Sam protiv svih

Slovenija i Vatikan

Ovdašnji pravnik i nekadašnji sudija Ustavnog suda Slovenije Matevž Krivic upustio se u neobičnu bitku protiv sopstvene države i Vatikana, osporavajući legalnost sporazuma koje obe strane nameravaju da potpišu.

Ljubljana, 26.1.2000

Tokom poslednjih deset godina domaća javnost nije doživela ništa slično; kraj osamdesetih je zapamćen po brojnim pismima, peticijama i predlozima kojima su različite organizacije civilnog društva zasipale i paralizovale socijalistički režim. Jedan od važnih aktera tadašnjih zbivanja bio je i Matevž Krivic, pravnik koji je u javnim nastupima znanjem i retorikom ukazivao na mane tadašnjeg sistema. Potom se sve promenilo - Slovenija je postala samostalna država, bivša opozicija vlast, a civilno društvo je isparilo u žaru političkih previranja. Niko nije ni slutio da bi deset godina kasnije nešto od tog duha moglo da vaskrsne; i to u liku i delu Matevža Krivica, koji je do pre samo nekoliko meseci u Ustavnom sudu Slovenije zajedno sa svojim kolegama odlučivao o sudbini države, a danas piše - pisma čitalaca.

Povod za najnoviju intervenciju našao je u predlogu sporazuma sa Vatikanom, koji je Drnovšekova vlada već verifikovala. Krivic tvrdi da rečeni sporazum na neustavan način obezbedjuje Vatikanu i Crkvi poseban položaj u slovenačkom društvu. Povrh toga, u tačkama u kojima spominje školstvo sporazum narušava ustavne principe o odvojenosti slovenačke Crkve od države; tako smatra ne samo Matevž Krivic, već i brojni intelektualci koji su tim povodom na Drnovšeka adresirali čak i peticiju. Krivic smatra da se Crkva na neustavan način upliće u poslove države i da aktuelna vlada na čelu sa premijerom Drnovšekom to olako dopušta.

“Ne zna šta prodaje!” Tako glasi naslov jedne od poslednjih kolumni Matevža Krivica. I šta predsednik slovenačke vlade prodaje? Krivic i većina liberalnih intelektualaca (Darko Štrajn, Rastko Močnik, Slavoj Žižek...) upozoravaju Drnovšeka da ovim činom rasprodaje “načela laičke države”. Očito da su kritičari i potpisnici peticije povodom sporazuma sa Vatikanom povukli prave argumente pošto je ratifikacija spornog dokumenta odložena. Što nije umanjilo dileme i pitanja gde je granica izmedju države i crkve, pitanje koje je postalo prioritetna tema slovenačke politike.

Uplitanje Crkve u svetovne poslove

Zaplet oko poslednjeg ugovora izmedju Vatikana i Slovenije jeste vrh ledenog brega, koji čine brojni unutrašnji sporovi izmedju zvanične Ljubljane (odnosno liberalno-sredinske vlade) i slovenačke Crkve. U Sloveniji je Crkva do 1990. godine bila marginalizovana; situacija se menja posle uvodjenja višepartijskog sistema, pobede koalicije Demos (desnica) i prihvatanja Zakona o denacionalizaciji. Da ništa više neće biti onako kako je bilo, postaje jasno već tokom kampanje za prve višestranačke izbore, kada su popovi otvoreno agitovala za desnicu, čime je postala javna neskrivena žedj slovenačke crkve da se radikalnije uplete u kolo vlasti. Laici su verovali da su iscrpljene crkvene ambicije postavljanjem demohrišćana i nekolicine ultrakonzervativnih, desničarskih političara na ključne funkcije u slovenačkoj vladi. Medjutim, usledili su sve radikalniji zahtevi za uvodjenje veronauke u škole, što je pokazalo da je plan mnogo dublji. Ali, krenimo od početka.

