MITROVICA: ETNIČKI SUKOBI

AIM Priština, 5. 01. 2000

Iako na površini izgleda da se ukupna situacija na Kosovu smiruje, kosovska javnost željna potpunog mira, posla i nadasve sigurnosti zna da je ona daleko ispod minimuma normalnog. Na najbolji način su to ilustrovali najnoviji događaji u severnom delu Mitrovice, kada je ubijeno najmanje devet lica, među kojima i dva lica turske nacionalnosti, od strane naoružanih grupa Srba, a nekoliko desetina ranjeno u po svemu sudeći osvetničkim napadima Srba i Albanaca. Samo dan pre izbijanja ovih nemira, u blizini sela Čubrelj u centralnom regionu Kosova, ispaljena je antitenkovska granata na autobus koji je nosio jasnu oznaku UNHCR-a, u kojem se nalazilo 49 lica srpske nacionalnosti. Tada je poginulo dva lica, a pet ih je teško ranjeno. U severnom delu Mitrovice opštu sliku iskazanog nasilja već sutradan upotpunjava i eksplozija u jednom kafiću koji je u vlasništvu Srba i tada je povrede zadobilo 15 gostiju. U Mitrovici je zatim uveden i policijski čas, preventivno tri dana, po potrebi on će se produžiti... Ali uprkos tome, nemiri, demonstracije i sukobi se i dalje nastavljaju. Još uvek nije najjasnije ko je započeo ove najagresivnije nemire koji su se na Kosovu desili od dolaska pripadnika KFOR-a juna prošle godine, no uostalom to i nije toliko važno. Srbi pokušavaju da za to optuže Albance - Albanci Srbe. Baš onako kako je sve izgledalo prethodnih godina.

Na Kosovu se svakodnevno dešavaju ubistva u kojima bivaju lišavani života i Srbi i Albanci. Retko kada, međutim, ubice ili oni u koje se sumnja bivaju i uhapšeni. Pripadnici međunarodne policije se žale da građani nimalo ne sarađuju ili tek simbolično, u smislu hvatanja kriminalaca. Broj ubijenih u periodu od juna do kraja januara ove godine nije najprecizniji, ali se barata brojem od skoro 500, i gde je skoro isti procenat ubijenih Srba i Albanaca. Međutim, iako visoki međunarodni zvaničnici navode da ovaj procenat i nije tako visok, jer se u njihovim državama za isto vreme samo u jednom gradu toliko zločina desi, zaboravlja se na veoma važnu stvar: da na Kosovu ubistvo nad pripadnikom druge zajednice poprima sasvim druge razmere, drugo značenje, to jest sve se to dešava u kontekstu prethodnog, još uvek po posledicama svežeg, stravičnog rata i etničkog nasilja, kao i ''osvete'' koje je nakon toga usledila. Srbi koji su ostali na Kosovu žive u nekoliko regija potpuno izolovani od ''sveta'' i vrlo nesigurni, baš kao što su to pre izvesnog vremena bili kosovski Albanci. NATO je oslobodio kosovske Albance iz klješta nacionalističkog režima i ništa manje većeg dela iste takve opozicije - kada je Kosovo u pitanju, a sada samo čini pokušaje da zaštiti i predstavnike nealbanskih zajednica na Kosovu. U tome su manje - više ''uspešni''. I sami priznaju da ne mogu da zaštite svaku porodicu posebno, odnosno da postave straže ispred svake njihove kuće ili stana, ali zato i dalje prate srpsku decu do škola ili pak starije do pijace. Obezbeđen je i prevoz između regija u kojima su oni koncentrisani.

Međutim, upravo ovi najnoviji događaji kao da govore suprotno. Ovdašnji analitičari se slažu da među zajednicama na Kosovu i njihovim političkim predstavnicima i dalje preovladavaju politički modeli i opcije, koji su i bili generatori dugogodišnjih sukoba. To su još uvek, uprkos prisustvu međunarodne zajednice. S jedne strane, čak i liberalniji predstavnici srpske zajednice (episkop Artemije i Momčilo Trajković) rešenja i dalje vide u okvirima koji su veoma bliski ''već viđenim'' opcijama režima i ''Kosova u okviru Srbije'', dok s druge strane preovlađujući albanski faktori nisu uspeli u dovoljnoj meri da se odmaknu od projekcija društvenog ustrojstva po etničkom modelu, što po njima za rezultat ima upravo ovo što se dešava, između ostalog i u Mitrovici. Štaviše, neki smatraju da je to čak i nužna i logična posledica takvih političkih ''modela'', koji se i dalje pothranjuju i od strane većeg dela medija i govora u njima.

