NOVOSADSKI MOSTOVI-DŽOKER ZA IZBORE

Socijalisti, istina, ne dižu mostove, ali misle da mostovi u Novom Sadu mogu podići njih; slično važi i za aktulenu gradsku vladu sastavljenu od pet opozicionih stranaka

AIM, PODGORICA, 18. 2. 2000.

Od dopisnika AIM iz Beograda)

Da avioni NATO alijanse nisu prošlog proleća u Novom Sadu srušili sva tri mosta preko Dunava, Novosadjani bi socijaliste - njihovu beogradsku centralu i sve koalicione partnere u vladi narodnog jedistva - smestili u ropotarnicu medju likove loše istorije, pošto su i sada u gradskoj skupštini marginalna manjina, i - pokušali da ih zaborave. Deset meseci docnije socijalisti, istina, ne dižu mostove, ali misle da mostovi mogu podići njih.

Uspešno su se nametnuli, makar samo kao tema - sprečavajući sa republičkog nivoa - svaki pokušaj da Novi Sad i ljudi koji njime upravljaju sami odluče koji, kojim redom i kakav most treba da bude izgradjen. Gradska vlast, sastavljena od svih (pet) relevantnih opozicionih partija, takodje ne diže mostove, ali ih obećava, javno računajući na pomoć prijateljskih gradova iz sveta i pritisak podunavskih zemalja koje trpe zbog neprohodnog plovnog puta. Boreći se za princip da grad treba da odlučuje o svojim potrebama, pa i spajanju obala, očito takodje misli da su mostovi dobar izborni adut.

Svog novca za, tako velik poduhvat, nema niko. Na toj tački, je, zapravo, čvor čvrsto zamršen i tu sve počinje.

Gradski ministar za finansije mr Branislav Pomoriški za AIM tvrdi da bi Novi Sad imao dovoljno novca za sve, pa i za mostove, kad mu Republika ne bi Vladinim uredbana i odlukama - podzakonskim aktima koji imaju snagu jaču od zakona - ne bi stalno uzimala novac koji gradu po zakonu (o budžetu republike, na primer) pripada i naglašava da je prošle godine tako isparilo 20 miliona dinara. On to naziva jednim od dva magistralna toka kojim se odliva novac grada (uvek dodaje "i pokrajine"). Drugi tok odlivanja novca on vidi u finansijskim tokovima i drugim transferima u tzv. sivoj zoni gde monopol na pravo izvoza, trgovine i manipulacije strateškim robama ima partijski vrh koji upravlja državom.

"Na taj se način strateške robe - žitarice i nafta, kroz disparitete i makaze cena na štetu grada i deponovani novac po bankama u Novom Sadu - stavljaju u funkciju njihovih intersa, a primer za to je desetogodišnja cena pšenice, kukuruza, nafte... i prepznatljivi tokovi novca. Kad se tako analizira, lako je videti da ono što je zaista vraćeno gradu - a to je samo pontonski most - ne predstavlja ni izbliza protivrednost onoga što je od Novog Sada uzeto". Pomoriški na taj način objašnjava protivrečnost izmedju upornih upozorenja gradske uprave da nema dovoljno novca, i volje da gradi mostove i objašnjava način na koji Novi Sad od Republike "na poklon" dobija nešto što je zapravo izgradjeno njegovim novcem.

Dodatna količina nervoze oko mostova stvorena je kad je postalo izvesno da je Dunavska komisija odvojila 2,4 miliona eura za raščišćavaje ruševina mostova i osposobljavanje polovidbe. Problem plovnog puta politizovan je maksimalno pokušajem beogradskog režima da dozvolu za čišćenje Dunava uslovi novcem za izgradnju mostova i odbijanjem relevantnih medjunarodnih struktura da to prihvate.

Novosadjani su se našli izmedju ukrštenih interesa: iz sveta su, deklarativno, radi da pomognu humanitarnim novcem, ali da taj novac nikako ne stigne u ruke režima u Beogradu; režim u Beogradu nikako ne bi voleo da bilo kakav novac stigne bez kontrole s vrha, niti ima interesa da dozvoli opozicionom Novom Sadu da pokaže kako saradnja sa svetom može, negde na teritoriji ove zemlje, da premosti reku, pa bila ona i evropska. Ako ne bude mosta, džaba je i čišćenje Dunava, jer to neće značiti da će Dunavom ploviti brodovi: režimski pontonski most na poprečnim baržama - bez kojeg je Novi Sad presečen grad - biće dovoljan da ih spreči.

