ALBANSKO - CRNOGORSKI ODNOSI IZMEĐU USTRUČAVANJA I POTREBE

Vesti u štampi o dovođenju u Albaniju od strane međunarodnih humanitarnih organizacija zamrznutu hranu da bi se koristila u skučaju vala izbeglica iz Crne Gore, bacaju svetlo ne samo na opasnost od eventualne krize od malog severozapadnog suseda već i o sve većem značajem Albanije za Crnu Goru. Nije tajna da u Albaniji, a kako se kaže i u Hercegovini, UN drže u pripravnosti izbegličke kampove koji naravno neće više biti za ljude sa Kosova. Što se više rukovodioci Crne Gore približavaju alternativi i mogućnosti odvajanja od Miloševićeve Srbije, utoliko više izlazi na videlo uloga Albanije. U stvari, Albanija je među malobrojnima, ako ne i jedina susedna država Crne Gore, ali i čitavog regiona istočne Evrope koja je dala otvorenu podršku svakoj vrsti koraka koje je Vlada predsednika Đukanovića preduzela u pravcu afirmacije identiteta i sposobnosti kao nezavisan subjekat u ostatku jugoslovenske federacije. Rukovodstvo Albanije je jedino na Balkanu koje je zvanično i u NATO i u EU izrazila zvaničan stav da se Crna Gora prizna kao samostalna jedinica i država.

Albanija je predložila da se za Balkan primeni sistem svojevrsnog mini - Šengena, gde bi se zajedno sa ostalim državama obuhvatila i Crna Gora kao odeljena država od Srbije. Albanija je stimulisala podršku Albanaca u Crnoj Gori prema crnogorskom predsedniku, što je bio jedan od faktora ne bez značaja za njegov izbor i jačanje njegovih nezavisnih pozicija nasuprot centralizacijskoj presiji Beograda.

Posebno nakon krize na Kosovu i rata NATO u Jugoslaviji, konstatuje se mnogostrukiji izraz spremnosti Tirane da unapredi odnose sa Podgoricom. Premijer Meta je poslao poziv za posetu i suret u Albaniji crnogorskom premijeru Filipu Vujanoviću i kako je obavešteno sredinom decembra predsednik crnogorske Vlade je treba da doputuje u Albaniju krajem tog meseca. Na pragu posete, crnogorski predsednik je anulirao dolazak u Albaniju i albanski ministar inostranih poslova Paskal Milo 29. decembra je obznanio da se Podgorica izvinula zbog anuliranja te posete.

Nakon ovoga, obznanjeno je da su se premijeri Albanije, Makedonije i Crne Gore dogovorili da održe zajednički tripartitni sastanak u Ohridu 18. januara. O pripremama za jedan takav susret tri gore navedenih premijera govorio je prošlog leta i tadašnji ambasador SAD u Tirani Robert Frowik.

Međutim, nije teško konstatovati želji Tirane za bržim i širim ritmom u bilateralnim odnosima korespondira izvesno ustručavanje Podgorice. Činjenica je da crnogorsko rukovodstvo shvata značaj u porastu koji za njega ima Albanija. Posebno u oštrom suočavanju sa srpskim režimom, ono ima potrebe za sigurnom granicom i za jednom pomoćnom logističkom bazom kako bi preživela u slučaju eventualnog konflikta. Ono što međunarodne humanitarne organizacije ovih dana preduzimaju u Albaniji brigom za prikupljanje namirnica i održavanje kampova, zasigurno je na jedan ili drugi način preneseno i crnogorskom rukovodstvu.

S druge strane, za uslove Crne Gore u slučaju eventualnog oštrog suočavanja sa Srbijom, svaka vrsta pomoći NATO koja je obećana zahtevala bi u prvom redu podršku od strane Vlada susednih država, tj., za svaku vojnu kaznenu akciju NATO gde Albanija, kako je to pokazao i rat na Kosovu zauzima posebno mesto. NATO je naširoko koristio teritoriju i pomorski i vazdušni prostor Albanije tokom svojih akcija protiv Srbije proleća prošle godine. Ova uloga i pozicija Albanije toliko mnogo hvaljena od strane generala NATO, ponovo bi se stavila u funkciju u slučaju eventualnog srpsko - crnogorskog konflikta. To je lekcija koja dolazi iz rata prošle godine na Kosovu.

Bolno iskustvo Crne Gore koje je moralo da trpi sankcije OUN zbog Srbije evidentiralo je i nezaobilazni značaj koji Albanija ima kao baza snabdevanja i kao trgovinski partner sa Crnom Gorom. Jasno je da bi u slučaju konflikta Srbija blokirala svoje granice za bilo kakvo snabdevanje za Crnu Goru. Ona je i tokom ovih dana stalno vršila blokade auto-kolona za snabdevanje prehrambenih artiklima, s ciljem da u težak položaj stavi crnogorsko rukovodstvo koje bi se suočilo sa nedovoljno snabdevenom populacijom. U ovakvim uslovima, Albanija svakim danom dobija na značaju. 21. decembra Vlada Mete donela je odluku da ukine naftni embargo prema Crnoj Gori, ali zabranjujući njen tranzit u Srbiju. To je bio ne samo gest dobre volje, već i veoma velika pomoć za Crnu Goru kako zbog širokih mogućnosti Albanije kao puta snabdevanja, tako i zbog velike blizine crnogorske teritorije sa albanskim lukama.

