Obnova i reforma pod velikom sumnjom

Kongresna priča socijalista o ambicioznom razvoju, koji nema realnu financijsku pologu, više spada u domen političkog marketinga, a manje nagoveštava izlaz iz ekonomskog kolapsa koji se, iz dana u dan, ispoljava u sve oštrijem obliku.

AIM, PODGORICA, 27. 2. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Najnoviji statistički podaci pokazuju da su prosečne plate zaposlenih u januaru pale na 77 DEM, a penzije na svega 65 DEM. Iako je januar netipičan mesec, zbog najvećeg broja neradnih dana, pad primanja stanovništva odudara od ambicioznih razvojnih planova, koji su, kao strateška opredeljenja izneti na poslednjom kongresu srpskih socijalista. Zalaganje za obnovu, razvoj i reformu predstavlja primamljivi slogan za uši, ali izaziva sumnju da li je realno ostvarljivo, jer iza postavljenih ciljeva ne stoje pouzdani financijski izvori neophodni za njihovu realizaciju.

Siromašno stanovništvo predstavlja glavni financijski izvor za investicione radove. Uredbom vlade Srbije zaposleni i penzioneri izdvajaju od jedne do šest dnevnica, zavisno od visine plata, za obnovu Srbije. Prema primanjima u januaru, mesečno se za spomenute namene izdvaja skromnih 10 miliona DEM. Ovaj iznos, koji je praktično otrgnut od usta siromašnih gradjana, nije dovoljan da se, osim “krpljenja”, započne zamašniji investicioni ciklus. Za privredni rast od 10 odsto potrebno je, prema oceni ekonomiste Nebojše Savića, da se svake godine ulaže tri do četiri milijarde dolara.

Vladina uredba uvela je prisilnu štednju, jer se zaposlenima i penzionerima odbijaju dnevnice pre isplata plata i penzija, na šta oni nisu dali svoj pristanak. Svi dosadašnji pokušaji da se obnovi štednja preko banaka ostali su uzaludni, a glavni razlozi su nepoverenje u banke, koje su potrošile prethodnu štednju, kao i skromna primanja, koja nisu dovoljna za podmirenje osnovnih životnih potreba. Najdrastičniji primer predstavljaju zaposleni u kožarskoj industriji, proizvodnji obuće i galanteriji kojima je prosek plata u januaru pao ispod deset DEM.

Najveća politička stranka u Srbiji je na svom kongresu, kroz izlaganje srpskog premijera Mirka Marjanovića objavila da su prioriteti proizvodnja hrane, sirovina i energetika. Ovo opredelje- nje nije novo. Zauzimalo je glavni pravac u srednjoročnom planu bivše SFRJ za period od

1. do 1990. godine. Taj plan ostao je upamćen kao dokument koji je otvorio brešu za ogromno zaduživa-nje u inostranstvu posle kojeg je nastala poznata dužnička kriza, koju pojedini ekonomski autoriteti, poput univerzitetskog profesira Miroljuba Labusa, smatraju jednim od glavnih razloga rušenja pre-thodne države, jer Slovenija i Hrvatska nisu htele da vraćaju kredite koje su pretežno koristile pri-vredno nerazvijene republike.

Ovoga puta Srbija ne treba da strahuje od novog spoljnjeg zaduživanja, ne zato što joj ne bi dobrodošlo, već zato što su joj zaprečeni putevi do stranog financijskog kapitala, a domaćeg nema, jer je privreda počela da troši više nego što proizvodi. Tako je nastupila faza kada je “zmija krenula da grize svoj rep”. Taj hendikep izaziva sumnju u realnost postavljenih prioritetnih ciljeva, bez obzira što njihova realizacija, po mišljenju ekonomskih stručnjaka ne garantuje da bi Srbiji omogućila da 2005. godine ostvari nacionalnih proizvod od 3.000 dolara po stanovniku.