Zapravo, desetogodišnje iskustvo Srbije i tamošnje javnosti oKosovu i Albancima pokazalo je čemu vodi nebriga o drugome. Izgleda da se tek u poslednje vreme bude albanski političari koji su počeli da shvataju da ukoliko se napadi na manjinske zajednice nastave da će i Kosovo biti lišeno bitnih stvari - možda novca, investicija, i u najgorem slučaju podele teritorije. Međunarodni predstavnici na Kosovu često govore da NATO saveznici i OUN ne žele da ugrožavaju svoj kredibilitet. Intervenisali su da oslobode Albance od diktatorskog režima, ali oni takođe ne žele da se dojučerašnje žrtve pretvore u zločince. Jer, gde je onda bila svrha njihovih ciljeva...

Poslednji događaji u Mitrovici su samo pokazali da i Srbi i Albanci još uvek vide oružje kao sredstvo ''rešavanja'' problema. I to će još dugo biti jedina logika, jer logička alternativa im se ne nudi. Ekonomija uopšte ne funkcioniše, građani nemaju para, prehrambeni artikli i pijaca je skuplja nego ikada. Školski sistem, kao i brojne drugi segmenti, suočava se sa velikim problemima. Nastavno osoblje prima ''stipendije'' od oko 200 nemačkih maraka. Mediji opstaju zahvaljujući donatorskim prilozima. Korupcija, ekonomski kriminal, pa i politički je na pomolu, vladaju Kosovom. U takvom opštem ''miljeu'', lokalni političari se nemilosrdno bore za ''pozicije'', pripremajući se za izbore koji su pod znakom pitanja, jer se još nije usvojio ni model po kojem će se izvršiti registracija stanovništva, od kojih je visok procenat ostao bez ikakvih identifikacionih dokumenata. Oni još uvek nemaju koncept ili konkretan predlog šta uraditi na Kosovu da bi se izvuklo iz ovog sve nepodnošljivijeg statusa kvo. Isto se na neki način ponaša i međunarodna zajednica poručujući da neće uložiti novac u Kosovo dok se nasilje ne smiri. Ni Kušnerova objašnjenja da je malo policajaca, jer vojnici KFOR-a nisu obučeni za delovanje u borbi protiv kriminalnih radnji, izgleda da ne nailazi na razumevanje. Međutim, ovde se čuje i komentariše samo puka konstatacija Kušnera da u kasi za budžet za ovu godinu nema ni centa...

Posledica svega ovoga je u stvari sve veća nervoza i nesigurnost svih na ovom prostoru. U Mitrovici se dogodilo nasilje, ali ono je svakoga dana, doduše u manjem obimu, prisutno u svim delovima Kosova. Lokalni albanski političari osuđuju takve akte, uglavnom već izanđalim frazama, posebno kada se vrše nad pripadnicima manjinskih zajednica, ali ne isključuje se da imaju mnogo više autoriteta da zatraže da oni zaista i prestanu. Počev od poziva da se ne prisvaja tuđa imovine, pa do prestanka ubistava. I tako je već praksa pokazala da etničko čišćenje ili kako to neko voli da kaže ''humanitarno preseljavanje'' stanovništva nikada nije nikome uspelo. To danas neće uspeti ni Srbima u severnom delu Mitrovice gde živi preko 4 000 Albanaca, koji su ubijani po svojim stanovima tokom poslednjih nemira, ''kao u toku intervencije NATO'' - podseća se, niti Albancima u ostalim delovima Kosova - mada to na prvi pogled izgleda kao da je već postignuto, pa čak imajući u vidu i da je najmanje 100 hiljada Srba napustilo Kosovo, kako ovdašnja štampa voli isticati ''zbog na direktan ili indirektan način učestvovanja u zločinima nad Albancima''. Naravno, pored moralne odgovornosti Srba i Albanaca zbog ovakvih osvetničkih ponašanja, ne mali doprinos aktuelnom stanju daju i međunarodne vojne i policijske snage. One bi želele saradnju građana, ali malo čine na tome da uspostave najdirektniju saradnju i sa onima koji bi da rade poslove vezane za bezbednost.. U stvorenom vakuumu, vrlo dobro su se ponovo ukorenili i srpski režim pokazalo se u severnom delu Mitrovice ), ali i kriminal svih vrsta za koje neki smatraju i da se radi o organizovanom. Svako je na svoj način okrenut svojim ''poslovima'', ne razmišljajući o tome da su prava građana svakim danom sve ugroženija. Najbezbedniji su oni radikalni na obema stranama. Oni u rukama imaju oružje i ne prezaju da pritisnu obarač. Umesto započete demilitarizacije Kosova, ovaj mali prostor lako može da postane poznat po najvećim količinama oružja. I po srpskim zločincima koji još vršljaju i ubacuju se na Kosovo. I po novim kriminalcima u redovima Albanaca, čije se ponašanje često želi ''pravdati'' onim što su doživeli tokom deset godina od strane srpskog režima...

Usled nemogućnosti i nesposobnosti ovdašnje politike da nametne elementarne vrednosti građanskog društva, mnogi strahuju da bi etnička segregacija, etnički sukobi, odmazde i nasilje za duže vreme ovde mogli postati - sudbina!?

AIM Priština

Ana BARDHI