Trenutno, na relaciji Novi Sad - Republička direkcija za obnovu zemlje, teče spor oko izgradnje, najkraćeg, Varadinskog mosta koji centralni gradski bulevar proteže ka istorijskom jezgru grada i Petrovaradinskoj tvrdjavi. U tom sporu ne nedostaje operetskih detalja.

Na dan kad Novi Sad obeležava kupovinu statusa slobodnog kraljevskog grada (1. februar 1748, od Austrijske carske kancelarije) - datum koji socijalisti i njima socijalno bliski ne priznaju i preziru - novosadski gradonačelnik Stevan Vrbaški svečano je proglasio početak izgradnje mosta po projektu Nikole Hajdina. Za 1. mart, na istom mestu, republička Direkcija za obnovu zemlje planira svečano proglašenje početka radova na izgradnji mosta po projektu Vukana Njagula. Oba bi trebalo da pravi "Mostogradnja". Formalno, koplja se lome na pitanju ko ima pravo da bude investitor gradnje: Novi Sad tvrdi da je Varadinski most inventarski njegov, Republika da preko njega prelazi magistralni put i da je, stoga, njen.

Kad bi reči gradile, Novi Sad bi do sada imao najmanje četiri mosta, dva mosta jedan preko drugog, plus jedan pešački, a vozovi bi tutnjali brzim prugama na relaciji Beograd-Subotica i dalje. Mostovi se, ipak prave od tvrdjeg materijala, pa se Dunav kod Novog Sada prelazi, još uvek, preko pontona Direkcije za obnovu zemlje, pošto je sprečena mogućnost da Beč pokloni konstrukciju za pešački most i pomoć u vadjenju ostataka porušenog - privremene improvizacije od asvaltiranih barži. Ponton je, uz tri ruševine bivših mostova, četvrta prepreka na njegovom toku kroz grad, a vozom se preko reke ne može.

Dan pošto je inž. Mrkonjić izjavio da je Vlada Srbije odlučila da investitor izgradnje novog Varadinskog mosta preko Dunava u Novom Sadu bude republička Direkcija za obnovu zemlje, potpredsednik Skupštine Novog Sada Miroslav Mrnuštik ponudio je lokalnim radio stanicama snimak "monologa direktora Direkcije za obnovu zemlje Milutna Mrkonjića, gde on kaže da će se lično zauzeti da Skupština grada gradi Varadinski most". Mrnuštik tvrdi da je "Mrkonjić tada rekao da Srbija nema para ni za šta drugo sem za improvizaciju i da će se on lično zauzeti, ukoliko Novi Sad obezbedi sredstva za izgradnju mosta preko gradova prijatelja iz inostranstva, da Skupština grada nesmetano gradi Varadinski most". Očito da mu je u medjuvremenu promenjeno mišljenje.

Kao i u drugim gradovima Srbije gde je na prethodnim lokalnim izborima vlast morala biti predata drugim partijama, za čelo novosadskog SPS tražen je što pristojniji lik i postavljen je mr Boško Perošević, aktuelni predsednik Izvršnog veća Vojvodine. Razlog za takav izbor svakako nije u njegovim uspesima sa čela pokrajinske Vlade - ta se definitivno ne meša ni u šta. Biće da su se u vladajućoj partiji vodili činjenicom da je magistar Perošević po prednovogodišnjem ispitivanju javnog mnjenja agencije "Scan" medju Novosadjanima proglašen najuspešnijim političarem. Laka novosadska usmena ironija, koja je korisna kao "antički hor" - jer nemilosrdno relativizuje svakog ko poveruje u sopstvenu važnost - političku uspešnost predsednika pokrajinske Vlade je svela na činjenicu da je stalno slikan za televiziju kao pratnja inž. Mrkonjiću prilikom njegovih čestih obilazaka potencijalnih gradilišta potencijalnih mostova preko Dunava.

Naravno da predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV) Nenad Čanak nije propustio priliku da proceni kako preko Direkcije za obnovu zemlje "oni još jednom pokušavaju da prevare Novosadjane kako, eto, Republika misli na njih". Njegova poenta je u rečenici: "Jedina republika koja će misliti na Novosadjane je republika Vojvodina, a bez republike Vojvodine Novi Sad može imati i 50 mostova, ali neće imati ni dinara u budžetu, jer ovom režimu Vojvodina služi samo za pljačku".

Ko će, na kraju, izgraditi novosadske mostove? Po svemu sudeći, za sada, niko. Lavina obećanja i zauzimanja pozicija pred neraspisane, ali evidentne, izbore valja se oko mostova, a Dunav će, i dalje, preko njih.

Milena Putnik (AIM)