POLITIKA KOJA RAĐA PIRAMIDE I UBIJA BANKE

AIM Tirana, 4. 01. 2000

Poslednja debata o bankama u albanskoj štampi dokazuje da albanska politika nije naučila ni jednu lekciju iz tragedije finansijskih piramida u čijem je stvaranju i ona sama doprinosila. Sada, kada ljudu pate u ruševinama piramida izgleda da je došao red na banke da se žrtvuju zbog nekakve borbe za vlast koja je dostigla apsurdne razmere. I preokupacija o tome šta se kasnije može desiti ne usporava slepe političke akcije. Nikakva zabrinutost o tome kako bi se mogle obnoviti bankarske ruševine borbe za vlast. Ne. Ka vlašću se stremi sa neugasivim besom i onda kada je postalo jasno da nakon toga neće ostati ništa drugo, samo jedan presto na vrhu brda ruševina.

Banke su piramide! Ovo je poslednja parola izgovorena od strane političke opozicije izazivajući tako ne malo zabrinutosti u redovima šire javnosti. U svakoj normalnoj zemlji takve optužbe i izgovorene javno u medijima bile bi praćene nepredvidljivim posledicama. Svakako, poslednja antibankarska kampanja odražava stepen degradiranja albanske politike do tog stepena da motiviše svaku opoziciju da sledi strategiju koja može voditi do rušenja države zbog sticanja vlasti. Do juče, ovi čudni političari samo što nisu vikali da su piramide u stvari banke. Danas dižu uzbunu: Banke su piramide! U stvari, ova u osnovi nerazumljiva politika ima jedno objašnjenje. Ona se stavlja u pokret usled primitivnog mehanizma osvete. Tako su nam uradili sa piramidama, i isto ćemo im uraditi sa bankama! - izgleda da na ovaj način razmišlja današnja opozicija, podsećajući ljude na zlurado ćutanje i saradnju segmenata današnje pozicije sa jučerašnjim '' biznisom '' piramida. Međutim, da li može pravdati jedna takva istina - bilo koje vrste da je - pokretanje takoreći istog rušilačkog mehanizma? Osveta ne donosi spas. Ona je slepa.

Ali, kakvo je stanje banaka danas i kakvu odgovornost ima politika. Istina je da banke, posebno one trgovinske sa državnim kapitalom, nisu uspele da se pretvore u generator investicija i proizvodnje. Međutim, njihova kriza je počela godinama ranije. Jedan od najvećih problema od kojih danas pati najveća albanska banka tj., Štedionica - je najveća masa nevraćenih kredita. Prema podacima Centralne banke više od 80 odsto kredita od strane bankarskog sistema su nevraćeni. To znači da su biznisi, firme, pojedinci uzimali kredite od banaka i da ih nisu vratili u vreme njihovog dospeća. Na žalost, deo ovih kredita koji iznose milione su krediti koji su okarakterisani kao izgubljeni, dakle radi se o milionima leka za koje nema nade da će se vratiti u banke.

Ovo je apsurdnost, beskrupolozna pljačka bankarskog sistema koja je kako izgleda počela oko 1993. godine i koja se ni dandanas ne zaustavlja. Nije to nedostatak iskustva, kao što vole da se pravdaju političari. Radi se o korupciji, korupciji kreditnog sistema. Milioni su uzeti u obliku kredita u ime prijateljstava, mita, zaobilazeći obećane plane na polju biznisa, stavljajući čak te kredite i u finansijske piramide. Državne banke su izdavale kredite zatvarajući oči, a ne sa velikom opreznošću kako bi trebala da postupi svaka banka. Međutim, albansko pravosuđe sa visokim stepenom korumpiranosti ne istražuje ove probleme. Ni opozicija tako što ne traži, jer joj je jasno da bi deo kazne pripao i njoj.

Pre nego što se podigne uzbuna zbog teškog stanja banaka, treba doprineti da se otkrije ko su ti koji su opljačkali banke i kriminalizovali kredit. Ko? Ovo je problem koji treba da reše politička opozicija i pozicija, ako im je ostalo iole malo poštenja. Ali, to nije samo moralna obaveza. Od životne je važnosti da se krivci kazne, inače zlo koje je duboko prodrelo neće moći da se zaustavi. I drugi krediti biće bespovratno opljačkani do kolapsa sistema. Jedan od razloga visoke korupcije u Albaniji je i nizak rizik uključivanja u njega, kao posledica nefunkcionisanja pravosuđa, zakona. Upravo je ovaj nizak rizik korupcije u osetnoj meri povećao rizik kredita i svakog zakonitog biznisa.

Upravo da bi predupredila produbljivanje pljačke kredita, što bi neminovno dovelo do falimentiranja državnih banaka, Centralna banka je zabranila Banci štednje da izdaje kredite sve dok ne bude reducirala nivo nevraćenih kredita na nivoe koji se mogu smatrati prihvatljivim. Za to vreme Banka štednje še moći da kompenzira nedostatak dohotka od kredita posredstvom ubiranja interesa sa tržišta vrednosnih papira, koji služe za finansiranje unutrašnjeg državnog deficita. Poznato je da Vlada pozajmljuje od banaka da bi finansirala svoje nepokrivene troškove dohotcima iz raznih izvora, kao što su između ostalog carine ili poreskog sistema uopšte.

