BEDA GLAVNI ADUT ZA IZBORE

U Srbiji sve izrazitije siromaštvo i nejednakost

Dok je u razvijenim zemljama granica siromaštva kada stanovništvo počne da izdvaja polovinu zarada za prehranu, dotle u nerazvijenim, kakva je postala i Srbija, ona predstavlja nit koja deli život od smrti. Procena je da će siromaštvo i nejednakost imati presudni uticaj na rezultate predstojećih izbora ( bez obzira kada budu održani ) ukoliko pre toga tenzije, koje nastaju kao posledica sve većeg siromaštva, ne dovedu do sukoba.

AIM, PODGORICA 10. 2. 2000.

(Od dopisnika AIM iz Beograda)

Izbori u Srbiji, na čijoj prevremenosti insistira opozicija, još nisu zakazani, ali je evidetno da je predizborna kampanja uveliko započela. Trenutno se, izmedju režima i opozicije “lome koplja” u medjusobnim optuživanjima koje jo više pridonose da život stanovništva postane još nesnošljiviji. Vlast uvereva gradjane da im je opozicija, koja je na vlasti u Beogradu i u drugim većim gradovima u Srbiji otežala životne uslove lošim gradskim prevozom i drugim komunalnim uslugama, a suprotna strana okrivljuje režim za nestašice hrane, lekova i pada životnog standarda.

Na gradjanima je da procene šta ih od svega toga najviše pogadja, ali bez obzira na njihovo mišljenje, sigurno je da će siromaštvo i nejednakost biti glavni “aduti” u predizbornoj kampanji, te da će oni biti presudni i kod opredeljenja biračkog tela kome će dati poverenje. Predizborno vreme podudarilo se s održavanjem kongresa dve od tri vladajuće stranke ( Srpska radikalna stranka i Socijalistička partija Srbije), pa su pripreme za održavanje kongresa iskorišćene za uverevanje javnosti kako samo partije na vlasti mogu da ponude bolju perspektivu. Kao i uvek u takvim prilikama više se obećava rečima nego što se dokazuje delima.

Ekonomsko – socijalna slika Srbije je takva da “gora ne može da bude”. Čak su i pojedine režimski mediji počeli da pridaju sve veću pažnju naraslom siromaštvu, jer je njega nemoguće zaobići u praćenju svakodnevnice. I dok su naslovi optimistički podaci u tekstovima su izuzetno pesimistički. Siromaštvo i nejednakost idu prema tenzijama koje, kada dostignu kritičnu tačku, vode u neizbežne sukobe. I dok je u razvijenim zemljama utvrdjeno da siromaštvo počinje onda kada se pola plate odvaja za hranu, dotle u nerazvijenim državama ta granica nije odredjena, odnosno svedena je na nit koja odvaja život od smrti. U pojedinim nevladinim insitucijama se tvrdi da granica siromaštva počinje kada se za hranu izdvaja 0,85 dolara dnevno. Za Srbiju je izračunato da veći deo stanovništva za tu namenu izdvaja 1,15 dolara dnevno. Ovaj statistički podatak ima svoje nedostatke, jer je račun napravljen na osnovu zvačničnih cena po kojima se neke od glavnih namirnica ne mogu da kupe, jer ih nema. Zato se smatra da se za hranu izdvaja više, odnosno da prosečna plata za decembar od 1.890 dinara ( prema statistici ) nije dovoljna za “potrošačku korpu” čija vrednost iznosi 5.830 dinara.

U Srbiji 120 hiljada radnika ima platu ispod 600 dinara mesečno. Tekstilci i radnici u kožarskoj industriji samo 540 dinara. Nekadašnja srednja klasa, kojoj je pre jednu deceniju pripadalo 70 odsto stanovništva se raslojila na uski krug bogatih, kojih, prema procenama, ima oko 200 hiljada, zatim srednje klase koja se smanjila na ispod 20 odsto i izrazito siromašnih kojih je dva miliona. Siromašni troše svega 2,9 odsto nacionalnog proizvoda. Oko 20 odsto stanovništva u Srbiji troši 7,9 odsto nacionalnog proizvoda. Jugoslavija je, tvrde upućeni nasiroma-šnija država u Evropi i u tom pogledu se može usporedjivati sa siromašnim zemljama Afrike.