Bez sumnje i albanska Vlada ima svoje interese u promovisanju ove politike intenzivne saradnje sa Crnom Gorom. Nezavisna crnogorska država bi značila i slabiju Srbiju što bi smirilo mnoge ljude u Tirani i Prištini. Nezavisnost Crne Gore prema posmatračima u Tirani, učinila bi mnogo lakšom i nezavisnost Kosova.

Isto tako, Albanija ima potrebe za tržištem, razmenom i posebno za sverne zone Skadra i Velike Malesije, koje su u velikom meri pretrpeli od postavljenih blokada Crnoj Gori zbog sankcija OUN prema Jugoslaviji. Albanija je zainteresovana i za albansku populaciju koja živi u susednoj državi, ali je ono zbog broja ove populacije koja se prema raznim podacima kreće oko sedam odsto ne dostiže nivo interesovanja koje Tirana ima prema Albancima u Makedoniji i na Kosovu. To znači, da postojanje Albanaca u Crnoj Gori i njihovi problemi ne predstavljaju prepreku u razvoju odnosa između dve države i obema Vladama je to jasno. Tirana se pokazuje toliko obazrivom da čak nije reagovala kada je koordinator EU za Pakt stabilnosti Bodo Hombach izjavio da on ima projekat da se deo kapitala namenjenog Kosovu upotrebi za Crnu Goru.

Treba istaći da je politika Tirane za uskom saradnjom sa Crnom Gorom stalno i otvoreno ohrabrivana od strane SAD, EU i NATO. Posebno nakon potpisivanja Pakta za stabilnost, oni su podržavali institucionalizaciju bilateralnim međudržavnih odnosa i njihovo proširenje na širem planu i sa drugim državama u regionu. Nemački ministar odbrane Rudolf Šarping, iznoseći stajalište NATO istakao je korelaciju i međuzavisnost između stabilnosti u Albaniji i Crnoj Gori.

Međutim, izgleda da je Podgorica odlučila da bude oprezna u koracima prema Tirani. Tako, uprkos ponovljenim pozivima rukovodstvu Crne Gore, crnogorski predsednik predsednik i premijer ustručavali su se da dođu u Albaniju. Uprkos velikim potrebama koje ispunjava trgovinska razmena sa Albanijom, Crna Gora još uvek nije otvorila glavni pogranični prelaz koji je povezuje sa Albanijom, Božaj. To je prouzročilo da se najveći deo trgovinske razmene između dve zemlje vrši putem šverca i ilegalnog prelaska granice. Isto tako, postignuti sporazum između Albanije i Crne Gore o uspostavljanju telefonskih veza između dve države, posredstvom instaliranja optičkih kablova stalo je na pola puta, jer je albanska strana završila radove do granice sa Crnom Gorom, dok crnogorska nije ni započela ove radove, jer joj to ne dozvoljava srpska vojska.

Ponude koje je Podgorica dobijala od Tirane bile su frekventne i poslednja je ona koju je predsednik Socijalističke partije koji vodi vladinu koaliciju u Albaniji Fatos Nano, uputio crnogorskom predsedniku Đukanoviću, tokom susreta sa njim u Solunu pre dva meseca za organizovanje bilateralne Konferencije o Skadarskom jeziku koje dodiruje obe države, a na kojoj bi učestvovale i glavne evropske države Pakta stabilnosti. Predlog je od strane Đukanovića prihvaćena, ali crnogorska strana nije načinila nijedan konkretan potez u tom pravcu. Krajem decembra predsednik Socijalističke partije Fatos Nano imao je jednu političko - državnu posetu Crnoj Gori, organizujući susrete za novim impulsima u odnosima između dve države, kao što je to bio i susret sa crnogorskim ministrom inostranih poslova za otvaranje pograničnih prelaza između dve zemlje.

Jasno je da ustručavanje Crne Gore za bržim razvojem odnosa sa Albanojom uglavnom svoje korene ima u Beogradu. Svaki korak koji bi Podgorica preduzela prema Tirani, u Beogradu bi se posmatralo kao zbližavanje sa jednim istorijskim neprijateljem Miloševićevog režima. S druge strane, znajući težinu koju Tirana ima na Kosovu, ubrzano albansko - crnogorsko zbližavanje od strane Srba bi se smatralo kao podsticaj nezavisnosti Crne Gore i Kosova.

Međutim, između ustručavanja i potrebe, albansko - crnogorski odnosi će se upravljati ovom drugom. Činjenica da je Vlada predsednika Đukanovića zapadno orijentisana i ima podršku EU i NATO, uticaće na smanjenje duha ustručavanja. Izražavanje vojne podrške od strane NATO za Podgoricu predstavlja sigurnost da će prostor osvetničkih mera koje bi Milošević prema Crnoj Gori mogao preduzeti zbog zbližavanja sa Albanijom sve više sužava.

AIM Tirana

Shaban MURATI