Prvi “post-komunistični” sukob izmedju liberala (levice, uopšte) i Crkve izbio je već početkom devedesetih, zato što su duhovnici pod krovovima Božjih hramova agitovali za račun Demosa i pojedinih desničarskih stranaka; bilo je to pred prve višestranačk izbore, 1990. godine. Tada su izborni materijali rasturani, posle mise, pred svim slovenačkim županijskim crkvama, uz veću ili manju pomoć sveštenika i ministranata. Groteska oko prvih višestranačkih izbora doživela je kulminaciju baš na dan kada je trebalo da birači “izraze svoju volju”. Bila je “Cvetna nedelja” (Vrbica), a glasači su ujutro uredno obavili svetu dužnost učešćem na prazničnoj misi, da bi potom svratili do birališta. Ostalo je zabeleženo da su u pojedinim crkvama sveštenici, zajedno s pastvom, molili za to da “narod pravilno izabere”. Da sprdnja bude veća, sveštenici su kasnije objašnjavali da su i leci i molitva bili namenjeni “starijim ljudima, koji su zaboravili na izbore”, posebno zato što je “crkva dužna da objasni zbunjenim ljudima pozadinu ove ili one stranke”...

Dovoljno rečit je primer Škofje Loke, gde su paroh Alfonz Grojzdek i kapelan Slavko Kalan misu, tik pred izbore, završili rečima: “U nedelju su izbori! Odlučite se tako, da vam se ne smeje svet i naša sopstvena slovenačka istorija!” Ljudi su odlazili iz Crkve svesni da će ih stići crveni karton “odozgo”, ukoliko se ne odluče onako kako je Bogu ugodno. Očigledan prekršaj načela predizborne tišine, od strane Crkve a u korist Demosa, niko nije ni pokušavao da dokaže. Stvar je bila previše očita; Demos je svesno prestupio prag crkve i pustio duha iz boce.

Mnogi su kritikovali takav prilaz Crkve. “Istina je da se u totalitarnom društvu i Crkva autoritarno ponašala, ali tada joj to niko nije uzimao za zlo. Danas su stvari potpuno drugačije. Demokratiju je nemoguće zaustaviti i pre ili kasnije njeni talasi će zapljusnuti i slovenačku Crkvu. Laici će želeti više prava, a sama Crkva moraće da integriše u sebi različite verske pokrete. Crkva više neće imati atribute neokaljane opozicije. Što se više bude povezivala sa vlašću, utoliko više će medju ljudima važiti za ono, što je na vlasti. Crkva više neće biti jadna. A ako bude uzela imanja koja su joj zaplenjena posle rata, onda će se odnos ljudi prema njoj u potpunosti promeniti. Zato kažem - ubrzo će se iskazati da je socijalizam Crkvi mnogo više “koristio”, nego što joj to može novi poredak. “ Zanimljivo je da je ova pesimistička vizija o političkoj sudbini slovenačke Crkve došla iz nje same; hrabrost da izgovori bogohulno proročanstvo pokazao je crkveni disident, biskup bez biskupije, dr Vekoslav Grmič.

Sporazum sa Vatikanom

Grmičeve reči o slovenačkoj Crkvi očigledno ne želi da čuje ne samo njegova “baza”, nego ni nova vlast, koja u najrazličitijim koalicijama uz “kontunuitet Drnovšeka” uspešno vlada još od

1. godine. A kako se Sloveniji bliže novi izbori (predsednik Kučan će raspisati izbore najkasnije jula ove godine) glas Crkve ponovo postaje presudan. Ako se uzme u obzir da je na čelu slovenačke crkve dr Franc Rode, žestoki kritičar partija na vlasti, reklo bi se da je predsednik slovenačke vlade dr Janez Drnovšek odlučio da pred izbore napravi neki dogovor sa Crkvom. A Drnovšekova pozicija nije laka - Ustavni sud je presudio da u Sloveniji treba sprovesti većinski izborni sistem (za koji se zalagala desnica), što znači da će na predstojećim izborima biti važan svaki glas. Borba će biti teška, bukvalno na sve ili ništa.