S druge strane, ne može a da se ne uvidi kako korupcija kao nekakva gigantska zmija steže državu sa svih strana i guši je istovremeno se hraneći njenim živim lešom. Korupcija kredita je dovela do njegove blokade i jedini način za spašavanje Banke štednje je kanalisanje njenih kredita na finansiranje istog tog deficita koji je na izvestan način prouzrokovan korupcijom carina, fiskalne evazije, rušenja olako privatizovane industrije, pa sve do oštre političke borbe koja je potpaljivana iz korumpiranih ciljeva, već godinama drži zemlju u stisnutim klještima političke nestabilnosti udaljavajući tako investitore. Na taj način, pošto dohotci Vlada ostaju mali i njihov dug prema Banki štednje je rastao, a u porastu je i kamatna masa koju ova banka ubira od vladinih vrednosnih papira.

Korupcija carina nije rođena danas. Ni fiskalna evazija. Ni paraliza industrije. Ni finansiranje od strane banaka deficita, koji ovi i drugi faktori zajedno stvaraju u državnom budžetu. Te su se bolesti pogoršavale zajedno sa tranzicijom. Socijalističke vlade pokazuju istu nesnalažljivost, kratkovidost i stepen korupcije u borbi protiv njih, koliko i današnji njihovi demokratski kritičari koji su bili na vlasti. Apsurd u Albaniji je to što vlast i opozicija menjaju uloge i ono što je do juče bio neuspeh koji ih je primorao da iznenada ostave vlast - kao magijom - pretvara se u pretekst za traženje vlasti. Ja gubim vlast jer ( zbog nesposobnosti, korupcije itd.), ne uspevam da sprečim finansijski kolaps gde skoro polovina polulacije gubi novac. Ali, došavši u opoziciju počinjem da ubiram političke plodove ekonomske patnje na koju su ljudi osuđeni kao posledica tog kolapsa. Profitiram i od avanturističkog obećanja mog protivnika i izlazim na ulice gromko izgovarajući parolu koja me je izbacila sa vlasti : '' Hoćemo naše pare!''. Takav apsurd se dešava i zbog toga što je albansko javno mnjenje još uvek veoma nezrelo da bi ostalo verno logičkim istinama. Zato je veoma lako manipulisati njime, igrajući se modeliranjem faktualnih istina prema partijskim interesima, dakle igrajući se čistim lažima bez obzira što ova poslednja uvek ostaje prljava.

Na svu sreću bankarski razvoji - za razliku od političkih ubistava gde svedoci nestaju na misteriozan način - ostavljaju tragove u zvaničnim statistikama. Cifre su tu u statističkim biltenima. One pokazuju da su izgubljeni krediti počeli da se povećavaju nezaustavljivo od 1994. godine, kada je na vlasti bila Demokratska partija, da bi sada dostigle najviši nivo kada je na vlasti Socijalistička partija. Oni isto tako pokazuju da je finansiranje deficita vrednosnim papirima započeo oko 1994. godine od strane Demokratske partije da bi se nastavilo sa još žešćim ritmom od socijalističke partije danas, da su novci od piramida stavljeni u banke u vreme demokratske partije i da je deo tog novca opljačkan za vreme Socijalističke partije. Te statistike dokazuju veliku istinu. Da posledice ekonomskih politika koje je sledila jedna Vlada, ne prestaju da deluju i njenim padom. Neke do njih se nastavljaju i decenijama.

U ovakvoj situaciji sukrivnje u kojima se nalaze stvari danas, uspešno iskorišćavanje od strane neke partije bankarskih cifara u borbi za vlast, može se postići ili posredstvom laži ili oslanjajući se na ignoranciju - neznanje mase. Međutim, da li možemo očekivati spas, napredak od politika koje svoj uspeh baziraju na ignoranciju?

Odnosi sa ekonomijom pokazuju još uvek dijabolični karakter koji je albanska politika nasledila od diktatorijalne prošlosti. Na ekonomiju se još uvek ne gleda kao na cilj, već kao na sredstvo borbe za vlast. Ekonomija kao sredstvo borbe i propagande održava upaljenom u redovima opozicije groznicu izazivanja propasti protivnika. Prave se komloti u ćutanju sa piramidama, priželjkuje se nezaposlenost ili se pak '' moli '' za veću inflaciju. Nije važno što su posledice ovoga ubistvo za privredu i da se veoma teško leče sutra kada opozicija dođe na vlast. Važno je da glasači postanu nezadovoljni Vladom i što pre glasaju protiv nje. Poslanici se tako na porazima protivnika, a ne primeni ili sugerisanju rešenja koja donose rezultate, strategija albanske politike stropoštravaju zemlju sve niže i niže nakon svake promene vlasti. Statistike privrede pokazuju nepristrasno takoreći desetogodišnji neuspeh lanca vlast - opozicija - vlast - opozicija. To je politička štafeta bez mozga, antiprivredna i kojom dominiraju interesi ilegalnih i korputivnih delatnosti, koje su uvukle zemlju u siromaštvo, ali koje streme da se i dalje šire čineći da i budućnost bude bedna.

Laž je deo realnosti. Utoliko više u politici. Ali, društva koja dozvoljavaju da ona dominira njima, koja zaboravljaju da podstiču i razvijaju institucije istine, suđeno im je da budu prevarena. Siromašan bilans koji karakteriše albansku politiku podstaklo je kod nje veoma visok stepen fabrikovanja laži. Međutim primenjena u finanijskim sferam, laž ima fatalne posledice. Tu se ne zahteva partijnost, već mnogo profesionalizma. Zbog toga bi bilo bolje da politika skine svoje kandže sa banaka.

AIM Tirana

Andrea STEFANI