Nestali zapisnici

Trgovina oružjem

Istraga pozadine poslića oko “prometa oružja”, koji su u Sloveniji bili na vrhuncu tokom raspada bivše SFRJ, sve više podseća na radnju nekog lošeg krimića.

Ljubljana, 29.01.2000.

Poslednja, gotovo “filmska” sekvenca, desila se pošto je posebna parlamentarna komisija saslušala Antona Peinkiherja, nekadašnjeg šefa VOMA (slovenačka vojna obaveštajna služba). Rudi Moge, predsednik rečene komisije za razotkrivanje nepoznatih detalja oko puteva oružja objavio je senzacionalnu vest da je stvar konačno krenula sa mrtve tačke i da je tokom salušanja zatvorenog za javnost došla do novih podataka. Moge je obelodanio da je bivši šef Janšinih (u doba dok je on bio ministar vojni) obaveštajaca priznao da je bio uključen u rabote oko oružja, da je većina poslova zaključena uz transakcije u gotovini, te da je “i sam brojao novac”, pri čemu je strane valute “bilo ogromno”, da je pazar predavao Antonu Krkoviču, bivšem komandantu Morisa (“specijalna” brigada slovenačke vojske stacionirana u Kočevskoj Reci), koji je funkcionisao i kao desna ruka ondašnjeg ministra odbrane Janeza Janše.

A onda je usledilo novo iznenadjenje – sutradan posle objavljivanja vesti o novim dokazima, stiže obaveštenje iz nadležnih skupštinskih tela da je nestao zapisnik sa tog, ključnog saslušanja. Generalna sekretarka parlamenta je poslala pismeno obaveštenje predsedniku parlamentarne komisije da je došlo do “tehničke greške”, što će reći da tehničari, koji inače snimaju sve sednice u parlamentu, nekim čudom nisu snimili saslušanje direktora VOMA, koje je trajalo od 9 časova pa do 9 sati i 40 minuta. Afera je začinjena i glasinama da su izjave onih, koji su prisustvovali saslušanju Peinkihera, o tome šta je dotični rekao - protivrečne.

To nije prvi primer “nestanka” ključnih dokumenata, povezanih sa trgovinom oružjem; slovenački sudovi su i u prošlosti pokušali da tragom novinarskih članaka istraže pozadinu skandala povezanih sa preprodajom i transportom oružja, ali su svi poduhvati završavali bez uspeha. Zanimljivo je da je prethodnik Rudija Mogea, dakle predsednik iste parlamentarne komisije koja je istraživala biznis oko oružja u prethodnom mandatu, ocenio da bi otkrivanje istine “štetilo državi”. I tu je ispario elan oko raščišćavanja prljavih rabota u periodu nastanka slovenačke države. Tada je došlo do prvog nestanka stenograma; parlamentarna komisija se bavila istragom afere Vič-Holmec, pošto je tabloid Slovenačke novice objavio da je slovenačka TO (teritorijalna odbrana) tokom desetodnevnih borbi sa pripadnicima JNA na iste pucala, iako su se predali. Desilo se da se operativac SOVE (slovenačke civilne obaveštajne službe), zadužen da snimi jedno od ključnih svedočenja o Vič-Holmecu, vratio iz parlamenta sa praznim trakama! Razlog - “tehnička greška”. Najnovija “tehnička greška” izgleda kao reakcija na pismo predsednika vlade, u kome Janez Drnovšek istragu puteva oružja i novca ocenjuje kao “kontraproduktivnu za državu”. Uostalom, sve vladine službe su pod kontrolom kadrova iz njegove partije LDS (liberalni demokrati).