Eventualne predizborne greške su u većinskom sistemu fatalne i više ne ostavljaju manevarskog prostora da se stvar popravi (Drnovšeku dragim) koalicijama i post-izbornom kombinatorikom. Zato Drnovšek ima samo dva izlaza - da ignoriše zahteve Crkve i izloži se “napadu sa svih pridikaonica”, ili da prihvati deo zahteva klera, kako bi se pokazao kao političar sklon kompromisima. Prihvatanje većinskog izbornog sistema i potpisivanje sporazuma sa Vatikanom ukazuje da je aktuelni šef vlade izabrao drugu mogućnost. Njegovi dojučerašnji kameradi, liberalni intelektualci, sada napadaju Drnovšekovu taktiku tvrdeći da su njegove kalkulacije pogrešne, pošto će Crkva u svakom slučaju izvrdati dogovor i u završnici napasti levicu i Drnovšekovu bazu. Što nije daleko od istine – teško se može zamisliti da će Crkva u tako kratkom roku uspeti da se izdigne nad gresima iz bliske prošlosti, koja je opterećena revanšizmom prema “komunistima” i crvenim mrljama socijalizma, sukobima sa otpadnicima i političkim protivnicima.

Šta znači, uopšte, taj sporazum sa Vatikanom? Matevž Krivic dokazuje da Crkvi takvo rešenje mnogo donosi; u sporazumu, izmedju ostalog, piše da slovenačka katolička Crkva deluje u skladu sa pravnim redom Slovenije i u skladu sa svojim, kanonskim pravnim redom. Čime je izjednačen pravni red dobrovoljne organizacije i države, što je, komentariše Krivic – “nedopustivo!”. Posebno zato što naredni paragrafi sporazuma definišu da je u slučaju kolizije prava države i Crkve, država dužna da “u potpunosti poštuje autonomiju katoličke crkve” i njeno kanonsko pravo. O spornim pitanjima bi ravnopravno raspravljale “i nadležne vlasti Svete stolice”. I eto direktnog uplitanja crkvenih organa u pitanja školstva. Crkva bi tako u slovenačkom društvu postala “ravnopravnija medju ravnopravnima” i umesto da (poput svih ostalih organizacija) lobira za prihvatanje ovakvog ili drugačijeg zakona u parlamentu, Vatikan dobija medjunarodno-pravno valjan ugovor kojim se sankcioniše “blanko” tapija za sve kasnije intervencije u slovenačkom društvu. Što je najgore – sve ostale zakone je, ukoliko ih praksa pokaže lošim, moguže izmeniti u vaqljanoj parlamentarnoj proceduri, dok je odustajanje od punovažnih medjunarodnih ugovora gotovo neizvodljivo. Posebno što se medjunarodni ugovori, i po dikciji slovenačkog Ustava, smatraju delom pravnog reda Slovenije.

Izrečene kritike na sporazum sa Vatikanom učinile su da slovenačka vlada aktuelni “konkordat” pošalje na “još jedno proučavanje” svojim stručnjacima. Kritičari sporazuma, na čelu sa Matevžem Krivicom (u ulozi advokata levog dela političkog spektra) su užasnuti i tvrde da je prepravljena verzija “još gora od prve varijante”. Kao ni prva, tako ni druga verzija sporazuma izmedju Slovenije i Vatikana ne odredjuje da je Crkva institucija privatnog prava i da nije apsolutno nezavisna od pravnog reda Slovenije. Uprkos kritikama, sva je prilika da će upravo takav sporazum otići na potpisivanje (u ime Drnovšekove administracije će ga parafirati Andrej Grasselli, a u ime Vatikana apostolski nuncij Edmond Farhat), što znači da dokument možda već naredne sedmice stiže na klupe slovenačkih parlamentaraca. Ukoliko i parlament da zeleno svetlo za takav ugovor izmedju Slovenije i Vatikana, postaće suvišni svi komentari o “mešanju” Crkve u državne poslove. Jer će crkvene intervencije u školstvo i druga područja društva postati deo svakodnevice.

Igor Mekina (AIM Ljubljana)