Čak i da se to dogodi ponuda ne izaziva posebnu radost pogotovu ona prema kojoj bi Srbija tek za 20 godina bila tamo gde je sada Slovenija. Priča o sustizanju razvijenih je na staklenim nogama, jer oni neće tapkati u mestu. Praksa pokazuje da se jaz izmedju razvijenih i nerazvijenih produblje, pa su očekivanja o njegovom smanjenju namenjena naivnima.

Sve tri grane spadaju u neatraktivne i nisko akumulativne delatnosti. Na prvi pogled izgleda malo verovatno da za hranu ne postoji interes u svetu kada se zna da gladuje ogroman broj svetskog stanovništva. Glad, medjutim, nije posledica nedostatka hrane, već znak da siromašni nemaju dovoljno novca da je kupe. Bogati proizvode dovoljno hrane za sebe, a siromašni nemaju čime da je plate. Zato oslanjanje na hranu, kao izvozno atraktivnu robu predstavlja dubiozu. Najbolji primer predstavlja iskustvo s prošlogodišnjim urodom malina, koje su najjači izvozni adut Srbije. Prošle godine izvezeno je više malina, ali je dobijeno manje dolara, jer su im cene pale.

U sličnoj situaciji su i sirovine, kojima su cene na svetskom tržištu podložne čestim prome- nama cena i špekulacijama, jer razvijeni svet, koji je njihov pretežni uvoznik, ucenjuje izvoznike. Iz svega proizilazi da razvojna perspektiva Srbije, prema zamisli socijalista, nije optimistička, bez obzira na naglasak u razvoju malih i srednjih preduzeća, koja bi trebala da izvrše prodor na svetsko tržište.

U ekonomskoj politici koju sprovodi vlada Srbije malim i srednjim preduzećima se više daje daklarativna, a manje stvarna i materijalna podrška. Napori da se sačuvaju veliki sistemi, poput “Zastave”, su uočljiviji od forsiranja razvoja malih firmi. U odnosu na velike sisteme, koji predstavljaju stub postojećeg režima, mala preduzeća imaju osećaj da se prema njima zauzima maćehinski odnos. Zbog velikih budžetskih rashoda i malih prihoda od carina ( nerealni kurs i smanjene spoljne trgovine ) Vlada Srbije često menja poreska opterećenja s kojima se na male firme vrše veliki financijski udari. Veliki sistemi su, po pravilu, u povlaštenom položaju kod naplate poreskih obaveza. Takva praksa dovela je do toga da su mnoge male firme prestale s radom, a pojedini privatnici su prešli u ilegalu, odnosno preselili se u sivu ekonomiju. Samo u Beogradu je u 1999. godini ugašeno oko 900 preduzeća i radnji više nego što ih je osnovano u istom razdoblju. To dovoljno pokazuje koliko ekonomska politika, koju sprovodi Vlada Srbije nije naklonjena malim firmama, bez obzira na njena deklarativna opredeljenja.

Kao što je plan iz 1976. godine projektovan sa ciljem da se ondašnja država obezbedi od spoljnih udara i potresa, a dogodilo se obrnuto, tako i kongresno opredlejnje socijalista pre pokazuje nameru prema daljnjoj zatvorenosti domaće privrede, koja treba da zadovolji unutrašnje potrebe za hranom i energijom, dok su razvojne ambicije pod velikim znakom pitanja, jer se ne vidi čime bi on trebao da bude isfinansiran.

Reforma, treći strateški stub, kao i razvoj zahteva financijski kapital s kojim srpska privreda, a ni stanovništvo ne raspolažu. Pokušaj s prodajom poslovnog prostora nije dao očekivane financi-jske efekte. Kupci su zainteresovani, ali nemaju čime da plate. Traže kredite, a državi je potreban gotovo novac za finansiranje drugih potreba. Namera da se za mesec dana prikupi oko 2 milijarde DEM nije se ostvarila.

Cela kongresna priča o ambicioznom razvoju, koji nema realnu financijsku pologu, više spada u domen političkog marketinga, a manje nagoveštava izlaz iz ekonomskog kolapsa koji se, iz dana u dan, ispoljava u sve oštrijem obliku.

Ratomir Petković (AIM)