Čini se, medjutim, da Rudi Moge nije bio spreman da prihvati smernice šefa vlade; uporan i tvrdoglav rad ubrzo je pokazao i prve rezultate. Plan aktuelnog predsednika parlamentarne komisije je jednostavan: “Polako ćemo smanjivati krug. Na kraju će ostati samo oni na vrhu, oni kojima su predavane pare.” Nije čudo da je zavladala panika u redovima preprodavaca oružja. Kao u svakoj dobroj mafijaškoj priči, i ovde se zna ko su bili “oni u vrhu” i kako se njihovi poslušnici brinu za njihovu sigurnost. Ipak, ostaju činjenice - dozvole za uvoz, izvoz i prodaju “zaliha” oružja izdavalo je slovenačko Ministarstvo odbrane (od

1. do 1993.), na čijem čelu je bio Janez Janša. Janša danas tvrdi da za sve transakcije postoji dokumentacija i da je bila predata njegovom nasledniku. A taj - Jelko Kacin – odgovara da navedenu dokumentaciju nikada nije video.

Krenimo redom - ako su pare od prodaje oružja zaista išle “nagore”, onda je velika verovatnoća da je krajnji primalac ipak ministar, Janez Janša. Ali za to, bar za sada, nema dokaza. Lanac dokaza je pocepan svedočenjem Antona Krkoviča (ex-Moris) koji je odbacio sve optužbe kolege iz VOMA Peinkihera da su pare davane njemu. “Nestanak” Peinkiherovog stenograma je stoga važan i za Janšu, pošto je to bio najjednostavniji način da se rastereti optužbi Anton Krkovič, koji bi imao grdne muke da objasni gde su završile pare za koje svedok izričito tvrdi da ih je predao lično njemu.

Nedostaje i dobar deo druge, ništa manje važne dokumentacije. “To je haos, potpuni haos! U Ministarstvu odbrane tvrde da nemaju nikakvu dokumentaciju koja bi potvrdila iznos i način poslovanja prilikom trgovine oružjem,” žali se predsednik nadležne parlamentarne komisije Rudi Moge novinarima. Jasno je da su ulozi veliki; iza svega se vode političke igre, pojačane i predizbornim napetostima. Iako bi izbori mogli biti zakazani tek za jesen, medjustranačka borba se zahuktava; od natezanja oko novog izbornog sistema, preko udruživanja Slovenačkih narodnjaka (braće Podobnik) sa demohrišćanima Lojze Peterlea, do izlaska tako jedinstvene partije na izbore zajedno sa Janšinim Socijaldemokratama u zajedničkoj, desničarskoj koaliciji “Novi Demos”. Više nego dovoljno razloga za podsticanje različitih afera u oba suprotstavljena tabora.

Bez obzira na medijsko “tempiranje” afera, u nastalom mulju od informacija i dezinformacija ipak se naslućuje cela slika. Rudi Moge je uz pomoć Damjana Režeka (koji je 1994. godine pripremio izveštaj za vladu o poslovanju oružjem) uspeo da rekonstruiše koliko nafte je Slovenija dobila od Hrvatske kao isplatu za prodato oružje. Vladina komisija je saslušavala aktere ove trgovine i prikupila čak 18 fascikli dokumenata; još uvek su nejasne transakcije sa gotovinom, mada je vladina komisija saznala ko je u VI upravi Ministarstva odbrane bio zadužen za promet kofera punih čvrste valute. Pored pomenutog Antona Krkoviča, navode se i imena prvog šefa vojne obaveštajne službe Andreja Lovšina i njegovog vozača Franca Cimermana, koji je novce navodno vozio u jednu od austrijskih banaka u Celovecu. Nesporno je da je za deo sredstava Ministarstvo odbrane kupilo i nešto vojne opreme, pre svega nekoliko desetina austrijskih terenskih vozila marke Puch. Pri čemu je razlika izmedju potrošene i rasprodane vojne opreme te zaradjenog blaga još uvek ogromna.