Do raslojavanja stanovništva došlo je u vreme vladavine postojećeg režima, koji ovu pojavu objašnjava uvedenim sankcijama od strane medjunarodne zajednice. To je cena, tvrde vladajuće strukture, kojima se plaća sloboda i nezavisnost. To su bila i ključna opredeljenja u promotivnom govoru sadašnjeg predsednika Jugoslavije prilikom njegovog izbora na tu funkciju. U vreme kongresa i pred izbore vlast nastoji da sprečavanjem povećanja cena ublaži socijalno i ekonomsko propadanje stanovništva. S obzirom da u ekonomiji deluju sile, koje poput vode pronalaze i najmanje pukotine, ova mera ima i drugu stranu medalje, koja se pretvorila u suprotnost, jer je izazvala nestašice, te širom otvorila vrata špekulacijama, bez obzira na angažovanu inspekciju i policiju.

Dominatno administriranje dovelo je do bujanja sive ekonomije, protiv koje vlast zvanično vodi “rat”, a svojim merama je podstiče. Beg stanovništva u sivu ekonomiju predstavlja jedan od glavnih razloga što se održava socijalni mir, jer socijalna pravda vodi u još veću bedu. Mnogi iz krugova bogatih priznaju da su se obogatili poslujući u zoni sive ekonomije. Oni su to postigli zahvaljujući povlašćenom položaju i mogućnostima da posreduju u prometu strateškim i atraktivnim robama, kako u uvozu, tako i u izvozu.

Značajan skok u imovinskom pogledu postigao je odredjeni sloj seljaštva zahvaljujući tome što raspolažu s mogućnostima za proizvodnju hrane koju iznose na zelenoj pijaci gde cene nisu pod kontrolom. Procena je da je oko 10 odsto seljaštva ušlo u grupu najbogatijih. Na drugoj strani ubrzano siromaši gradsko stanovništvo, koje je uvek bilo u povoljnijem položaju od seljaka.

Procena je da 20 osto stanovništva svojim zaradama ne može da osigura sopstvenu reprodu-kciju, jer su im primanja manja od podmirenja najosnovnih potreba. Njima treba priključiti i one koji nemaju nikakvu zvaničnu zaradu. Ukupna brojka tog sloja stanovništva kreće se oko 20 odsto. Svi oni spas vide u bavljenju sivom ekonomijom. Samo u Beogradu, tvrde upućeni, ima blizu pet hiljada ljudi koji se bave prodajom najlon kesa- torbarenjem, odnosno opslužuju pekare, mesnice, apoteke i druge privatne radnje. Torbarenje je zanimanje kojim se bavi nekoliko desetina hiljada ljudi u glavnom gradu noseći u svojim torbama raznovrsne proizvode.

Takvi su, zajedno s preprodavačima deviza i cigareta na meti inspekcija i policije, ali borba vlasti protiv sive ekonomije ne daje očekivane razultate iz dva glavna razloga. Jedan je što se sivom ekonomijom bave ljudi od uticaja, a drugi što u ovoj delatnosti mnogi vide jedini način opstanka. Siva ekonomija predstavlja poslednju šansu spasa, pa je ova delatnost veći garant očuvanja socijalnog mira nego mere ekonomske politike.

Sve veći broj ljudi koji se bavi sivom ekonomijom doveo je do velike medjusobne konkurencije i smanjivanja zarada, koje više ne mogu da garantuju zaradu neophodnu za podmirenje osnovnih potreba. To je razlog što se smatra da su njene mogućnosti icrpljene, pa se siromaštvo i nejednakost zaoštrava prema kritičnoj tački, posle koje nastaju tenzije i sukobi. S obzirom da se prema granici minimalne egzistencije spustilo gotovo polovina stanovništva posledice se manifestuju u povećanju smrtnosti, naročito kod odojčadi i starih, zatim povećanja broja bolesnih, samoubistava i kriminala.

Ratomir Petković (AIM)