključka da je "borbena spremnost slovenačke vojske slaba". U Generalštabu slovenačke vojske se ne slažu sa predočenim kritikama i tvrde da su sposobni da u roku od 48 sati podignu pod oružje 66.700 ljudi, na šta američki oficiri odgovaraju da to Slovenačka vojska još nikada nije ni probala – čak ni delimično. Zato vojne jedinice SV "dobro izgledaju na papiru", ali "u realnosti ne znače ništa".

Da debakl bude potpun, vojna inspekcija iz Pentagona nije pokazala znake oduševljenja ni za toliko hvaljenu "jedinicu za medjunarodnu saradnju": "Ukoliko je politički značaj tih jedinica da Slovenija iskaže Nato savezu svoju spremnost za saradnju, onda bi bilo bolje da je Slovenija ponudila Nato-u jedinice sa stručnjacima koje Nato najviše treba – komunikacije, sanitet, logistika," ocenjuje vojna delegacija iz SAD.

Ipak, nije baš sve tako crno; američka delegacija je, na primer, za slovenačku avijaciju u 15. brigadi zabeležila da je to jedinica "na izuzetnom nivou stručnosti, koji je viši od svih ostalih istočno-evropskih zemalja"... Zanimljivo je da na deo nabrojanih mana već duže vreme upozoravaju i neki slovenački vojni stručnjaci - oko 66.000 slovenačkih vojnika, rasporedjenih u sedam brigada, još uvek je opremljeno zastarelim puškama kalibra 7,62 milimetara, dok je NATO standard 5,56 milimetara; vojnici u standardnoj opremi nemaju čak ni neka osnovna sredstva, poput ašova, čuture i gas-maske, plus što su jedinice borbeno autonomne samo za dva dana delovanja. Četiri najjača oklopno-mehanizovana bataljona raspolažu sa pedeset zastarelih tenkova T-55; problem je delimično rešen osavremenjivanjem tenkova i njihovom transformacijom u modele T-55 S, što je obavljeno uz pomoć izraelskih stručnjaka. Projekat se, medjutim, iskazao kao neracionalan u odnosu na uložena sredstva i za sada je stavljen na led. I ostalim, savremenim tenkovima T-84 je potrebna obnova, uprkos njihovim kvalitetima. I tu je na delu nekoordinacija; ovi tenkovi koriste čak tri različita kalibra municije.

Kao da stanje već nije dovoljno loše, čelni ljudi u Vojsci neprestano povlače nove loše poteze; tako je i verovatna kupovina zastarelih protiv-avionskih sistema gepard od Nemačke (o čemu se upravo raspravlja) loše rešenje, jer će mehaničari imati posla sa čak četiri različite šasije. I tu dolazimo do najvećeg problema u Slovenačkoj vojsci, a to je ljudski faktor. Slovenija nema sopstvenu vojnu školu, pa oko 70 odsto oficira nema potrebnu stručnu spremu za poslove koje obavlja.

Sve to su nepobitne činjenice. Nema sumnje da američki oficiri i političari, koji gledaju na svet kroz prizmu globalnih problema, imaju veliki interes da prebace deo odbrambenog tereta na svoje nove saveznike, što je dovoljan razlog da njihove ocene "savezničkih" armija gravitiraju prema kritikama. Iako su one, u slovenačkom slučaju, očito sasvim na mestu. Slovenija je do sada veliki postotak svog bruto društvenog proizvoda štedela na račun malih ulaganja u svoje oružane snage, ali će sada morati da plati za svoje napore da se pridruži NATO savezu; očekaju je ne samo veliki finansijski napori, već i prilagodjavanje zapadnim standardima. Što, kako zbog sve većeg trgovinskog deficita tako i dramatičnog smanjenja deviznih rezervi države tokom poslednjih nekliko godina, sigurno neće biti ni malo lak posao.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)