Janez Janša tvrdi da je Slovenija bratskim yu-republikama prodala oružje za svega 30 miliona nemačkih maraka, dok neki svedoci potpisuju da su samo u jednoj transakciji prebrojali i po 40 miliona nemačkih maraka. Zna se da je samo preko mariborskog aerodroma u Cazinsku krajinu transportovano bar 1.200 tona oružja. I pronadjeni zapisnici o primopredaji poslova izmedju Janeza Janše i njegovog naslednika Jelka Kacina pokazuju nelogičnosti. Posebna komisija vlade, koja je takodje istraživala ceo slučaj, zaključila je da čak i dokumentacija otkriva manjak u blagajni Ministarstva od oko 10 miliona memačkih maraka. Za oko tri miliona nemačkih maraka se može na osnovu dokumentacije tvrditi da je Ministarstvo kupilo terenska vozila i tehniku za prisluškivanje, koju i sada upotrebljava slovenačka vojna obaveštajna služba. Šta se desilo sa oko sedam miliona nemačkih maraka – o tome nema ni traga ni glasa.

Ukratko, komisiju sad čeka najteži deo posla; izvesno je da će zbog novih dokaza još jednom saslušati neke od učesnika u trgovini oružjem. Pored Antona Peinkihera, Antona Krkoviča i Ludvika Zvonara, na spisku će se najverovatnije naći i Janez Janša. Krajni rezultat celog poduhvata i dalje je neizvestan. Ne treba zaboraviti ni medjunarodni aspekt cele priče. Poslednji dogadjaji u parlamentu dokazuju da su Janez Janša i svi koji su tvrdili da Ministarstvo odbrane ne prodaje oružje, optužujući one koji su širili takve glasine (npr. Robert Botteri, tada glavni i odgovorni urednik Mladine) kao “saradnike KOS-a” - debelo lagali.

Te, kako bi Platon rekao, “korisne laži” za državu bile su izrečene i zato što je takva prodaja predstavljala kršenje embarga na uvoz oružja, koji je uveo Savet bezbednosti OUN za sve republike bivše Jugoslavije. To je razlog što je Ministarstvo odbrane uporno tvrdilo da “Slovenija uvozi samo municiju i opremu koja je potrebna za osnovnu vojnu obuku, pošto ne raspolaže sopstvenim proizvodnim kapacitetima”. Podaci do kojih je došla “Mogeova komisija” dokazuju, medjutim, da je Slovenija od 1990. pa do 1993. godine otvoreno kršila treći paragraf Rezolucije 713, koju je Savet bezbednosti OUN prihvatio

1. oktobra 1991.

Rezolucija, naime, odredjuje da sve države članice OUN “u skladu sa sedmim poglavljem Povelje ujedinjenih naroda, a sa namerom da se uspostavi mir i stabilnost u Jugoslaviji, bez odlaganja izvrše opšti i potpuni embargo na izvoz oružja i vojne opreme u Jugoslaviju, do trenutka kada Savet Bezbednosti ne odluči drugačije”. Rezolucija je sve do1996. godine važila za sve republike bivše Jugoslavije, pa i za Sloveniju. U Sloveniji je kršenje Rezolucije OUN – kao i svaki drugi “patriotski” šverc na prostoru nekadašnje Jugoslavije - pravdan visokim moralnim argumentima o potrebi da se pomogne napadnutim državama (Hrvatska i Bosna i Hercegovina), koje su “nepravedno izložene nelogičnom embargu na oružje”. Drnovšekova LDS je, na primer, odmah posle svedočenja visokog funkcionera bosanske SDA Hasana Čengića 1995. godine u Mariboru, priredila konferenciju za štampu pod naslovom “Mariborska afera oko oružja je završena”. Uz to je publikovano saopštenje da je “Slovenija pomagala BiH i oružjem, a ako je tokom toga dolazilo do kršenja embarga, onda Sloveniji to kršenje u korist BiH niko ne bi ni zamerio”. Istraživanje Mogeove komisije toliko godina kasnije otkriva da je prava istina o bratskoj “pomoći” drugačija i da - bar u poslovima koje je vodio Janez Janša - visoka etika i retorika kriju ružno naličje gramzivosti i bezobzirnog bogaćenja pojedinaca u državnom aparatu Slovenije na račun nesreće stotina hiljada ljudi, njihovih dojučerašnjih sugradjana u SFRJ.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)